Југословенска војска у отаџбини била је војна формација под вођством Драже Михаиловића.

Погледајте листу од 10 најјачих Дражиних официра:

1. Звонимир Вучковић – Војвода таковски

Звонимир Вучковић, звани Феликс, био је један од најближих официра Драгољуба Михајловића. У марту 1941. године, на сам наговештај да ће Краљевина Југославија приступити силама Осовине, креће пут Грчке како би се тамо као добровољац борио против Италије. У земљу се враћа након демонстрација 27. марта, у Београд стиже након бомбардовања, и затиче ужас и расуло.

Избегавши заробљавање, у јулу стиже на Равну гору и ставља се под команду Драгољуба Михајловића. Године 1941. води удружени партизанско-четнички напад и ослобађа Горњи Милановац, а напада Чачак, Рудник и околна места. Током 1942. године, када Дража прелази у Црну Гору, Вучковић остаје у Србији, те је питање колико је био упознат са садејством четника и окупатора против комуниста на Неретви 1943. године.

Због великог угледа који је Вучковић имао у Србији, Михаиловић управо њему препушта организацију збора народних представника из целе земље који се одржао у селу Ба, на Светог Саву 1944. године. Пред крај рата лети за Италију како би био Михајловићева веза са савезницима, али га ту затиче окончање рата. Прелази у Француску, а затим у Америку, у којој живи све од 2004. године. Умро је 21. децембра, на дан када је Народна скупштина Републике Србије усвојила закон о изједначавању права партизана и равногорског покрета.

2. Никола Калабић

Најинтригантнија личност четничког покрета. Након капитулације, Калабић се придружује Кости Пећанцу, али њега напушта због сарадњу са Недићем. На лето 1941. се ставља под команду Михајловића на Равној гори, где ће имати важну улогу при организовању Дражиног бега од окупатора и премештање у Рашку.

b

Како пред крај 1941. долази до разлаза са комунистима, Калабићев одред ступа у отворене сукобе са партизанима током читаве 1942. године. У то време, Калабић је већ командант Горске гарде која оперише на подручју Опленца и Орашца. Сама дисциплина Горске гарде је била дискутабилна, али је Калабић у њој имао остатке разних раније распуштених чета, те је питање колико је успевао да у сваком тренутку држи своје борце под командом. То је нарочито дошло до изражаја крајем 1943. године, приликом инспекције савезника.

Иако је та 1943. прошла без озбиљнијих сукоба са окупатором, све се драстично мења 1944, када у марту Немци спроводе офанзиву против Калабића и његових бораца. Све до августа 1944. учествује у свим сукобима против партизана у Србији, бранећи и сам прилаз Црној Гори. После пораза на Јеловој Гори, повлачи се ка Београду и долази до осетљивије сарадње са Српским добровољачким корпусом и самим окупатором. У Босну се повукао преко преко Сјенице, и био у групи оних официра који су Михајловића наговарали да крене на запад, али је ипак остао уз њега када је овај то одбио и одлучио да оде у Србију и подигне устанак против комуниста. Током 1945.

године, пробој ка Србији однео је главнину Калабићевих бораца, син од 15 година му је стрељан од стране партизана, а већи део породице ухапшен. Ухапшен је и сам, јануара 1946. у Београду, у који га је намамила ОЗНА. Датум Калабићеве смрти, и његово учешће или неучешће у хапшењу Драгољуба Михајловића, остављамо историји и историчарима да утврде.

3. Велимир Веља Пилетић

У Априлском рату је био начелник Штаба Дунавске дивизионе области, којој је припадао и Београд. Приликом повлачења војске из престонице, Пилетић је добио задатак да сруши мостове и спали залихе сена, што и чини.

n

Након што је одбио предлог комуниста да им се придружи, врбовали су га и љотићевци и недићевци, али је Пилетић прихватио само позив Драгољуба Михајловића, видевши у њему легитимног представника војске Краљевине Југославије. Добио је задатак да организује источну Србију, у коју до тада није залазио, те је задатак самим тим био тежи. За средште својих акција одабрао је Хомољске планине, које су тада биле пуне разних војски. Поред пећанчевих четника, на планинама су се налазили и комунисти под вођством Вељка Дугошевића, са којим је Пилетић покушао са оствари сарадњу, али безуспешно. Убрзо је дошло и до сукоба, када су комунисти напали места која су Пилетићеви борци ослободили.

Највећи је био у Петровцу на Млави, после чега се отворено ступа у непријатељство са партизанима. У борбама око Жагубице потукао је партизане, а многе и заробио. Пилетић их пушта на слободу, говорећи да по сваку цену треба избећи грађански рат. Тај поступак му је донео велику популарност у народу. Током 1942. године је преживео велику немачку офанзиву на његове одреде. Исте године, комунисти су видели своју прилику и покренули општи напад на Пилетића и његове борце. У контранападу је дошло до потпуног уништења партизанских чета на том подручју, те је готово читава источна Србија била под командом Пилетића.

Током целе 1943. године се сукобљавао са бугарским одредима на том простору, да би 1944. добио наређење од Михајловића да пређе у Румунију и ступи у контакт са Црвеном армијом. То је и урадио. Око тог поступка много се причало и лагало, помињана је и издаја. Код Пилетића тим причама нема места. И на бојишту и ван њега био је честит човек, сам Михајловић је на свом суђењу неколико пута рекао да се Пилетићу не може приписати ниједан злочин. Након његовог преласка у Румунију и ступања у контакт са Црвеном армијом, Пилетић са својом пратњом бива ухапшен. Колико је то допринело бржој пропасти четника у источној Србији, толико је можда самом Пилетићу спасило главу. Он није предат комунистима у Југославији нити је погубљен. После рата је био истакнути политички дисидент, и умро је 1972. у Француској.

Након што је одбио предлог комуниста да им се придружи, врбовали су га и љотићевци и недићевци, али је Пилетић прихватио само позив Драгољуба Михајловића, видевши у њему легитимног представника војске Краљевине Југославије. Добио је задатак да организује источну Србију, у коју до тада није залазио, те је задатак самим тим био тежи. За средште својих акција одабрао је Хомољске планине, које су тада биле пуне разних војски. Поред пећанчевих четника, на планинама су се налазили и комунисти под вођством Вељка Дугошевића, са којим је Пилетић покушао са оствари сарадњу, али безуспешно. Убрзо је дошло и до сукоба, када су комунисти напали места која су Пилетићеви борци ослободили. Највећи је био у Петровцу на Млави, после чега се отворено ступа у непријатељство са партизанима.

У борбама око Жагубице потукао је партизане, а многе и заробио. Пилетић их пушта на слободу, говорећи да по сваку цену треба избећи грађански рат. Тај поступак му је донео велику популарност у народу. Током 1942. године је преживео велику немачку офанзиву на његове одреде. Исте године, комунисти су видели своју прилику и покренули општи напад на Пилетића и његове борце. У контранападу је дошло до потпуног уништења партизанских чета на том подручју, те је готово читава источна Србија била под командом Пилетића. Током целе 1943. године се сукобљавао са бугарским одредима на том простору, да би 1944. добио наређење од Михајловића да пређе у Румунију и ступи у контакт са Црвеном армијом.

То је и урадио. Око тог поступка много се причало и лагало, помињана је и издаја. Код Пилетића тим причама нема места. И на бојишту и ван њега био је честит човек, сам Михајловић је на свом суђењу неколико пута рекао да се Пилетићу не може приписати ниједан злочин. Након његовог преласка у Румунију и ступања у контакт са Црвеном армијом, Пилетић са својом пратњом бива ухапшен. Колико је то допринело бржој пропасти четника у источној Србији, толико је можда самом Пилетићу спасило главу. Он није предат комунистима у Југославији нити је погубљен. После рата је био истакнути политички дисидент, и умро је 1972. у Француској.

4. Драгутин Кесеровић

Рањен је у Априлском рату приликом пружања отпора упаду Бугара на истоку земље. Избегавши заробљеништво, приступа четничкој организацији Косте Пећанца и добија задатак да организује област Жупе и Крушевца.

m

У јесен 1941. ступа у контакт са Михајловићем, који наређује општи устанак. Кесеровић напада Крушевац, а затим се придружује опсади Краљева, где се ставља под Михајловићеву команду. После пропасти устанка, добија задатак да организује копаонички крај, где ступа у борбе са Немцима, Бугарима, партизанима и љотићевцима. Током 1942. године, против њега и његових људи безуспешно је покренута немачка офанзива на подручју Копаоника. После Неретве, усиљеним маршем преко Пештера притиче Михајловићу у помоћ и креће пробијање на север, након чега се враћа на Копаоник.

Током 1943. године је поразио љотићевце и Бугаре, а затим и избегао заробљавање од стране Немаца који су им притекли у помоћ. Како је рат одмицао, а комунисти напредовали, 1944. године се више борио против партизана него против Немаца. Пред улазак Црвене армије у Србију, покушао је да се стави на страну савезника учешћем у ослобађању Крушевца, али су Руси без обзира на то кренули са хапшењем четника одмах по уласку у град.

Кесеровић успева да побегне и са својим борцима, уз сталне борбе са усташама и партизанима, креће ка Босни, где се састаје са остатком Михајловићевих снага. Ухапшен је приликом покушаја четника да пређу Дрину из Босне и у Србији подигну устанак против комуниста. Спроведен је у Београд и стрељан августа 1945. године, на још непознатој локацији.

5. Захарије Остојић

Као блиски сарадник Боре Мирковића, учествовао је у пучу 27. марта 1941. године. Лично је испратио кнеза Павла у Грчку после пуча, да би се подморницом вратио у Југославију и исте године придружио Драгољубу Михајловићу као начелник Оперативног одсека.

j

У августу 1942. покренуо контранапад против усташа који су се враћали у Фочу. Током 1942. године је руководио свим већим операцијама против партизанских јединица у пределу Рашке и Црне горе. Током 1943. године и битке на Неретви, имао је великих проблема због разједињености четничких командира, те свој план за уништавање партизана и ослобађање обале за искрцавање савезника није успео да спроведе.

До 1944. је унапређен у команданта источне Босне, одакле је покушавао да организује даљу борбу, али је, после прогласа краља Петра да се сви борци ставе под команду Тита, Михајловића известио да у јединицама настаје расуло. Покушао је да издејствује предају четника савезницима у Италији, у чему није успео. Након сусрета са Ђуришићем, Михајловићем и осталим четничким вођама у Босни, напушта Михајловића и са Ђуришићем се повлачи ка Италији. Заједно са Ђуришићем је заробљен и погубљен у Јасеновцу.

6. Радомир Петровић – Кент

У Априлском рату је био у јединици под командом генерала Драшкића, на Кални, где му је био ратни распоред.

k

 

Генерал Драшкић послао је потпоручника Петровића да однесе важан извештај генералу Цукавцу, у Ниш, где су га Немци заробили. Међутим, Петровић успео је да искористи несмотреност Немаца и да им побегне, придружио се поново Југословенској војсци у Сокобањи, обавестивши команду да су Немци већ у Нишу. Генерал Миловановић га је, са ратним материјалом, 16. априла 1941. године послао на фронт у Бованској клисури, ту је учествовао у борби против Немаца, наневши им пораз.

Петровић је почео да организује сељаке да скупљају оружје и муницију које су оставили војници при повлачењу, и убрзо започиње герилу, најпре самостално, а од јуна 1941. године у оквиру покрета са Равне горе, коме се прикључује са својим Озренским четничким одредом. Петровићев одред је средином 1942. године прерастао у бригаду и преузео је команду над Бољевачком бригадом, са којом учествује у борбама против Бугара и Немаца.

Почетком 1944. године, немачка противваздушна одбрана успела је да обори два борбена авиона у области Борских рудника. Свих 30 америчких авијатичара успело је безбедно да се спусти падобранима на територију Бољевачке бригаде. До августа 1944. године, Кент је успео да организује пребацивање америчких авијатичара у западну Србију, одакле су послати у Италију са импровизованог аеродрома у Прањанима, током операције Ваздушни мост. Током јула 1944. године, 23. Партизанска дивизија се вратила у источну Србију и вођене су крваве борбе између четника и партизана, Петровић бива рањен и пребачен на лечење у Београд, а затим каналом за рањенике одлази у емиграцију.

Умро је у Женеви 2006. године.Генерал Драшкић послао је потпоручника Петровића да однесе важан извештај генералу Цукавцу, у Ниш, где су га Немци заробили. Међутим, Петровић успео је да искористи несмотреност Немаца и да им побегне, придружио се поново Југословенској војсци у Сокобањи, обавестивши команду да су Немци већ у Нишу. Генерал Миловановић га је, са ратним материјалом, 16. априла 1941. године послао на фронт у Бованској клисури, ту је учествовао у борби против Немаца, наневши им пораз. Петровић је почео да организује сељаке да скупљају оружје и муницију које су оставили војници при повлачењу, и убрзо започиње герилу, најпре самостално, а од јуна 1941. године у оквиру покрета са Равне горе, коме се прикључује са својим Озренским четничким одредом.

Петровићев одред је средином 1942. године прерастао у бригаду и преузео је команду над Бољевачком бригадом, са којом учествује у борбама против Бугара и Немаца. Почетком 1944. године, немачка противваздушна одбрана успела је да обори два борбена авиона у области Борских рудника. Свих 30 америчких авијатичара успело је безбедно да се спусти падобранима на територију Бољевачке бригаде.

До августа 1944. године, Кент је успео да организује пребацивање америчких авијатичара у западну Србију, одакле су послати у Италију са импровизованог аеродрома у Прањанима, током операције Ваздушни мост. Током јула 1944. године, 23. Партизанска дивизија се вратила у источну Србију и вођене су крваве борбе између четника и партизана, Петровић бива рањен и пребачен на лечење у Београд, а затим каналом за рањенике одлази у емиграцију. Умро је у Женеви 2006. године.

7. Павле Ђуришић – Војвода дурмиторски

Априлски рат га затиче у околини Плава, одакле нападом прелази албанску границу и ступа у борбу против Италијана.

l

Брза капитулација Краљевине Југославије није га отерала у заробљеништво већ у илегалу, у којој је чекао шансу за нови устанак. Пре устанка имао је контакте и са комунистима, али се од њих из више разлога брзо разишао, те је у Тринаестојулском устанку учествовао са својим снагама. Велики успех Ђуришићевих бораца био је ослобађање Берана 18. јула. После сламања устанка, повлачи се у планину, где оснива свој Горски штаб. Већ у новембру 1941. на Голији се среће са Михајловићем и ставља се под његову команду. Када су се током 1942. партизанске јединице повукле у Црну Гору, долази до честих и великих сукоба са њима.

Године 1943. ослобађа Колашин, и ту смешта свој штаб. Због све већих сукоба са комунистима, склапа пакт о ненападању са италијанском командом. Учествовао је у борбама на Неретви и нешто касније у крвавим борбама за Невесиње, где га партизански одреди терају на повлачење. После пада Италије, немачка војска 1943. улази у Црну Гору и креће да уништава четнике. Нападом на Колашин, заробљавају Ђуришића и мањи део његових бораца. Ђуришић је прво пребачен у Берлин, у ком је мучен и показиван као један од Михајловићевих команданата, да би потом био пребачен у логор у Пољској. Одатле успева да побегне и кроз Мађарску се пробија ка Србији.

Опет бива откривен и ухапшен, и тек се на Недићеву молбу пушта на слободу. Недић и Љотић покушавају да га увуку у формирање Српског добровољачког корпуса, што он користи како би се домогао Црне горе и контакта са генералом Михајловићем. Током 1944. године, са албанским првацима договара стварање слободне територије на приморју, где би се искрцали краљ и савезници, али и обезбедио правац одступања ка Грчкој.

Ипак, на позив Михајловића се са својим борцима упућује ка Босни, њему у сусрет. Ту долази до разилажења Михајловића и Ђуришића, који креће ка Козари. Издајом од стране Секуле Дрљевића, Ђуришић пада у обруч окрузен и усташама и партизанима. Уговара нове преговоре са Дрљевићем у Старој Градишки, где га усташе заробљавају. Ликвидиран је у логору Јасеновцу 1945. године.

8. Поп Момчило Ђујић

Свештеник који је у јулу 1941. предводио устанак српског народа против НДХ, као одговор на усташке злочине на подручју тромеђе Лике, Босне и Далмације, и основао Динарску четничку дивизију, која се већ 1942. и формално стваља под команду Драже Михајловића.

i

Због удаљености од врховне команде и слабих комуникација, често је долазило до разилажења у мишљењима, па и међусобних сукоба међу четничким првацима. Ђујић није био за борбу против Италијана, са којима није имао већих проблема, већ само против усташа, које су чиниле свакојака злодела по тој области. Ззбог таквог става рано долази у сукоб са комунистима и против њих се бори једнаком жестином као против Хрвата. Ђујићев једини циљ тих дана јесте био да сачува српски народ од беспотребног страдања до тренутка који буде повољан за општи устанак. Дагољуб Михајловић, па и сам краљ, имали су разумевања за тешку ситуацију у којој се Динарска дивизија налазила, те Ђујићу миран живот са Италијанима нису замерали, а више пута су похвалили његове успехе у борби против усташа и комуниста.

Падом Италије 1943. године, Немци у Далмацију шаљу додатне снаге и тако Ђујићу још више компликују ситуацију. Ђујић у извесној мери сарадњу са Италијанима замењује сарадњом са Немцима, у циљу наставка борбе против комуниста и усташа. Како се партизанска снага у Босни повећавала, Ђујић планира повлачење ка Словенији, у чему му доста, политичким утицајем код Немаца, помаже Димитрије Љотић (о Љотићу, Недићу, Пећанцу и другим официрима који нису били под командом Драгољуба Михајовића ћемо писати другом приликом). У Италију се са својим борцима повукао тек 1945. године.

Тамо су их савезници разоружали. Настанио се у околини Чикага, и био је вођа четничке емиграције све до своје смрти, 1999. године.Због удаљености од врховне команде и слабих комуникација, често је долазило до разилажења у мишљењима, па и међусобних сукоба међу четничким првацима. Ђујић није био за борбу против Италијана, са којима није имао већих проблема, већ само против усташа, које су чиниле свакојака злодела по тој области. Ззбог таквог става рано долази у сукоб са комунистима и против њих се бори једнаком жестином као против Хрвата. Ђујићев једини циљ тих дана јесте био да сачува српски народ од беспотребног страдања до тренутка који буде повољан за општи устанак.

Дагољуб Михајловић, па и сам краљ, имали су разумевања за тешку ситуацију у којој се Динарска дивизија налазила, те Ђујићу миран живот са Италијанима нису замерали, а више пута су похвалили његове успехе у борби против усташа и комуниста. Падом Италије 1943. године, Немци у Далмацију шаљу додатне снаге и тако Ђујићу још више компликују ситуацију.

Ђујић у извесној мери сарадњу са Италијанима замењује сарадњом са Немцима, у циљу наставка борбе против комуниста и усташа. Како се партизанска снага у Босни повећавала, Ђујић планира повлачење ка Словенији, у чему му доста, политичким утицајем код Немаца, помаже Димитрије Љотић (о Љотићу, Недићу, Пећанцу и другим официрима који нису били под командом Драгољуба Михајовића ћемо писати другом приликом). У Италију се са својим борцима повукао тек 1945. године. Тамо су их савезници разоружали. Настанио се у околини Чикага, и био је вођа четничке емиграције све до своје смрти, 1999. године.

9. Јездимир Дангић

Јездимир Дангић се после слома Војске Краљевине Југославије, као припадник Равногорског покрета, држао области са обе стране реке Дрине. Мајор Дангић је командовао Југословенском војском у отаџбини на простору источне Босне све до априла 1942. године.

o

Дангић је ратовао против усташа и Немаца, са променљивим успехом. Његови устаници су преживели две офанзиве против њих, након чега су уговорени преговори са Недићем као посредником. Како су се Хрвати успротивили било каквом примирју и подели територије НДХ, уследила је и трећа офанзива против Дангића, у којој је он заробљен и послат у логор у Пољској. Касније га је Црвена армија испоручила комунистичкој власти ФНРЈ, која га је и стрељала 1947. у Сарајеву.

10. Мирослав Трифуновић – Војвода шумадијски

Носилац Карађорђеве звезде, коју је добио због учешћа у борбама на Кајмакчалану у Првом светском рату.

p

Током Априлског рата боравио је у области око Скопља, након чијег пада се повлачи преко Ниша и скрива у реону Топлице. На лето 1941. године, ставља се под команду Драгослава Михајловића и добија задатак да организује одреде на простору Трстеника и Врњачке Бање, а, како се истакао као врхунски организатор, већ пар месеци касније добија под своју команду простор целе Србије.

У лето 1943. окупатори су у две одвојене акције покушали да заробе и њега и његов штаб, али безуспешно. Године 1944. је као Михајловићев изасланик учествовао у преговорима са Љотићем око формирања јединственог фронта против комуниста, али, пошто до договора није дошло, долази у Михајловићев штаб и са њим остаје до краја. Погинуо је у бици на Зеленгори 13. маја 1945. године. Остало је забележено да је сахрана обављена уз све војне почасти док је борба још трајала.

Извор: nacionalist.rs

9 гласовa