Прошле седмице су сви западни мас-медији, али и они „независни“, цитирали изјаву руског министра спољних послова Сергеја Лаврова који у четвртак јесте рекао „како су се становишта Русије и САД-а у односу на сукоб у Сирији приближила“, те су ту изјаву приказали као „договор Москве и Вашингтона о судбини Башара Ал-Асада“, којега је Русија наводно „напустила“.

Као што то обично бива када се из изјава извлаче поједини делови, после ове вести су кренуле лавине анализа, пре свега о наводној о „замени Донбаса за Сирију“ и што све не. Но, довољно је било отићи на службене странице руског Министарства спољних послова где стоји „како Русија не подржава подпору Вашингтона сиријским наоружаним опозиционим скупинама и да је Асад једини легитимни представник Сирије, а ко ће водити ту земљу у будућности, одлучиће сиријски народ“.

„Мислим да су се наши и ставови САД-а по питању Сирије приближили, а посебно када је у питању став да нема алтернативе политичком решењу у Сирији и да се оно може постићи само на темељу Женевског саопштења из 2012. године“, изјавио је Сергеј Лавров.

Занимљива је и ћутање медија о састанку челника сиријске опозиције који је одржан истовремено када су састали Кери и Лавров. Лавров је дао подршку Женевском саопштењу из 2012. у тренутку када се одвијао састанак у Астани, што је потврда службеног става Москве који не мора нужно бити исти ономе што Русија за Сирију чини неслужбено.

Наиме, иако није било представника Дамаска, главни град Казахстана је угостио више од 30 страначких челника и представника различитих сиријских опозиционих група, независних и активиста цивилног друштва.

„Већина представника различитих сиријских опозиционих група је потписала завршни документ о резултатима преговора“, рекао је Басам Битар, представник Покрета за плуралистичко друштво.

У међувремену је челница покрета, Ранда Касис, изјавила да је главни камен спотицања у преговорима опозиције било питање страних плаћеника у Сирији.

„Верујемо да сви страни плаћеници требају напустити земљу. То је наш принцип. Нисмо позивали на њихово тренутно повлачење, али ако говоримо о почетку политичког процеса, они ће на крају морати напустити земљу. Неки верују да у овом случају Хезболах такође треба отићи“, рекла је Ранда Касис, нагласивши да је то став већине, преноси Спутник.

30 сиријских опозиционих челника се окупило у главном граду Казахстана и тамо су два дана разговарали о томе како покренути процес помирења у земљи. Зараћене стране су се у последње три године сусреле три пута, на конференцији Уједињених нација у Женеви, потом два пута у Москви и сада у Астани. Иако нису успели усагласити мишљења, добро је да су сели за исти сто и договорили даљне преговоре. Раније су у Москву позвани и представници сиријских Курда, без којих, по мишљењу Русије, не може бити политичког решења сиријске кризе. Салих Муслим, челник највеће курдске странке ПИД, на захтев Анкаре и Вашингтона је био игнорисан 2012. у Женеви, јер је, по њиховом мишљењу, „ПИД огранак терористичке Курдистанске радничке партије која дестабилизује Турску“.

Руска влада је прошле седмице евакуисала скоро стотињак својих грађана из Сирије,а ваздухопловом које је по њих послала је Сирији испоручено око „20 тона хуманитарне помоћи“, углавном прехрамбених производа. Нико не може доказати супротно, али веровати да је у овим околностима Русија Асаду послала „двадесетак тона шећера и пиринча“ више је него смешно.

Коментаришући тренутне губитке сиријске војске на бојном пољу, многи су љути на Русију „што коначно и војно не интервенише и за седам дана заувек с лица земље збрише терористе „Исламске државе“. Такви „аналитичари“ заборављају да није било службеног позива сиријске владе да се то и учини, те да би се у случају једностране војне интервенције Русија изједначила са Сједињеним Државама и претворила у земљу која сама одлучује где, како и када употребити силу. Из тога, али и бројних других разлога, сиријска се ситуација не може упоредити с Кримом или Донбасом.

Сирија је Русији изузетно важна и четири године непрестане подршке неће тек тако престати. То се видело у заустављању готово неминовне агресије 2013. године и распоређивању руске флоте у Источном Медитерану. Исто се да закључити из никада разјашњеног обарања америчког балистичког пројектила „којег је у ненајављеним заједничким вежбама непосредно испред сиријских обала оборила израелска против-ваздушна одбрана“, иако постоји неслужбена верзија да је пројектил одмах по лансирању открила руска војска и да Израел у томе није играо никакву улогу. Шта се заиста догодило, никада нећемо сазнати.Ту су и све блокиране резолуције у Савету безбедности штетне по Сирију, али и четири године разбијања пропагандне кампање Запада о „злочинима Асадовог режима“, од којих је најважнија она у раскринкавању наводног напада хемијским оружјем у Источној Гути у августу 2013. године.Из протекле четири године се да закључити да Русија у Сирији неће војно интервенисати, а разлог је што су ту улогу на себе преузели Иран и Хезболах, којима само треба политичка подршка међународне заједнице, док с војне точке гледишта сами имају довољно снаге да реше овај проблем.

С дуге стране „Велика анти-сиријска тројка“ – САД, Турска и Саудијска Арабија – одлучили су уложити све потребне напоре како би Сирији задали смртни ударац и војним путем свргнули Башара Ал-Асада и заузели Дамаск.

Шта може и шта ће у овим условима урадити Техеран? Што се тиче Ирана, геополитички портал Iran News цитира бројне иранске службенике и пише како ће Исламска Република сада прилагодити своју „сиријски стратегију“ тренутним околностима.

Сирија се често назива „гробљем стручњака“, јер је знатан број аналитичара покушао, али никада није успео исправно проценити збивања у тој земљи. Највише се грешило у проценама о томе колико ће се одржати Асадова влада и колико ће Иран успети у подршци свог главног савезника на Блиском истоку.

Пред сам крај разговора о иранском нуклеарном програму, који из дана у дан постају све драматичнији, Техеран је остао чврст у својој подржци Дамаску.

„Иран ће пружити снажну и свеобухватну помоћ земљама жртвама агресије и тероризма, Јемену, Сирији и Ираку“, на конференцији за новинаре приликом недавне посете Москви је рекао заменик министра спољних послова Ирана, Амир Хосеин Абдолахиyан.

Из тих се речи да ишчитати да су наде неких западних и блискоисточних политичких кругова о „концесијама“ Техерана у погледу сиријског питања у замену за брже решавање „нуклеарног питања“ потпуно неутемељене.

„Сирија је иранска стратешка дубина,а за Дамаск ћемо се борити тако жестоко као да су наши непријатељи напали Техеран“, изјаве су челника Иранске револуционарне гарде које изврсно описују расположење војног и политичког врха Ирана.

Међутим, офанзива исламистичких екстремиста и њихових савезника против владиних снага у Сирији улази улази у нову фазу. Чињеница да су главни играчи – САД, Турска и Саудијска Арабија – одлучили „завршити посао“ значи да ће подузети све напоре како би у блиској будућности били сигурни у успех исламиста који требају „задати фатални ударац сиријском режиму“. У то нема никакве сумње.

Ријад и Анкара то од Вашингтона траже за пристанак на могући споразум о иранском нуклеарном програму. „Накнада“ коју Турска и Саудијска Арабија траже је учествовање Пентагона у борби против Дамаска и помоћ у спровођењу стратегије „колајне нових фронтова“ и „парног ваљка џихада“, како нову исламистичку војну стратегију у свом уводнику описује портал Iran News.

Оптимистична варијанта ове стратегије – за непријатеље Сирије, наравно – подразумева нападе исламиста обучених од стране америчких војних саветника и то истовремено на неколико фронтова, пре свега с јорданске, турске и либанонске границе, што би требало резултовати заузимањем Дамаска. Ако се то не догоди, онда предстоји црњи сценарио и увођење зоне забране лета, док би се на неким „ослобођеним подручјима“ под контролом „привремене владе“ осигурала територија која би постала главна база милитантима. С тог би подручја милитанти, који би добијали сву потребну помоћ „Велике анти-сиријске коалиције, деловали „на правној основи с циљем заузимања Дамаска“. Отприлике нешто што је „успешно“ проведено у Бенгазију током агресије на Либију.

Друга могућност тражи више времена, али није ништа мање учинковита, посебно ако се у обзир узме да је коначни циљ рушење сиријске државе и потпуно уништење иранских савезника – Башара Ал-Асада, Хезболаха и шиитских добровољачких бригада, на чему предано раде САД, Турска, Саудијска Арабија и Израел.

„Политички дијалог“

Иако се у Казахстану одржао самит неколико десетина сиријских опозиционих група, а Сергеј Лавров нагласио „како полазна тачка за решење сиријске кризе мора бити Женевско саопштење из 2012. године“, ирански службеници уопште не спомињу потребу за „унутарсиријским дијалогом“. Ако се у некој изјави зна и подкрасти декларативна подршка таквом решењу, Техеран је, за разлику од других, потпуно свестан да данас не постоји ни најмања могућност за „унутарсиријски дијалог“, чак ни начелно, ако ће у том дијалогу сучествовати представници „опозиције“ која десетлетјима живи на Западу или марионете које на чело Сиријске националне коалиције постављају Ријад или Доха. Коначно, какав би то „унутарсиријски диалог“ био, ако ће га водити људи који са Сиријом немају никакве везе?

У Сирији такође нико не жели преговарати и зараћене стране су се у потпуности одавно већ определиле. Нема никакве „секуларне опозиције“, док бивши противници Асада који желе стабилну Сирију данас активно сарађују са владом. Многи су то учинили јер су се лично уверили да ће Башара Ал-Асада заменити фанатици и насилници који су земљу гурнули у крвави хаос и средњи век и којима је једини циљ разарање и убијање.

Што се тиче „демократа и дисидената“, који су побегли на Запад и покушавају се приказати као својеврсна „влада у егзилу“, то су углавном марионете које живе од милостиње и новца којег им дају земље против-сиријске коалиције. Они немају никаквог утицаја на становништво земље, а, што је још горе, ни на „господаре рата“ у Сирији. Сви који се боре против Асада јесу исламистички екстремисти и мањим делом криминалци који рат користе за најобичнију пљачку. Узме ли се структура скупина које подржавају турске, америчке и снаге заливских монархија, свима је јасно да „политички дијалог“ – као такав по дефиницији – није могућ.

Посебно је важно рећи да све ове скупине – ИСИЛ, Ал Нусра Фронт, Ахрар Ал-Шам, Јунд Ал-Акса и разноразне исламистичке бригаде које настају и нестају, зависно о ситуацији на ратишту – Вашингтон истовремено подржава и службено их назива „непријатељима“, те против њих позива на „предузимање међународних напора у борби против тероризма“.

На конференцији за новинаре 25. маја у Москви је заменик иранског министра спољних послова Амир Хосеин Абдолахиyан с правом приметио да „терористи неће поштедети никога и да ће, чим добију прилику, покренути рат против њихових покровитеља“. Но, Вашингтон, Анкара и Ријад као да мисле да ће њихови клонови Ал-Каиде, једном када заузму Дамаск, бити мањи ризик од Башара Ал-Асада. Дакле, како би изгледао тај „политички дијалог“ и због чега чак и службене изјаве Лаврова треба узети с резервом? Зар неко заиста мисли да ће руски министар спољних послова новинарима објавити краткорочне и средњорочне планове Москве и како мисли решити судбину Сирије?

Техеран ствара анти-терористичку коалицију

Стратегију „колајне нових фронтова“, која би требала уништити Сирију, Техеран држи за највећу опасност. У сламању исламистичке офанзиве може се успети само формирањем властите против-терористичке коалиције, која укључује Иран, Сирију, Хезболах и добровољачке јединице шиитског дела Ирака. Циљеви те коалиције су врло транспарентни.

Први корак је спречити јачање милитаната на граници с Либаном, што се, без обзира на губитке у другим деловима земље, успешно спроводи у заједничкој офанзиви сиријске војске и Хезболаха на Кваламун.

Са ове тачке гледишта је изузетно важна посета Бејруту Алија Акбара Велаyатија, саветника врховног вође Исламске Републике, ајатолаха Алија Хаменеија. Саудијци у Либану воде политику „шаргарепе и штапа“ и због опасности од сунитских милитаната тој земљи дају издашну помоћ за модернизацију владиних снага, али с друге стране уверавају вођство Либана да исте те милитанте не ометају у борбама које воде у Сирији.

Прошлог новембра је уз подршку Хезболлаха либанска војска спровела опсежну операцију „чишћења“ северног дела долина Бека’а, али се активност исламистичких милитаната незнатно смањила. Када је Хезболах схватио да с редовним либанским снагама неће постићи жељени резултат, посебно када су обавештајни извори потврдили да више од тисушту милитаната „Исламске државе“ користи планинска подручја на граници са Сиријом као сигурно уточиште и да тамо имају своје базе, одлучена је сурадња са сиријском војском.

Недавно је главни тајник Хезболаха, Хасан Саyед Насралах, рекао како борци Хезболаха више неће гледати на територијална ограничења и бранити искључиво шиитске енклаве, него ће се борити где год је потребно, било то у Раки, Алепу, Деир Ез-Зору или Дамаску.

Начелник Управе за општу сигурност у Либану, генерал Абас Ибрахим,изјавио је „како је циљ исламистичких екстремиста створити у Либану кампове за обуку, имати складишта с оружјем и склоништа, док је на неким местима под њиховим надзором уведен шеријат и такозвани „исламску одбори“ су створили паралелне локалне структуре власти, док јавна и локална предузећа редовно плаћају „порез на џихад“.

Али Акбар Велаyати је ипак успео објаснити либанској влади да не може бити „неутралности“ у односу према исламистичким милитантима и да није могуће испуњавати жеље Саудијаца, а при том не изазвати трагедију великих размера у Бејруту.

Штавише, либанонска обавјештајна служба има информације да управа „Исламске државе“ разматра проглашавање емирата у неколико подручја Либанона. Аргументе које је изнио Велаyати службени Бејрут је схватио довољно озбиљно и нитко не жели поновни сценариј крвавог грађанског рата у Либану.

Друго, стратегија Техерана предвиђа јачање улоге шиитских добровољачких бригада у борби против исламистичких екстремиста, не само на сиријској територији.

Искуства Ирака и Сирије показују да се тактика милитаната темељи на мобилности у којој нема сталне обране и нема директних сукоба с надмоћнијим непријатељем. Напади су увек концентрисани на „најслабије карике“ и учинковито коришћење ресурса са окупираних подручја. Према томе, борба против исламиста мора бити осмишљена у истом духу, пре свега с активним дејством мобилних група.

Уз дужно поштовање које треба одати храбрости сиријске војске и отпору приказаном у борби протекле четири године, треба рећи и да сиријске снаге нису добро прилагођене за извођење овакве тактике.То је задатак специјалних снага и професионално обучених војника који су у том смислу под вођством иранских саветника већ „борбено тестирани“ у Ираку. Можда је из тог разлога добро не расипати људске и војне ресурсе у Сирији на неколико фронтова истовремено, јер су најбоље шиитске добровољачке јединице и ирански инструктори тренутно усмерени на чишћење ирачке покрајине Анбар, док у Сирији у највећој мери учествује Хезболах, највише на Каламуну, што и јесте прва фаза нове стратегије којом се елиж осигурати сигурно залеђе за даљње операције ка истоку земље до границе с Ираком. Дакле, очито је да ће у скорој будућности број шиитских доброовољаца и саветника Иранске револуционарне гарде у Сирији расти, баш као што је у порасту и координација са Хезболахом о чему данас зависи исход овог рата.

Неки аналитичари на Западу тврде како ће у случају потребе Иран „пренети рат на територију непријатеља“, што ће, како тврде, „спровести кроз низ саботажа и терористичких акција на подручју Турске, а посебно на територијт Саудијске Арабије“. Међутим, такве тврдње не треба узети озбиљно и то из разлога што масовни терор никада није био део арсенала Техерана, а сви покушаји да се докаже супротно су завршили неуспехом.

Упркос жестоком насртају „џихадиста“ и стварањем „Велика анти-сиријске тројке“ – САД, Турска и Саудијска Арабија, под утицајем спољних околности главне одреднице стратегије Техерана према Дамаску остају непромењене. Иранско вођство верује у стабилност владе Башара Ал-Асада и у победу народа и вођства од Сирије у борби против тероризма. Противници Сирије ће се борити организовано и сврховито, а Техеран зна да је дипломатија немоћна, те да је време за акцију, али сада, као никада пре, треба отворену подршку Москве. Коначно, владавина Асада у Дамаску је једнако важна Москви као и Ирану.

У Ираку ће Запад и заливске монархије ускоро прославити годишњицу почетка агресије „Исламске државе“ против Сирије и Ирака, која је почела изненадним заузимањем ирачког града Мосула, а затим окупацијом Раке у Сирији и неких кључних насеља на сиријско-турској граници.

Данас, након неколико победа исламиста у Сирији већина аналитичара тврди како су влада и снаге Башара Ал-Асада пред сломом и да Сирија више не постоји као јединствена држава. Но, ако Сирије више нема, онда је логично да ће следећи корак бити Иран, док без икаквих доказа интернетом круже све могуће врсте дезинформација, за Регнум пише Сергеј Шакаријанц.

Свет се већ навикао на чињеницу да де факто не постоји држава која се зове Ирак и да на месту некадашњег јединственог Ирака због англо-америчке окупације одавно коегзистирају три квази-државе:

1.) Врста „федерације“ коју чврсто под контролом држе различите шиитске организације у Багдаду и Басру, која има приступ Перзијском заљеву. У то делу значајан утицај има Иран, али и шеик Муктад Ал-Садр, лидер скупине „Армије Махди“, те ауторитет Великог ајатолаха Алија Ал-Систанија.

2.) Подручје сунитских и бедуинских племена које је тешко ставити под исти називник.

3.) Аутономни и неуставни Курдистан са свим атрибутима независне државе која због отпора у Багдаду нема право на слободну привредну делатност с нафтом и плином.

Рећи да је иста ситуација у Сирији је ипак претеривање. Друга ствар по којој се разликује Ирак од Сирије је да део територија Сирије под надзором држе страни плаћеници који се боре у редовима ИСИЛ-а и Ал Нусра Фронта, док је Ираку ситуација потпуно другачија.

Осовина ИСИЛ-Ал-Каида су истовремено створили чврсту препреку за спровођење иранског плинског пројекта према Средоземном мору и помогли Турској, Вашингтону, Саудијцима, али и Израелу, да разбију „шиитски полумесец“, заједничку претњу за коју сматрају да им долази од јединства Ирана, ирачких и либанских шиита и сиријских алавита. Треба ли уопште наглашавати „мукотрпан рад“ америчких и израелских тајних служби у спровођењу овог пројекта?

Но, за сада је бесмислено говорити о крају сиријске државе, јер је она и даље под контролом владе председника Башара Ал-Асада, који још увек држи све полуге власти и заповеда у рату.

Како на Блиском истоку све у овом тренутку има везе са Сиријом и Ираком, у том контексту треба гледати и изјаве Русије и Ирана о дуго очекиваној испоруци система С-300 или нешто напреднијих С-400 „Триумф“, као и претње Техерана да ће сваки покушај напада на бродове с хуманитарном помоћи за Јемен смартати објавом рата, те изјаву на Међународној конференцији о миру и безбедности у Москви у априлу ове године када је ирански војни врх изразио жељу за стварањем војног савеза Евроазије којег ће чинити Русија, Иран, Кина и Индија. Ако се присетимо контаката, укључујући и хитне телефонске разговоре, између челника министарстава обране Русије и Ирана, огромног пакета уговора подписаних од стране руског министра обране Сергеја Шоигуа и иранског колеге Хосеина Дегхана у Техерану, па фетве којом је Врховни вођа Исламске револуције ајатолах Али Хаменеи у ствари забранио председнику и Министарству спољних послова земље да са Западом преговарају о политичком устројству у земљи и програму наоружавања војске и морнарице Ирана, онда у првом реду не треба расправљати о „брзом распаду“ Сирије и Ирака, него о томе како Запад, Израел, Турска и заливске монархије желе брзо решити „питање Ирана.“

Иран више није регионална сила само на Блиском истоку и у овом тренутку ништа није решено, обзиром да Техеран предвиђа да ће се разговори са Западом о иранском нуклеарном програму наставити и након 30. јуна. Одједном се појавила информација да ће се преговори продужити зато што Запад тражи још један уступак од Ирана, а то је напуштање Ирака.

Са друге стране, ајатолах Али Хаменеи поручује „како под сваку цену треба спречити распад Ирака, јер је то жеља Израела“. А што ако Иран у преговорима о нуклеарном програму жртвује Сирију и Либан? Ништа. То би онда би то значило да је Запад дужан жртвовати Турску, Саудијску Арабију или Катар. Само неко наиван може мислити да су Иранци лаки преговарачи, док с друге стране треба прихватити чињеницу да Запад неће жртвовати своје најближе и савезнике Израела на Блиском истоку, било да се ради о Турској или Саудијској Арабији. Анкара је још увек активна чланица НАТО савеза, а Вашингтон је наредио Саудијцима да у Јемен на власт врате њихову марионету Мансура Хадија.

Али Запад ће, по тој логици, нешто морати жртвовати, осим ако не одустане од плана укључивања Ирана у свој програм „прекрајања“ Блиског истока. Треба ли веровати у гласине како ће то бити покушај државног удара у Катару и „нестанак“ локалног Шеика Хамада бин Калифе Ал-Тханија? У то је такође тешко поверовати. Дакле, ако су се на преговорима Иран и Запад договорили да „неко некога напусти“, Запад се не може одрећи никога и стога никаквог договора и не може бити.

То најбоље показује нова фаза дугорочне трагедије на Блиском истоку где се готово свакодневно догађају промене на конвенционалним ратиштима. Сада су у току прегруписања снага у Ираку, и ирачке владине и паравојне снаге се приближавају Рамадију, док је, барем неслужбено, одказана операција ослобођења Мосула, кључног града за контролу границе са Сиријом и Турском.

Представљени су планови, уз учествовање Хезболаха, за противофанзиву у Сирији у подручју Алепа и смеру Палмире. Циљ је јасан – ако се успешним противнападом од страних плаћеника и исламистичких милитаната очисти цела сиријско-ирачка граница, истовремено ће се опет отворити могућност за довршетак пројекта Иран – Ирак (Басра) – Сирија (медитеранска обала), а Техеран није познат по томе да одустаје од својих циљева.

Корисно је подсетити, иако није службено потврђено, да је иранска страна покренула тајне преговоре с авганистанским покретом талибана (преговори не укључују пакистанске талибане оп.а). Као што је познато, талибани и ИСИЛ су се у почетку звали „савезницима“, али су онда једни другима објавили „џихад“. То је један од разлога због којега Иран авганистанске талибане не жели уврстити у попис фундаменталистичких терористичких организација. Узме ли се у обзир „методологија“ њихових активности, лако је замислити на темељу чега авганистански талибани могу склопити посебни мир са Ираном. Техеран уопште талибане сматра за мање зло од авганистанске елите под контролом Запада и Израела или нових актера као што је Абу Бакр Ал-Багдади.

У овој ситуацији довољно је се сетити понижавајућих пораза које је сиријска војска трпела крајем 2011. и почетком 2012. године. Тада је кампању у Сирији водио Ал Нусра Фронт, којег је касније заменила „Исламска држава“. Од тада у Сирији сведоци смо одрубљивања глава цивила или мрцварењу живих заробљених сиријских војника.

Међутим, ситуација на терену је показала да милитанти нису у стању водити обрамбени битку, што се видело када је нешто више од тисушту курдских Пешмерги, јединице које нису никакве специјалне снаге, протерало исламисте с границе с Турском и ослободило курдски град Кобани.

Но, када су их „Курди оставили на миру“, што опет коинцидира с недавном посетом председника ирачког Курдистана Масуда Барзанија Вашингтону и Европи, ИСИЛ је активнији и насилнији у Сирији и Ираку. Нико не жели рећи зашто Курди, на пример, не иду помоћи ирачкој покрајини Анбар и ослобађати Рамади, док им је сигурност сиријско-ирачке границе од највећег приоритета. Треба ли сумњати на дослух између Вашингтона и Барзанија? Сасвим сигурно, али треба бити опрезан у проценама и давању етикета.

Иако је Барзани вероватно пристао да привремено „заборави“ на Мосул, то је за њега још увек велика нафтна и плинска посластица, увек добродошла ирачком Курдистану. Курди из Сирије се такође нису помакли, чак и када је свима било јасно да ће ИСИЛ заузети Палмиру. Штета, јер сиријски Курди као да нису схватили да ИСИЛ не би могао издржати брзи и концентрисани напад на два или три фронта истовремено и да су тада покренули напад на њихова северна упоришта, исламистички милитанти би били изгубљени.

О томе јесу ли их Курди издали или не, најбоље нека одлуче сами Ирачани и Сиријци. Пуно занимљивије оптужбе за издају су оне које стижу на рачун ирачке војске која је прошла обуку америчких инструктора.

Агенција Асошиејтед Прес признаје да су западни партнери ирачког премијера Хаyдара Ал-Абадија након пораза у Рамадију храбрили да не користи „шиитске милиције“, јер би се то могло одразити на ситуацију у Сирији. Је ли Абади могао унапред знати да ће у свим успесима у Ираку у априлу и мају 2015. године шиити одиграти кључну улогу и да ће стручњаци на Западу и у Израелу, па чак и Русији, бити присиљени да их признају за „још једну ирачку војску“?

Данас, уочи лета 2015. године, Блиски исток је на прагу прилично предвидивог противудара савезника Ирана и шиита у целој регији. Хоће ли њихове активности бити ограничене, на пример, само у смеру Алепа, на Палмиру и Рамади или и шире, до јеменске обале Баб Ел Мандеб и на чишћење границе Сирије и Ирака и скроз до Турске, тешко је предвидети. Но, последњих десет дана је Иран у више наврата упозорио да су Сирија и Дамаск „предграђе Техерана“ и тако неслужбено најавили једини могући одговор.

Знаковито је да је након напада на шиитску џамију у Кватифу, источној провинцији Саудијске Арабије, с бројним жртвама, Техеран саопштио „како потенцијални војни противници Ирана спроводе елементе хладне освете и покушавају унапред застрашити локалне шиите“.

У ствари, ако Иран са савезницима буде омео планове непријатеља у регији, шиити ће у својој повести, након династије Сафарида у 9. и 10. столетју, извојевати и другу победу над сунитским фундаменталистима, овај пут западним и израелским марионетама.

Што се тиче Турске, од девет ратова колико је од 1514. вођено против Ирана, Турска је изгубила осам. Успут, иза Иранаца су тисуштлетја искуства хладнокрвних припрема у баналним политичким и војним осветама својим непријатељима и онима који им желе зло, за Регнум пише Сергеј Шакаријанц.

Иранци данас, као и увек, имају пуно пријатеља у регији, свету уопште, а за успех у овом сукобу, за којег су најавили да се из њега неће повући, потребна им је само подршка међународне заједнице. То је кључни задатак Москве, јер ће тако највише допринети сузбијању терористичке пошасти у Сирији и Ираку.  БРИКС се већ изјаснио о том питању, док ће подршка Ирану службено бити обзнањена на самиту Шангајске организације за сарадњу и БРИКС-а у јулу ове године.

Н. Бабић / Алтер Мејнстрим Инфо

приређивач: Васељенска ТВ

www.vaseljenska.com/svet/opstanak-sirije-i-iraka-zavisi-o-vojnoj-pomoci-teherana-i-diplomatskoj-podrsci-moskve/

Прочитај без интернета:
0 гласовa