Велебит – Ђурђица Поповић, 1995. имала је девет година. Тог 4. августа спремала зе са свадбу код кума, у малом личком селу Велебиту. Сећа се, једино, да је тога дана све мирисало на кишу. Али да ништа није слутило „олују“, која ће њу и још четврт милиона Срба „одувати“ са њихових огњишта у Хрватској.

Њена прича, вероватно, налик је и осталим исповестима прогнаних. Можда би остала само њена да је 2009. није написала и објавила на интернету. Прича је обишла свет, а ових дана одабрана је и да је Ђурђица прочита на мосту у Сремској Рачи, 4. августа, на обележавању две деценије од највећег прогона српског народа из Хрватске.

„Бирала сам шта ћу обући, какву ћу фризуру направити… Изабрала сам хаљиницу и лакиране ципелице… Једно јутро, негдје око четири сата, пробудила нас је пуцњава. Ништа необично, није био први пут да мирни, дјечји сан, прекину рафали. Али тог 4. августа 1995. године нисам ни помислила да је то посљедња ноћ проведена у мојој соби, у мом кревету, посљедње свитање зоре у родном мјесту… У пламену је нестало све што су генерације годинама стварале…“

Ово је само део исповести деветогодишње девојчице из Лике. А свима који су је читали и слушали, стезала је грло, пунила очи сузама. Или отварала ране…

Ђурђица Поповић је сада тридесетогодишња девојка, која је умакла „Олуји“ у Београд, заједно са млађом сестром Миленом и родитељима. Од оних је жена које зраче лепотом и осмехом. Али, на саму помисао да ће део своје исповести читати на обележавању годишњице „Олује“ у Рачи – очи јој се напуне сузама. А глас задрхти.

„Поносна сам и велика је част што ћу учествовати и прочитати како сам као деветогодишња девојчица доживела ту ноћ када смо прогнани, али се бојим да ће ме туга савладати“, каже Ђурђица за „Новости“.

„Сваки пут када причам о томе, као да све поново проживим. И опет сам у тој ноћи неизвесности. Да ли ћемо дочекати јутро, или ћемо нестати, као многи које сам познавала. Поново у мени оживе звукови рафала, глас који говори: „Пали!“, и језиви крици стоке и живине која жива гори.“

Када је кренула у збег знала је где је Србија, али не и колико ће до тамо путовати. Сећа се ужаса у колонама. Трактора којима је народ бежао, најпре до Бањалуке. Потом аутобусима према Сремској Рачи и Београду.

У писму сећања, као деветогодишња девојчица бележи:

„Не знам тачно колико смо дана путовали, отприлике десет. Тих дана, нажалост, нису се бројали дани, већ изгубљени животи… Хтела сам пребројати све оне људе, било нас је пуно, никад нисам видјела толико људи, никад колони нисам могла видјети ни почетак ни крај, а нисам знала ни бројити до толиког броја. Толико нас је било… Гледам нас, питам се: Шта смо ми сад? Несрећници? Страдалници? Хероји? Кукавице? Бене? Играчке? Да ли се то историја шали са нама, или нас подсјећа на неке заборављене лекције?“

Ђурђица је у међувремену завршила Економски факултет и запослила се. Воли свој посао, воли нове пријатеље и свој нови завичај. Али, стари не заборавља. Као што не може да заборави детињство које јој је украдено, али тиме не жели да оптерећује друге.

„Ове слике о којима ћу причати у Рачи, не познају моји пријатељи које знам и 20 година“, каже Ђурђица.

„Једноставно, треба ићи напред и не желим да ме људи везују и гледају само кроз овај део мог живота.“

Ипак, она се, и када то не признаје, враћа детињству, завичају из кога су је протерали, родитељској кући која је остала у пламену. И одлази тамо када год је у прилици.

А онда је дошао моменат када је кренула да се, први пут после рата, поново сретне са местом свог детињства. Преплитало се у њој време, пре изгона и после. Смењивале су се слике, потискивале једна другу. Она је стајала у чуду. Преда њом је био само зид, на месту бивше куће. Коров је био толики да се зид готов није ни видео. Нигде никог. Ни познатог, ни непознатог. Само се враћају сећања. Лепота некадашњег детињства и страшна непрегледна колона, минути као сати док су се крили у подруму, а сестри која плаче јастук на устима да их плач не ода.

„Незаборав је дуг према страдању нашег народа, које још чека правду“, каже Ђурђица.

„Када би правда стигла све оне који су починили зло, било би лакше. И нама и породицама које су остале без најмилијих или још за њима трагају. То су судбине које се, по страдању, не могу мерити са овом мојом. Моја породица је, иако прогнана, остала на броју.“

Рат је велико зло

Како у својој исповести Ђурђица каже, пошто у рату нема закључка и она је свој текст завршила цитатом текста Н. Корице: „А шта се ту море, има и горе, онај оставио мртву матер у јарку, други опет несарањеног сина, трећи још увијек не зна ни ђе му је ко, рат је… рат је велико зло.“

Б. Царановић / Новости

www.vaseljenska.com/vesti-dana/oluja-mi-je-oduvala-detinjstvo-nisu-se-brojali-dani-vec-izgubljeni-zivoti/

Прочитај без интернета:
0 гласовa