Чиме је ратовала српска војска, какво је било оружје којим су извојевали битке у Великом рату, како су се сналазили и за бајонет и за шињел у књизи „Оружје наших победа 1914-1918“ исписао је Бранислав В. Станковић, након вишедеценијског истраживања.


Након пораза на Церу, аустроугарским војницима најтеже је било што су битку изгубили од српске војске опремљене пушкама и муницијом произведеном у Немачкој и Бечу. Од маузерки, митраљеза „Максим“, руских и француских добијених као помоћ, до чаурнице из Крагујевца.

Од производње до испоруке и коришћења, све на једном месту и војничке муке и победничке ловорике српске војке у Великом рату.

Имали су најбоље пешадијско наоружање у Европи„, објашњава Бранислав В. Станковић, аутор књиге „Оружје наших победа 1914-1918“. „Краљевина Србија је доста улагала у наоружање и добро опремљену војску… . Недостајало је више од 200.000 пушака приликом напада на Шабац, нашег контранапада, Тимочка дивизија другог позива кренула је само са 60% наоружаних војника.

Прве чауре заостале у атарима Узвећа у Мачви Станковић је нашао кад је имао 15 година, а пре две године, у блату некадашњег митраљеског гнезда, и војничку значку Ђорђа Шаиновића из Зајечара, стару 99 година.

Три деценије је истраживао, сакупљао, проверавао и тражио сваки нови податак. У књизи која је, како каже, његов дуг према прецима, дугогодишњи сарадник часописа Калибар, уложио је животни рад.

Оно што ми је било у почетку најинтересантније још је тих људи било живих и то су ми најдражи подаци из прве руке„, каже  Бранислав В. Станковић, „а цела прича у књизи је, у ствари, комбинација званичних историјских података и сведочења савременика, уз моје лично искуство јер сам се трудио да обиђем сва та бојишта и да их лично доживим.“

Прешао је Бранислав на хиљаде километара, објавио више стотина текстова о наоружању, искористио деценијско фотографско умеће и све документовано од жигова до ознака и цртежа објавио на више од 400 страна.

„Ово је нешто што се први пут појавило на нашем простору, али и шире, чак и Европа, људи из Америке су заинтересовани, по начину обраде али и детаљима који се могу наћи само у овој књизи“, истиче Светланка Милутиновић, историчарка Народног музеја у Шапцу.

Након два допуњена издања, у припреми је и треће, по захтеву иностраног тржишта, и на енглеском језику. Оружје наших победа стигло је у приватне збирке на све континенте. Аутору је, каже, преостало да испуни неостварени сан и са књигом за стогодишњицу битке стигне до Кајмакчалана.

Извор: РТС

Прочитај без интернета:
1 глас