Душан Ковачев   

Да ли вам се некад десило да осетите стид од туђе срамоте иако сте свесни да ама баш ничим нисте за њу одговорни? Сигурно јесте. То се дешава када видите да се неко срамоти оним што не приличи разумном и пристојном људском бићу.. Наиме, они који брукају нашу Војводину по њој деле етикете на којима пише „и ја сам паор“ како би се људи сами себе буквално етикетирали тим одвратним изразом.

Потичем из Војводине. Сви преци су ми из Војводине. Неки од њих су дошли још с Чарнојевићем, а неки су их дочекали. Попут предака, знам какво је значење, смисао и употреба израза „паор“ у Војводини од вајкада. Међутим, појавили су се такви који хоће да сва наша Војводина треба њихову срамоту да прихвати као свој понос.

Ни стида, ни срама!

Године 2008. године сам на страницама Нове српске политичке мисли објавио текст „Фенсипаори“. По примеру наших старих израз „паор“ употребио сам пежоративно против неодговорних политичара који се представљају као политички мисионари и заступници Војводине, а нашу Војводину површно или погрешно познају. Надао сам се да ће се неко постидети. Ма какви! Седам година касније медији мог завичаја лудују и војвођанске пољопривреднике упорно називају „паорима“. И сви, на срамоту Војводине, ћуте.

Најбољи начин прикривања сопствене срамоте је да њоме буду осрамоћени сви други. Постоји у Банату народна пословица која у четири речи објашњава ову подлост, али је неприлична да би била објављена. РТВ, која би морала да има лекторе и стара се о култури говорног и писаног изражавања, домаће именице пољопривредник и ратар заменила је изразом „паор“ и њоме већ дуго временасилује здрав разум наших ратара.

Нажалост, појавили су се и међу земљорадницима Баната такви који себе и своја удружења јавно називају „паорским“, а себе „паорима“. Ове последње нарочито не могу да разумем. Како су заборавили културу говора о којој су се њихови преци старали колико су умели и могли, чак и када су били неписмени? Јесу ли заборавили ко су, шта су, шта нису и шта никад нису били?

Подсетићу их аргументима, па нека се свако стиди сопствене срамоте и свога ћутања, био он политичар, уредник, лектор, новинар или уметник.

Порекло израза „паор“ у српским говорима Војводине

Одавно се тврдило да је израз „паор“ у српском језику изведен из немачке речи der Bauer.Међутим, та тврдња никад није била недвосмислено прихваћена. Другачију могућност порекла израза је пре свих изнео др Ратко Каролић, и то у Агроревији. Међутим, то није све.

Врло је могуће да је израз „паор“ латинског порекла. Придев paorу каталонском језику значиплашљив, а у шпанском језику исто значење има придев pavor. Оба потичу од латинске именице pavor који значи страх. Могуће је да су ове романске речи одлучујуће утицале да се израз „паор“  нађе у говору Срба средњег Баната где где је било колонизације Шпанаца и Каталонаца (колонија Нова Барселона) Аустријска власт их је увалила у нехигијенске услове и обавезани на изнурујуће радове. Већином су брзо помрли или побегли. Средњи Банат је баш након њихове колонизације прозван „Паоријом“.

Овај назив се не употребљава више од једног века. Честа употреба израза „паор“ да у погрдном смислу означи „везаног сељака“ (за разлику од употребе у Хрватској) почела је у доба борбе Срба у Угарској за одбрану свог самосталног статуса, привилегија, аутономије и самоуправних слобода. Регулисање правног статуса становништва Баната текло је споро и са пуно отпора, нарочито међу Србима који су се деценијама борили за ослобођење и као војни службеници и никако нису хтели да постану властелински кметови или инквилини (сеоска сиротиња без икаквог права) по урбаријалним прописима феудалног права.

Ако је порекло израза „павор“ романско, звучна сличност и употреба немачке именице Bauerу терминологији јозефинске администрације довела је до употребе израза „паор“ са новим смислом у српским говорима на територији јужне Угарске. Томе је морао допринети и рад Јернеја Копитара који је израз „паор“ превео као der Bauer, Landbauer (нем) и rusticus (лат.) с Караџићевим објашњењем: „У Сријему Бачкој и Банату“ (у другом издању Српског рјечникапише: У Војводству). Великан језичке рефоме српског језика и писма очигледно није перфектно познавао стилистику српских говора у Војводини, нити  смисао, контексте и значења употребљених страних израза у њима.

Сведочанство српске књижевности о употреби израза „паор

У Војводини се израз „паор“ користио пежоративно. На југу некадашњег Великокикиндског диштрикта „паор“ је био израз чија употреба је током XIX и почетком XX века a priori изазивала подозрење и могла се отргнути контроли. Тада је долазило до врло неугодих последица. Разлог томе је била дуго одржавана успомена на борбу српских ратара против претварања у кметове током XVIII века, која је довела до стварања прве привилеговане регионалне аутномије у средњој Европи – Великокикиндског диштрикта. По укидању Диштрикта 1876. године над општинским самоуправама је уведена власт виших чиновника (централних или жупанијских, званих „беамтери“). Обратити се потомцима диштриктских сељака називом „паори“ је дуго сматрано понижавањем или вређањем. Овај став је током XIX проширен целом Војводином, нарочито међу банатским Србима који су држали до себе.

ован Стерија Поповић је још тридесетих година XIX века у Покондиреној тикви исмејао помодарку Фему која је уобразила да је ноблес, па се гади од свих око себе вређајући их називом „паори“. Јакшић не пева о банатском „паору“, већ о банатском ратару! Именицу ратар употребио је за наслов своје песме из 1875. године.

Ваља подсетити да је и писац Вељко Петровић из Сомбора, 1906. г.  такође објавио своју песму под називом Ратар. У Петровићевој поезији нема израза „паор“. У књижевном стваралаштву Вељко Петровић бележи израз „паор“ као именицу буњевачког говора, па је и ту јасно да је „паор“ израз за за подсмевање, што се види из Петровићеве приповетке „Салашар“. Буњевачка књижевница Мара Малагурска у чланку „Буњевка о Буњевцима“ 1941. године пише: „Можете мислити, како смишан изгледа по ники наш буњевачки паор, или по ника наша `господична` или `милостива`, када, стидећи се своје дивне икавштине (`липо, бриг, сниг, овди`), почну да говоре ијекавштином, којом у Србији само још сељак и прост свит дивани!“

Стеван Сремац је за сиже новеле „Попо Ћира и поп Спира“ искористио стварни догађај који се између двојице свештеника у Сомбору, радњу је сместио у Банат. Разлог овоме је управо драмски заплет око употребе израза „паор“, чија употреба се од пежоративне креће ка вређању. Сремац је у новели дао и бројне примере како сами ратари користе израз „паор“ у двосмислене и ироничне сврхе.

У етнографској студији „Срби у Банату“ др Јован Ердељановић је објавио резултате својих теренских испитивања након Првог светског рата. На израз „паор“ Ердељановић је наилазио већ само у местима северног Баната. Тамо га наводи искључиво као „паор земље“, синоним засесију и по правилу га налази у  местима која су била феудални велепоседи – „спахијска места“. Ердељановић изаз „паор“ставља под наводнике. Он није наишао на податак да је земљорадник или ратар индивидуално називан „паором“.

Иако родом из Славоније, наш најуспешнији лиричар Бранко Радичевић у својим песмама уопште не употребљава израз „паор“.  Израз нисам га нашао ни у сабраним делима Јована Јовановића Змаја, иако су обојица били верно привржени језичкој реформи Вука Караџића. Змај у песмама користи реч ратар, не употребљава израз „паор“ као ни Лаза Костић. Ни др Добривој Николић, аутор научне монографије „Срби у Банату“ из 1941. године не помиње израз „паор“. Наравно, не помиње га ни Михајло Пупин у својим сећањима на детињство и младост проведену у Банату која је објавио у књизи „Од пашњака до научењака“.

Нема овог израза ни у књижевном стваралаштву Исидоре Секулић. Нема га ни у изабраним песмама Душана Васиљева из Кикинде. Васа Стајић је преко десет година прикупљао грађу о монографији „Великокикиндски диштрикт 1776-1876.“ и завршио га је 1945. године. Монографију је Матица Српска издала тек по његовој смрти, 1950. године. Стајић је врло детаљно испитао грађу и бележио разне појединости, између осталог језичке и граматичке особености говора Дистрикта. Васа Стајић у тој ванредно детаљној и на архивској грађи заснованој студији уопште не бележи израз „паор“, иако је пажљиво навео све туђице којима су именовани занати у Диштрикту, па чак и историјске промене употребе ових туђица. Војвођански аутономаши данас себе сматрају највећим поштоваоцима лика и дела Васе Стајића, али без трунке стида и срама војвођанске ратаре проглашавају „паорима“.

Већ педесетих година Мирослав Антић (родом из Мокрина) објављује поему Војводина у чијим стиховима је израз „паор“ први пут поетски употребио у доба СФРЈ.

Књига сликара Зорана Петровића „Село Сакуле а у Банату“ из 1986. године важно је документарно сведочанство говорне, али и писмене завичајне културе изражавања банатских Срба прве половине XX века. Иако је у на територији Војводине између два светска рата замирала употреба израза „паор“, израз није заборављен и мотив његове поновне употребе током Другог светског рата је Петровић забележио. Први пут се ради о писменој дојави хану(немачком окупационом управитељу села) да приликом претреса кућа у потрази за скривеним оружјем не треба губити време претресајући плеваре, јер „тамо одавно паори не склањају оружје“. Друго је такође писмена дојава председнику сеоске општине након окупације којим самог себе препоручује за организатора рада на задружном имању жалећи се да је кукуруз лоше окопан: „Као да су га певачи копали, а не паори“. Дакле, прва поново писмено забележена помињања израза „паор“ у Петровићевом делу, документи су  поданичког става.

Ниједно домаће књижевно дело тако дубински не сведочи о ужасном смислу  израза „паор“ и ниједно га тако зналачки не осуђује као Чиплићеве „Паорске баладе“! Још важније, Чиплић је властито сведочење o срамном изразу „паор“ потписао речима: „Старином Војвођанин“.

Смисао израза „паор“  је у књижевности коначно у потпуности обрадио Богдан Чиплић из Новог Сада (завичајно из Новог Бечеја) објављујући 1955. године  „Паорскебаладе“. Његова збирка је прво домаће књижевно дело које садржи израз „паор“ у наслову, а садржински представља скуп минијатурних народних приповедака у прози које својом формом, суштином, стилом и поруком износе примере патолошких стања из стварног живота аграрног становништва која  су обележја свега што краси смисао израза „паор“.

Ниједно домаће књижевно дело тако дубински не сведочи о ужасном смислу  израза „паор“ и ниједно га тако зналачки не осуђује као Чиплићеве „Паорске баладе“! Још важније, Чиплић је властито сведочење o срамном изразу „паор“ потписао речима: „Старином Војвођанин“. Чиплић је био верни присталица комунистичког режима Брозове САП Војводине чак и након политичког пада Јована Веселинова. Био је гласноговорник режима у култури у доба „кад је Војводина имала најширу аутономију“, како то веле данашњи аутономаши.

Израз „паор“ је Чиплићу толико неприличан да га директно наводи само у две „паорске“ баладе. Збирка својом  суштином, обликом, стилом и поруком износи примере „паора“. То су пропали људи без перспективе, физичке и моралне наказе које аграрна заједница сматра својеврсним страшилима. Ово мучно и мрачно сведочанство о  се мора прочитати, да би се лично осетио отужни, опори и језиви утисак „паорског“ стања. Израз „паор“ је обележје социјалног, класног и духовног уништења сваког вида субјективитета људи који су тим изразом „ровашени“.

Чиплић се родио у Новом Бечеју 1911. године, када је у том граду одржан последњи породични сабор локалних велепоседника, грофова Лајнинген и Рохонци и забележио је одвратно стање које је њихова власт оставила у наследство људима са социјалне маргине. Није романсирао и улепшавао породичне пикантерије декадентне властеле. Тешко је осудио неизбежно пуно отуђење бивших кметова, пошто је сав локални поредак пропале провинције и на развалинама хабсбуршке империје одржавао стару „грофовску“ стегу.

Једина светла искра у општем мраку Чиплићевих „Паорских балада“ је песма „Палица са сребрном дршком“. Ово дело је од посебног значаја за разумевање данашњег аутономашко „паорисања“ по Воводини. У њој је приказан лик представника владајуће касте (господин са палицом) насупрот побуњеном сељаку.

Побуњени сељак је успео да се отме „паорлуку“ најављујући револуцију, па је уместо „паорске“ накараде постао митски јунак будуће наде. Он се једини лицем у лице супротставио „господину с палицом“ и потом се сасвим отргао из туробне стварности оставивши господској касти и државној власти неспокој. Смутно време данашњице иронично нам показује ко је главни промотер употребе срамног израза „паор“ у нашој Војводини данас. То је самозванац који интерпретира патолошке говорне поремећаје као непостојећи „војвођански говор“, а себе промовише као „заштитника  тековина“ некадашњих револуционара. У стварности он је пријатељ и сарадник савремених велепоседника војвођанске земље па по Војводини парадира истом  палицом са сребрном дршком као „господин“ из Чиплићеве баладе. Док романсира о историјским велепоседницима Војводине, а једнако му се привиђају „ђаволи“ и  „комесари у Кремљу“ баш као као и „господину среском“ из Чиплићеве песме. Треба ли данас ико, ради њега таквога, да себе самога етикетира називом „паор“? Међутим ,баш брига наше аутономаше за оно што је записао „Војвођанин старином“. Њима је „одувек“ онолико давно, колико су у стању да се сете.

Ратници паорског срца

Истинити и дубоки смисао срамног и чемерног значења израза „паор“ почео је потом да бива мењан све веселијим, али све мање истинитим смислом. Године 1970. објављено је у Новом Саду забавно штиво „Бећарски дивани“Радомира Суботића (херцеговачког поркла). Та збирка бећараца хумористичког карактера је била ласцивно ликовно опремљени наставак рада из 1969. године објављеног под именом „Насмејана Војводина“. Судећи по садржини, амбиција оба штива је била да читаоцима понуди забаву износећи неке духовитости из живота Војвођана у формама вица, хумореске и текстове „бећараца“. „Паорски дивани“ су већ војим називом подсећали на „Шокачке диване“, а ласцивношћу садржине такође.

Иван Хајтл је на Стеријином позорју освојио Стеријину награду 1970. године за главну улогу у позоришном комаду Зорана Петровића „Село Сакуле а у Банату“, која је извођена 1969. године. Ваља знати да је оснивач, а потом „алфа и омега“ и господар из сенке „Стеријиног позорја“ био и скоро до краја осамдесетих година XX остао Душан Поповић allias Дамјан Влаховић, тадашњи режимски црни кардинал културе не само у Војводини, већ у целој Србији. И он је употребљавао израз „паор“.

Праву самосталну славу Хајтл је стекао извођењем драме „Тањир врућих чварака“ Радомира Суботића већ крајем 1975. године. Ипак, не може се рећи да је Иван Хајтл познавао менталитете и говоре Војводине у обиму који би био репрезентативан и дубок, а нарочито не менталитет и говор Лала. Хајтл је слабо познавао Лале и њихове традиције пошто је био немачког порекла, а рођен 1918. године у Осијеку, где је и одрастао. У сомборском Народном позоришту ангажован је од 1948. године, а затим у Српском Народном Позоришту у Новом Саду од 1958. до 1983. године. С говором Баната се сустретао углавном преко свог кума Мике Антића. У говору овог неспорно талентованог глумца могу се лако препознати лексеме, фонетске и стилске говорне одлике које потичу из говора шокачке средине.

Ако је режимски подобна књижевност и драмска уметност САП Војводине изразу „паор“ дала пасторални тон и гурнула у заборав његову подругљивост, нови дух употреби тог израза дао је Ђорђе Балашевић. Већ 1982. године је извођењем ауторске песме „Ратник паорског срца“ изразу доделио романтичну и изразитно антиратну конотацију. На развој поетских склоности Балашевића је упућивала Мати, родом из Подравине, где израз „паор“ није у пежоративној употреби. Балашевић је стекао и  филмску славу током одслужења војног рока у ЈНА  учествујући као глумац и композитор у снимању ТВ серије Стјепана Заниновића „Војници“ из 1980. године. У овој ТВ серији тумачио је улогу духовитог спадала, војника Стојшина из Бачке (званог „Лала“). Серија је емитована 1981. године. а 1982. године Балашевић је учествовао као наратор и глумац у ТВ серији „Поп Ћира и поп Спира“. Од тада до данас Балашевић приповедајући „типичне“ завичајне духовитости у свом говору редовно „духовито“ имитира неке социолошки условљене поремећаје артикулације гласова. Ради се о гласовима „ч“, „ш“ и „ж“, које се у говорима јужне Бачке срећу чешће него у другим говорима Војводине.

Пошто је Балашевић одлучујуће допринео популаризацији употребе израза „паор“ у Војводини, најважније је питање: Колико Балашевић уопште познаје особености изражавања и стилове традиционалних војвођанских говора и менталитета? Колико год да их (не) познаје, носилац је говорног узора Војводине. Пре годину дана сам телефоном разговарао с колегом из Бачке. Чудом сам се чудио како зрео човек да усвоји баш исте поремећаје артикулације гласова „ч“, „ш“ и „ж“ које експлоатише Балашевић. Међутим, захваљујући популарности Хајтла и Балашевића, целом бившом Југославијом се проширио утисак да су Војвођани исто што Лале, иако је то сасвим погрешно.

 Међутим, захваљујући популарности Хајтла и Балашевића, целом бившом Југославијом се проширио утисак да су Војвођани исто што Лале, иако је то сасвим погрешно.

Од памтивека до данас нема домаћег прописа који помиње израз „паор“. Не познају га чак ни покрајински друштвени договори, самоуправни споразуми, правилници и остали самоуправни општи акти који су доношени у доба „консолидованог социјализма“ по основу Устава СФРЈ 1974. године и Закона о удруженом раду након 1976. Дакле, чак и у доба које је узор данашњег војвођанског аутономаштва САП Војводина своје пољопривреднике није проглашавала „паорима“.

Паори“ – политиканти

Данашња употреба израза „паор“ у предузетништву Војводине је, нажалост, већ честа. Овај израз се у предузетништву више уопште не  користи пежоративно, чак постаје пожељан. Куриозитет је да га већ користе потомци ратара Диштрикта чији преци су овај израз презирали и потомци ратара Јужног Баната чијим прецима тај израз никад није ни пришиван, пошто су били „милитари“. „Удружење Паора (sic!) Црни Шор“ из Зрењанина се толико поноси изразом „паор“ да га у називу пише великим словом. „Банатска асоцијацаја пољопривредника`Банатски паори`“ из Ковачице је чак два пута употребила придев „банатски“ за свој „паорски“ назив, иако, је за банатски говор типично одсуство, а никако понављање истог придева.

Ови дупло банатски „паори“ су и у смислу ликовне естетике посебан случај, пошто су у врху основне странице свог сајта 2016. године поставили новогодишњи банер који је за малоерота. Девојка у народној ношњи раскопчала грудњак, задигла сукњу, раширила ноге, па зграбила да окруни клип кукуруза у плетену врбову корпу под којом стоји измишљена „борбена изрека“ о Косовском боју. „Савез удружења пољопривредних произвођача општине Сечањ `Тамишки паор`“ из Неузине својим именом амбициозно хоће да простире назив „паор“ на све ратаре те општине, иако су они већином потомци колониста источнохерцеговачког говора који уопште нису користили ову туђицу у говору, нити су знали њено значење.

Ипак, веома мали број привредних субјеката који се заиста  бави ратарском привредом употребљава за себе назив „паор“. На читавој територији Војводине их је 2015.године било једва туце! Све остало припада тзв. невладином сектору који нема непосредне везе с војвођанским ратарством, већ се нада политикантском шићарењу добити од ратара, баш као што су хтели беамтери у истоименој песми Ђуре Јакшића.

По угледу на славонске „пауре“ je у Војводини седамдесетих година израз „паор“ добио рустикалан призвук преносећи стил шокачке духовитости и ласцивности. Већ деведесетих година је Лига социјалдемократа Војводине почела да га користи овај израз  да би себе приказала „блиском“ староседелачким пољопривредницима Војводине, и да би  нагласила њихову различитост од пољопривредника других делова Србије. Ова упорна политичка употреба израза дала је резултат у масовној култури када су политички руководиоци АП Војводине и РТВ суочени са падом популарности сопствене политике крајем 2015. године намерили да себе прикажу „спаситељима“ војвођанске пољопривреде.

Тек крајем октобра 2015. је дошло до експлозије употребе израза „паор“ на РТВ у када је ЛСВ у Војводини дрпила политичку кампању против продаје земље странцима од Војислава Коштунице. Одмах су из наслова политичких вести РТВ сасвим најурене лепе и пристојне именице ратар, пољопривредник и земљорадник, да би њихово место узурпирао срамни израз „паор“. РТВ је овим изразом почела свакодневно да бомбардује јавност Војводине. „Дошли дивљи и отерали питоме!“

Сличност назива „Лиге паора“ и Чанкове „Лиге социјалдемократа Војводине“ је једнако очигледна као сличност лога ЛСВ и мотива са заставе војводине са хералдичким мотивом Споменика слободе у Риги.

Сличност назива „Лиге паора“ и Чанкове „Лиге социјалдемократа Војводине“ је једнако очигледна као сличност лога ЛСВ и мотива са заставе војводине са хералдичким мотивом Споменика слободе у Риги. На чело „Лиге паора“ су током протеста с јесени 2015. године попели покрајинског посланика ЛСВ који је 2014. хапшен због сумње да је злоупотребио службени положај оштетивши кикиндско ЈП Градско зеленило и пијаца.

Сведочанство о томе оставио је М. Иветић у чланку „Кикинда: Ухапшен посланик ЛСВ“ који је објављен у Вечерњим Новостима 27. марта 2015. године. Активисти ЛСВ су својим симпатизерима марта 2016. године поделили налепнице с логом своје странке на којима је штампан израз солидарности с њиховим политикантским активистима у протесту земљорадника: „И ја сам паор, дигни главу Војводино док је имаш!“. Има Коренко Гумић чак две главе, али радије користи глупаву главу јер му паметна смета да буде срећан, па бежећи од паметистално упада у невоље. Међутим, Коренко је личност из енглеске серије и он је свестан да није људско биће, него страшило и зна да је његова сврха да плаши вране. Међутим, то што ради ЛСВ је много горе од невоље једног пољског страшила. Све личи на Домановићеву сатиру „Данга“, с том разликом што су војвођански аутономаши ипак изабрали да себи и својим симпатизерима не лупају врели жиг на чело (јер то здраво боле), већ да сами себе етикетирају самолепљивом етикетом.

Чанак је у ТВ емисији Љубице Гојгић на РТВ 26. новембра 2015. године уместо одговора на питање новинарке о политизацији протеста пољопривредника изјавио: „Нисам паор јер се не бавим земљорадњом. Увреда је за паоре да их поистовете са мном.“ Избегао је одговор употребивши израз „паор“ у циљу некаквог истицања идентитетског „поноса“ пољопривредника овим срамним називом. Било је то први пут у историји да неко у јавном говору израз „паор“ употреби супротно од његове сврхе и значења. И тај неко је управо „господин са сребрним штапом“, као пресликан из Чиплићеве песме.

Сво се претвара у спрдњу, крунисану огромном рекламом фирме „Агросеме“ која је у аутономашком „паорисању“ видела добру прилику за сопствену рекаму. Срела се глупост с простаклуком. По билбордима „све те равнице“ уз свој производ поставили слику манекенке и натпис: „Златокоса тражи паора“, против чега је с правом реаговала Заштитница равноправности грађана.

Брука и срамота!

Медијска „слота“ израза „паор“ као најпожељније „речи“ у јавном говору Војводине, дуго је политички припремана брука и срамота Војводине. Њена претходница је била упорна употреба разних бајатих архаичних туђица, стилских особина, синтаксичких грешака и дислалија (нарочито патологије изговора гласа „е“, нешто ређе „а“) уз раније поменуто „војвођанско отезање“ у јавном говору. Дислалије нису фонетска особеност већ патологија говора. Отезање је бразилалија, то је прикривени вид муцања и све ово ће вам потврдити било који логопед.

Шта ће нам данас у говору успомена на болести говорних органа давних предака? Зашто их по Војводини данас имитирају потомци досељеника чији преци од њихнису патили? Данас у политикантском говорном глупирању „војвођанског говорења“ инспирисаним аутономаштвом архаична лексема „паор“ има царско место. Већ има таквих који су у Војводини скоро полудели за модом исквареног говорења. Чега су се њихови стари стидели, тиме се они на сопствену срамоту поносе. Плаћа ли ко овим политичким помодарима субвеницију за самопорицањенашим новцима, да толико кваре свој језик, а себе проглашавају „паорима“? Или би једноставно, из ината пошто им је пропала илегална „европска регија“, сав народ у Војводини, да претворе у „паоре“? Мимо републичких прописа су увели „сексуално образовање“ као посебан предмет по војвођанским школама. Хоће ли сутра увести „дедачење“ као посебну образовну целину?

Све на свету има своје време и место. САП Војводина је имала своје време. Било је то време комунистичког тоталитаризма. То време је прошло, САП Војводине више нема и неће вратити. Ако војвођански аутономаши и даље да буду „акеласти“, нека то раде пред велепоседницима Војводине којима су помогли да приграбе најбољу земљу Војводине за 16 година своје разобручене власти. Аутономаши су им помогли да постану спахије, па нека им сад они кувају, певају, свирају, работају… Нека они буду њихови паори, комами, жилири, кертиси, инквилини, бироши, ерегбироши, пандури, форшпани, пединтери, пединтори, ишпани, контесе… Ми то нећемо, једнако као што то нису хтели ни наши стари.

Нису војвођански аутономаши никакви „спасиоци“ Војводине, нити „Војвођани“ јер они Војводину не познају нити разумеју, баш као што не разумеју ни њен говор. Све што су за ових 16 година урадили, претворило је Војводину у каљугу и то сиромашну, док они једнако иду по свом виртуелном селу вичући: „Београд је за све крив!“. Преко сваке мере је да деценијама своје ачење представљају као „војвођанску културу“ и „бригу за нашу Војводину“ скрећући пажњу на себе, док њихови сарадници пљачкају наш завичај. Данас нам управо са тим „Београдом“ припремају нове, напредне аутономаше који на челу с Мајом Гојковић у сред Баната објављују како ће Војводина бити „република“.

О аутору:

Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи.  Потомак је српских сељака из Врањева, Беодре, Тараша, Карлова, Новог Бечеја, Башаида, Елемира и Кикинде, који су вековима, живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

www.nspm.rs/politicki-zivot/paorska-balada-lige-socijaldemokrata-vojvodine.html

4 гласa