ИМА МИЛИОН И ПО СТАНОВНИКА, А ОГРОМНА ВЕЋИНА ГОВОРИ РУСКИ – ФИНИЈИ НЕГО У РОСТОВУ

* Тече трећа година окупације Харкова. И стално расте кривица оних руских руководилаца који нису узели Харков под своју заштиту. Одустали су

* Повећава се кривица оних који и данас прећуткују, не желе да смело изађу пред читав свет и кажу: „у граду Харкову са милион и по становника живе руски људи који говоре на руском језику, законита деца мајке Русије и ми желимо да их вратимо тамо где им је место у складу са свим законима историје и човечности, у породицу, њиховој мајци. Русија неће никоме дозволити да чини нажао њеној деци“

* Западу треба објаснити да се територија „Украјинске ССР“, која је припала у наследство држави „Украјина“ од СССР-а, не подудара са историјском, географском и језичком Украјином. Украјина је много пута мања од УССР

* Треба објаснити да су у време СССР-а руске области само административно улазиле у састав Украјине. Објаснити. А ако не схвате, нека их ђаво носи    

Пише: Едуард ЛИМОНОВ

„ВЕЛИКИ руски јужни град“- тако га је називао Буњин.

По броју становника био је трећи у СССР-у, после Москве и Петербурга. Сада се број становника смањио, али, као и раније, у граду живи милион и по, а харковски конгломерат броји више од два милиона.

У поређењу са големим градом, број становништва његове области незнатан је, свега неколико стотина хиљада.

Које становништво живи у граду? Огромна већина од тих милион и по становника говори на руском језику, а тај језик је финији и финије обраде него језик житеља Ростова и његове области и ја то кажем не желећи да увредим Ростов и његову област, већ само да констатујем чињеницу.

Заправо, Харков је Русија и у њему живе људи који говоре и мисле на руском. И велики је грех мајке Русије што није од самог почетка повикала да цео свет чује: „Тамо су моја деца, морам да заштитим своју децу!“

Већ одавно националност човека не треба рачунати по крви, јер „нико није чисте крви“, како је писао наш филозоф Константин Леонтјев, него према језику и култури које је изнедрио тај језик за који су га предодредили његови очеви и дедови, или он сам – на којем језику говориш – ти и јеси тај.

Нема посебне украјинске крви, никакви инструменти то неће показати, никакве анализе открити, а пасош је – само полицијски проналазак.

Од Белгорода до Харкова има само неколико десетина километара. Тамо, на белгородској земљи, свуда су саобраћајни знаци, стрелице – путокази „Харков“, са означеним незнатним бројем километара. Недавно сам био у Белгороду и те стрелице путоказа раниле су моје срце.

Мени тамо нема пута, откинуће ми главу, одраће кожу, а тамо су гробови мојих оца и мајке.

После евромајдана у Кијеву, Харков је међу првима устао, пре Донбаса, почетком априла 2014-те и заузимањем градске власти показао шта жели. Кажу да је градоначелник Харкова,Кернес, тада отпутовао и Москву и молио да узму Харков под руску руку.

Одбили су.

Очигледно зато што су се већ били уплашили реакције Запада, јер су гневни млазеви западне реторике већ обилно јурили из Европске уније због „КРИМ-НАШ“, а наши нису хтели да погоршавају међународну изолацију.

Изолацији нису одолели, Харков је отишао у руке апсолутно бандитске државе са националистичким мрачним ретро-идеалима по узору на оне из 1944 и тамо цвилимо, на неколико десетина километара од руске границе.

Едуард Лимонов

Током Великог Отаџбинског рата Харков је два пута прелазио из руку у руке.

Добио је своје. Очевици тврде је Црвена армија улазећи у град сваки пут наилазила на лешеве који висе на балконима: обешених заробљеника Јевреја, црвеноармејаца и илегалаца.

Данас Служба Безпекi Украјине не веша противнике кијевског режима на балконима, већ их крије у тамницама и подрумима. Хиљаде људи је једноставно нестало, не зна се где су ни да ли су живи.

Нестали су, не само „сепаратисти“, присталице уједињења са Русијом, него и ботаничари-еколози, према европској скали њих би називали „зелени“, нестали су друштвени и синдикални активисти, заправо – сви који би потенцијално могли не само да стану на чело протеста, него само да отпочну полемику.

Тече трећа година окупације Харкова. И стално расте кривица оних руских руководилаца који нису узели Харков под своју заштиту. Одустали су.

Повећава се кривица оних који и данас прећуткују, не желе да смело изађу пред читав свет и кажу: „у граду Харкову са милион и по становника живе руски људи који говоре на руском језику, законита деца мајке Русије и ми желимо да их вратимо тамо где им је место у складу са свим законима историје и човечности, у породицу, њиховој мајци. Русија неће никоме дозволити да чини нажао њеној деци“.

Западу треба објаснити да се територија „Украјинске ССР“, која је припала у наследство држави „Украјина“ од СССР-а, не подудара са историјском, географском и језичком Украјином.

Украјина је много пута мања од УССР.

Треба објаснити да су у време СССР-а руске области само административно улазиле у састав Украјине. Објаснити. А ако не схвате, нека их ђаво носи.

А Украјини треба рећи: „Идите, гет одваде“! И затворити за њима врата.

Сада је најважнији проблем руске цивилизације проблем Харкова.

Ради се о томе да мајка има обавезе према својој деци. Према свој деци.

Русија је заборавила своју мајчинску обавезу да штити СВАКО дете.

Харков се стишао, измучен и повређен насиљем безочних ретро-фашиста.

Харков чека ослобођење.

fakti.org/rossiya/oslobadjanje-harkova-sada-je-najvazniji-problem-ruske-civilizacije

Прочитај без интернета:
5 гласовa