Српски јунаци Великог рата нису се ослањали само на пушке. По фронтовима, рововима и логорима друговали су и с музиком, она их је храбрила и одржавала везу с домовином.

Неке од песама које су постале национални фолклор настале су управо током албанске голготе. Пионирски подухват двојице музичара, Зорана Бранковића и Реље Турудића који су као гитарски акустични дуо на специфичан начин одсвирали четрнаест популарних композиција из тог времена, вратио нас је у доба кад се у једној руци држала пушка, а у другој труба. И међу војнике, за које је један италијански новинар извештавајући са Солунског фронта забележио: „Срби гину и певају“.

Популарне солунске песме, химне и маршеви из Великог рата, иако наизглед наивни и непретенциозни, за разлику од мисија и културне дипломатије учених музичара и војних музика, постали су за касније генерације управо суштинско језгро за каналисање најпре генерацијског сећања „солунаца“, то јест преживелих из Великог рата, затим сећања на победничку прошлост у бившој Југославији, а драгоцени су и за данашње колективно сећање на Велики рат – каже Маја Васиљевић, која је истраживала музику тог доба.

Професионалну окосницу музике током рата чинила су два војна оркестра: Музика коњичке дивизије, којој је капелник био Драгутин Ф. Покорни, и Музика краљеве гарде, која је називана и Оркестар краљеве гарде, предвођен композитором Станиславом Биничким, који је 1915. компоновао чувени „Марш на Дрину“, инспирисан победом српске војске у Церској бици, а посветио га је пуковнику Миливоју Стојановићу Брки, који је погинуо током Колубарске битке.

По доласку у Солун, штампан је и „Марш на Дрину“, а у складу с тренутком посвећен је ђацима новоосноване српске гимназије у том граду. Ова композиција је врло брзо постала популарна, посебно на Солунском фронту, као и у време турнеје Музике краљеве гарде по Француској 1916. „Марш на Дрину“ је досегао толику популарност да ни сада није реткост да се та нумера изводи као свечана песма на слављима широм Србије; уз ову песму су се деценијама на дан венчања из родитељске куће испраћале младе, војници на одслужење војног рока, а деведесетих година, када је бирана химна Србије, у опцији је била и та композиција. Иако су је грађани изгласали на референдуму као химну, није то постала – каже Маја Васиљевић.

Војници са инструментима које су сами израдили код положаја Глогот 1918. године. Фото: Архив Србије

Дивизијске музике чинили су углавном дувачки и ударачки инструменти, а Маја Васиљевић у раду „Српске војне музике у земљама савезника током Великог рата (1916-1918)“ бележи како многи музичари нису преживели тежак пут преко Албаније, а суочени с недостатком хране и животних намирница, војници музичари су инструменте мењали за храну и одећу.

Међутим, жеђ за нотама и песмом била је толико јака да једна фотографија бележи упорност музичара војника који је приручним алаткама у рову направио неколико инструмената. Српским војницима су се у песми и игри често прикључивали чланови страних мисија, пре свега Енглези и Французи, болничарке Црвеног крста, те људи из руског конзулата или америчке мисије.

Гајдаш свира у земуници пред пуковском амбулантом на Глоготу 1918. године. Фото: Архив Србије

Очигледни су примери деловања музике на очување духа, уздизања родољубља, те најзад очигледне жудње за домовином, али и кућама, женама, децом… На тај начин, одмором уз песму и игру, често праћеним народним инструментима, очуван је идентитет – напомиње Васиљевићева.

Митске композиције

Многе песме су настале у рату и постале су химне српских војника, као што су „Креће се лађа француска“ и „Тамо далеко“. Прву је, у тренуцима драматичног ишчекивања савезничких бродова, испевао српски пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић, а потом је добила и мелодију. „Тамо далеко“ настала је приликом повлачења ка Крфу и певала се у Солуну, а већ 1917. снимљена је и на плочи. Српска историја и ратна прича инспирисале су и стране уметнике па је тако Италијан Дионисио де Сарно компоновао „Солунско коло“, једно од најлепших српских кола.

Војник X пука са инструментима у рову које је израдио с две алатке и донео на Глогот у резерву Шумадијске дивизије на Солунском фронту. Фото: Архив Србије

Песме за поштовање

Музичар Зоран Бранковић, који је с колегом Рељом Турудићем издао компакт диск „Солунац“ и у занимљивим аранжманима на акустичним гитарама одсвирао 14 композиција, каже да ову идеју носи већ 15 година.

Те песме вечно живе. У првом избору било је чак 40 композиција, а на крају смо се одлучили за ове, међу којима су „Тамо далеко“, „Низамски растанак“, „Марш на Дрину“… Оне су више од обичне музике и размишљам да замолим публику да не аплаудира. Ово је музика која треба да се слуша и поштује – каже Бранковић. Први концерт планиран је за Дан примирја 11. новембра на Коларцу.

Аутор: Ранко Пивљанин

Извор: Блиц

Прочитај без интернета:
2 гласa