Егон Савин је један од ретких редитеља који предност даје домаћим комадима и тако нас хтели ми то или не – враћа на размишљање о својим коренима. Иако је одрастао у породици оперских певача, отиснуо се у редитељске воде. На ФДУ у класи проф. Дејана Мијача, дипломирао је давне 1979. Својом дипломском представом „Збогом Јудо“ представио се као врстан редитељ који и те како обећава. Свих ових година то потврђују и неке његове представе које су на репертоару деценијама. Кир Јања, Мрешћење шарана, Покондирена тиква, Лажа и паралажа, Господа Глембајеви, Пољубац жене паука, Дервиш и смрт, Тако је морало бити, Ћеиф, Свињски отац, Дуго путовање у Јевропу, Шовинистичка фарса, Путујуће позориште Шопаловић, Свети Георгије убива аждаху, Тамна је ноћ… само су неки од наслова, чију режију потписује управо он – Егон Савин!

На Великој сцени Народног позоришта, недавно је заживела драма Љубомира Симовића „Чудо у Шаргану“ под редитељском палицом нашег саговорника. Зато га најпре питамо колико је приликом режирања одступао од писанија српског академика?

Свака режија више или мање одступа од драмског текста. Најлошије режије су управо оне које се слепо држе драмског предлошка. Свако време и средина из другог угла посматрају драмски догађај и сваки редитељ отвара нова питања и учитава нова значења с обзиром на измењени дух времена. Понекад оне најрадикалније интервенције највише афирмишу писца јер га режијом чине актуелним. Ја сам радњу „Чуда у Шаргану“ изместио из шездесетих у ратне деведесете године када је питање несреће и части постало основно морално питање сваког појединца и нашег друштва у целини. Дакле, променио сам многе околности, али сам уверен да нисам издао дух и основну мисао комада који је био веома провокативан и почетком седамдесетих у време кад је написан.

Колико „Чудо у Шаргану“ коренспондира са „чудима“ на политичкој сцени Србије!?

Да би представа била актуелна не мора нужно да се бави политичком ситуацијом. Наша политичка клима не заслужује уметничку позоришну пажњу. Збивања на политичкој сцени достојна су сатиричког кабареа или стенд ап комедије, нипошто озбиљног позоришта. Уосталом, медији су препуни дневних политичких садржаја који добро кореспондирају са шундом и простом забавом.

„Одлив мозгова“ у свет из Србије се из године у годину повећава. Неизвесност и немаштина натерала је и угледног глумца и професора Небојшу Дугалића да напусти српску сцену. Није ли крајње време да се томе стане на пут!?

Некада давно, када сам ја студирао, најбољи уметници, научници и занатлије су остајали овде јер су имали посла а и било је лепо живети у Југославији седамдесетих година. Ако и није било пуно новца, било је бриге и поштовања за уметност и науку. Било је то друштво које је уз сву своју партијску искључивост било наклоњено вредностима. Мислим да „одлив мозгова“ није повезан само за новац. Уметници и научници резигнирани су поплавом примитивизма, корупције и друштвене неправде на сваком кораку. Нажалост, није више лепо живети у Београду. Нема то везе са економском кризом већ са кризом укуса, морала и знања. Небојша Дугалић је један од ретких који је своју каријеру могао створити било где у свету. Живео је овде јер је емотивно везан за средину у којој се родио и створио толико тога. Он је патриота, верник и велики частољубив човек. Његов одлазак је велики губитак за наше позориште. Понекад се питам коме и чему служи Министарство културе изузев само себи.

Лоше стање у држави, политичари годинама оправдавају економском кризом и транзицијом, перући руке од своје неспособности да Србију доведу у ред стабилних и угледних држава…

Иако је Србија лепа земља, када човек путује Србијом не може а да се не запита зашто има толико незавршених фасада, неуредних дворишта, поломљених ограда, толико запуштених путева и затрованих река. Да ли је то почео процес одумирања једног народа, небрига за своју земљу, кућу, породицу… Небрига за самог себе. Неопходан је културни и образовни препород. Нешто се мора учинити да се подигне радна енергија и воља да се живи у лепшем свету, да оплемењујемо нашу околину и једни друге. Просвећивање народа – то је дуг процес. Ономад су га започели Вук, Доситеј и Стерија, треба почети поново, па нека траје и триста година! Србија је једна од ретких земаља која нема културну стратегију.

Верујете ли у пројекат „Београд на води“?

Београд на води је добра идеја утолико што се култивише један запуштени део града. Има још пуно места у Београду која би требало рашчистити и пронаћи новац да се гради. Не верујем да ће то што се изгради бити ружније од оног како изгледа сада. Шта је са бомбардованим зградама, недовршеним грађевинама, најављиваним великим инвестицијама од којих није било ништа. Много је таквих. Уз зидање нових зграда треба пронаћи начин да се одржавају и реконструишу постојеће.

Колико су ратна мржња и поделе допринеле да Србија не уђе у ЕУ. Колико међусобна гложења спутавају лепшу будућност Србије?

Верујем да је у питању маса закулисних радњи. Као да неко негује наше поделе, међусобну мржњу и предрасуде, не би ли се одржавало једно несигурно стање. Све ово почиње да личи на апсурд једне трагичне фарсе коју можемо назвати нашом стварношћу. Што је изванредан повод за позориште.

Значи ли то да позориште треба да се бави нашом стварношћу?

Не, позориште не треба да се исцрпљује кроз бављење стварношћу. Наша стварност је добар повод за добро позориште. Јер је препуна парадокса, апсурда и ситуација које су захвалне за једну врсту натуралистичке гротеске каква је рецимо драма „Ћеиф“. Верујем да су представе настале на домаћем комаду који обрађује трауматичну тему – више од позоришта. Оне су нека врста мисије и позив људима да се врате, уколико је могуће, у неку нормалу. Истина, тешко је бити нормалан у ненормалној ситуацији. Тешко је сачувати своје психичко здравље и остати објективан кад те свакодневно индоктринирају којечиме и кад народ живи тешко. Мислим да је улога позоришта да призове људе памети и да је то заиста једна мисија. Треба стварати представе које ће агитовати да се људи не деле на Србе, Албанце, православне или оне који то нису, на издајнике и патриоте. Него да почну поново да виде реалност онакву каква она заиста јесте.

Кажете да људе не треба делити на Албанце и Србе. Какав став заузимаш о косовском проблему!?

Немам никакав политички став. Једноставно полазим од тога да не постоји ни један људски проблем који се не да људски разрешити. Не верујем да је нужно постављати се као непријатељ према непријатељу, разговарати преко нишана, ангажовати Међународну заједницу, јер то се увек завршава избеглиштвом, ратовима и насиљем. На тој ненормалној ситуацији се овде ради. Политичке истанце не дозвољавају да дође до било каквог договора. У светским политичким односима влада само закон јачега – диктат јачег, диктатура силе. Са тих позиција, ми као мала земља и мали народ немамо много шансе, већ да прихватимо реалност такву каква јесте. Упркос томе, верујем да се сваки људски проблем да људски решити. Мржња и све што је прати су елементи озбиљне компликације и несреће.

Волите да отварате питања емоција, позоришне истине и колективитета, која су у нашим позориштима занемарена…

Доћи до неке позоришно – сценске истине је велики уметнички задатак. Није тешко досетити се тога као неке врсте репера и жељеног резултата, али је доста тешко то досегнути. Колективитет је нешто што у нашим позориштима почиње полако да одумире. Тешко је саставити и пробу, а камоли створити истинску атмосферу колективитета. С времена на време, то ми полази за руком. Емоција је учинак који се увек догоди у публици када ви на сцени постигнете једну врсту уметничке истине. То једноставно, једно од другога зависи.

Много је занимљивих којештарија на сцени. Оне знају да буду замамне, врло узбудљиве, чак сензационалне, али публика у гледалишту остане хладна. Тек кад се створи истинска емоција, истински однос са дубоко проживљеном сценском радњом, тек онда имамо прави ангажман публике у гледалишту. То је оно што ме у позоришту највише узбуђује, и ја сам склонији тој тзв. унутрашњој режији него овој спољашњој.

Мира Ступица увек истиче да је Бојан скидао са репертоара представе које не изазову смех, плач и тугу у публици!?

Било је такво време, када је човек могао да донесе и такве одлуке. Данас представе опстају на репертоару из разноразних разлога, али сигурно је да ни једну представу не може критика учинити ни бољом, ни гором. Публика може својом реакцијом потврдити квалитет или својим игнорисањем довести нас до свести да нешто треба скинути са репертоара.

Колико су режисери визионари будућности?

Режисери дефинитивно нису пророци. Онај ко помисли да је пророк, није добар редитељ. Тема промишљања будућности јесте нешто чему су писци вичнији. Вероватно са више концентрације и пажње се баве неким будућим тренутком, а ми редитељи и позоришни људи, постојимо само у овом тренутку.

Када се представа заврши, нашег дела више нема. Ми смо јако концентрисани на садашњост и овај тренутак, покушавамо осмислити тренутак у којем постојимо. Ја постојим само док се моје представе играју. Када више не играју, више ме нема. То питање промишљања будућности оставићемо писцима и сликарима, онима чије дело траје кроз време, а ми ћемо се потрудити да осмислимо своју свакодневницу и да је по могућности – оплеменимо.

Једни те исти режисери, ангажују једне те исте глумце у свим својим представама. Рад се свео на позоришне кланове…

Никада нисам припадао ниједном клану, или можда припадам неком клану а да тога нисам ни свестан. Пошто радим у свим позориштима као слободан стрелац, не би се могло рећи да сам члан било каквог позоришног клана. Ангажујем вредне и сјајне глумце с којима лако и брзо долазим до значајних резултата. Истина, са неколицином се трудим да с времена на време радим чешће. То није клан. Клан негативно утиче на културну климу уколико некога истински онемогућава. Али, то није случај у Србији. Ко је даровит, одмах га зову са три стране.

Обрнут проблем је у позоришту. Сваки даровит глумац једва стигне с пробе на снимање, са снимања на представу, а с представе поново на ноћно снимање. У Србији још увек за даровите људе у овом послу има и те како шта да се ради. Позориште ће чак морати да нађе начин да се заштити од масе телевизијског и филмског посла којем глумци с правом дају приоритет, јер тамо зараде неупоредиво више него у позоришту.

Како данас у Србији живи један позоришни редитељ. Можете ли ви да живите од свог посла?

Од свог посла живим пристојно, али захваљујући томе што идем из режије у режију, што предајем на Факултету драмских уметности. Током целе сезоне немам више од неколико слободних дана. Захваљујући томе, добро живим и издржавам своју малу фамилију. Никада људи у позоришту нису били имућни. Људи који раде много и добро, могу од тога пристојно да живе. Али, ако бисмо узели просек у нашој позоришној бранши, дошли бисмо до закључка да смо ипак нека врста сиротиње. Надам се не и духовне сиротиње, већ само егзистенцијалне. Нека о томе мисле они који воде министарства и владу. Уметници у једној цивилизованој земљи не би смели да имају егзистенцијалне проблеме. Пошто је то тако, то је питање на које они треба да дају одговор, а не ти или ја.

Тешко је бити нормалан у ненормалној ситуацији. Тешко је сачувати своје психичко здравље и остати објективан кад те свакодневно индоктринирају којечиме и кад народ живи тешко.

Разговарала: Нађа Андрејевић Келери / Таблоид

www.vaseljenska.com/intervju/ovaj-narod-odumire/

Прочитај без интернета:
1 глас