Да нисам отишао на сахрану Слободана Милошевића, осећао бих да сам нешто као „писац сведок” пропустио. Не могу да кажем да сам био задовољан што сам био тамо. Мислим да је било праведно од мене да будем тамо. Морао сам да будем тамо

„Нисам ставио ружу на Милошевићев гроб, нисам пољубио његов ковчег, то су биле лажи које је лансирао француски недељник ’Нувел обзерватер’. Ја немам став према Слободану Милошевићу, одбијам да га имам, али бих се осећао као да сам нешто важно пропустио да нисам био на његовој сахрани”, каже аустријски књижевник Петер Хандке у интервјуу за „Политику”. Западна критика Хандкеа одавно сматра једним од најбољих савремених писаца у Европи, али откада је 1996. путописним есејом „Зимско путовање ка Дунаву, Сави, Морави и Дрини” затражио „правду за Србију”, што је и поднаслов ове књижице, свако од сијасет највиших књижевних признања намењено Хандкеу било је оспоравано. Награда Хајнриха Хајнеа додељена му је 2006, па повучена када су се умешали политичари и новинари, а пре неколико месеци добио је Ибзенову награду у Ослу, али се норвешка јавност усталасала, па су појединци упоредили Хандкеа са Гебелсом.

Није лако у Београду правити интервју са Петером Хандкеом, јединим великим писцем из западне Европе који је тако дуго посвећен одбрани „погрешно схваћеног и неправедно окривљеног српског народа”, у чему га није подржало ни политичко ни интелектуално јавно мњење.

Свашта од онога што се дешавало у протекле две деценије желим да ми Хандке објасни, док ми он приговара што уопште употребљавам ту реч и осећа се „као да одговара пред судијом”. Често ме подсећа да је он писац, а не политичар или, не дај боже, новинар.

„Ви прелазите на друго питање, а да се нисте удубили у мој претходни одговор”, „писци и новинари су две различите планете”, „писци пишу о стварности, новинари дају лажну и површну слику”…

Ја се не предајем, покушавам немогуће: да за кратко време (договорених 40 минута продужених у читав сат) на енглеском језику, који ни писцу ни мени није матерњи, схватим како се Петер Хандке премешта с једне на другу планету, како успева да пренесе новинарску поруку са своје уметничке адресе.

Можете ли да ми објасните зашто вам толико смета та реч „објаснити”?

У последње две деценије од писаца се стално тражи да нешто објашњавају и тако уметници губе своје достојанство. Креативно писање је једно од најозбиљнијих и најкрупнијих људских достигнућа, а успели смо да оно готово нестане. Писање је данас постало нека врста псовке. Гинтер Грас је, на пример, био диван писац док није постао политичар. А онда је напустио, издао, достојанство писања. Данас писци пишу као новинари. Они се служе истим триковима како би привукли пажњу.

Шта то толико одваја новинарство од књижевности?

Стваралаштво је нешто природно. Поезија је природна. Новинарство је вештачко, као платно са мртвом природом на коме је осликано грожђе, а врапци се залете и покушавају да га кљуцају. Ви то грожђе представљате као стварно. Читаоци су јадни врапци који се залећу да кљуцну зрна која им ви лажно нудите.

Новинари и политичари су вас те 1996. подстакли да кренете у Србију. Нисте више могли да верујете у њихову слику о Србима?

Србија је за мене била непозната земља. За медије у западном свету, Србија је била нека врста црне рупе. У једном тренутку знао сам да је то немогуће, да само једна страна, један народ буде крив за све. Упитао сам се шта се догађало са Србима у Крајини и Босни и Херцеговини, пошто су се нашли у другој држави и осетили као грађани другог реда. Желео сам да ту допутујем и да заједно са њима све то осетим.

Све награде које сте од тада добили биле су под сенком вашег есеја о Србији. У Ослу сте пре неколико месеци добили Ибзенову награду. Стручни комитет је образложио своју одлуку поредећи вас са Ибзеном, наводећи да сте као Ибзен успели да продрете у друштвено ткање и да сте, као и велики норвешки писац, визионар. Да ли је вредновање ваше уметности и данас под сенком вашег писања о Србима и Србији?

Стручна јавност високо вреднује моју књижевност и то је то. Више ме брине то што нико више неће да отвори причу о злочину који је Запад учинио према Србима. Као да су сви у Немачкој, Француској и другим земљама прогутали неку таблету за коју мисле да им је прочистила душу. Затворили су ту причу. Готово да ми је више пријао напад организованих група које су ме чекале пред Националним театром у Ослу од тог ћутања Запада. Ни они нису хтели да разговарају. Правили су буку и викали „Фашисто, фашисто”. Нису ту сигурно дошли спонтано.

Како сте одлучили да одете на сахрану Слободану Милошевићу?

Вест да је Милошевић умро саопштио ми је један пријатељ. Нисам осетио никакво задовољство. Ја немам став према њему, одбијам да имам став. Ја сам писац. Звао ме је његов адвокат Зденко Томановић и рекао ми да породица жели да будем на сахрани Слободана Милошевића.

Али нико од његове породице није присуствовао сахрани?

Мени је чак речено да су неки чланови његове породице сакривени у кући у Пожаревцу док се напољу, у башти, обавља сахрана. Свеједно, да нисам отишао на ту сахрану, осећао бих да сам нешто као „писац сведок” пропустио. Не могу да кажем да сам био задовољан што сам био тамо. Мислим да је било праведно од мене да будем тамо. Морао сам да будем тамо.

Месец дана касније, када је „Нувел обзерватер” објавио лажну причу о ружи и целивању ковчега, када је ваш говор (неутралан према Милошевићу) погрешно преведен, били сте изложени бујици осуда. Скинули су са репертоара Комеди франсез ваш комад који сте писали десетак година пре него што сте се уопште посветили одбрани Србије.

Ја сам тужио „Нувел обзерватер” због тога што су лагали. Суд ми је дао за право. Али нико у Француској, баш нико, није објавио после тога ни ретка да демантује ову причу.

Салман Ружди, који је и сам због својих „Сатанских стихова” био прогањан, оптужио вас је за лојалност „балканском касапину” и за морално слепило. Рекао је да мрзите модеран свет.

Да, он је био први председник Међународног парламента писаца (основаног 1994). Па то је тај чудесни свет о којем пева Луј Армстронг (What a Wonderful World), а Салман Ружди је чудесан човек у том чудесном свету. И он зна ко је добар, ко је зао, ко је светао, ко је мрачан.

Ружди не жели да чује ниједан други одговор осим свог. Како то да је спреман да чује само једну страну приче, а није новинар, него је баш писац?

Не желим да говорим о политици. То није моја професија. Ја сам случајно ушао у ово, залутао сам у ту јаму и није ми жао. Увек сам био антиполитички писац. Већ тридесет година не верујем у политику. Због политике је отпочео тај распад Југославије. Гневан сам на политичаре.

Португалски нобеловац Жозе Сарамаго оштро се противио бомбардовању, али није хтео да дође у Београд да режим Слободана Милошевића то не би приписао себи у корист. Ви сте се састали са Милошевићем и у затвору у Схевенингену. Како је дошло до тога?

Тамо ме је одвео његов тадашњи правни саветник Зденко Томановић. Мислим да ме Слободан Милошевић није тамо позвао да бих му био од користи у било ком смислу. Он је причао, а ја готово нисам проговорио. Мислим да је хтео да ми објасни шта је хтео да уради када је дошао на Косово. Његова прича трајала је, чини ми се, пуна три сата и била је потпуно политичка. Мислим да он није схватио моју личност. Јер, у суштини, његова политичка прича мене није интересовала. Знао сам да он говори увек потпуно званично и политички. А ја сам желео да говорим о другим стварима, о приватним стварима, о Србији, о природи, о једном ресторану у Пожаревцу који се звао „Кум”. Али њега није интересовао Пожаревац нити таква прича. Он је желео да се брани. Као да ја нисам нека стварна особа, него неки правни експерт. У затвору су била и нека деца, која су дошла да посете своје очеве, затворене очеве – Србе, Хрвате.

Слушали сте такође неке од сесија у Хашком трибуналу? Да ли вас је то инспирисало?

На суђењу босанским муслиманима једном сам слушао једног српског сведока чију су жену силовали босански муслимани и који је успео да побегне из логора. Тај сведок био је шумар. Али када се докопао слободе, више није препознавао те шумске стазе које је раније знао напамет.

Сутрадан сам га срео у Схевенингену, где сам становао у једном малом хотелу. Видео сам га како са женом улази у један кафић. Пре него што су ушли, шумар је пошао на сасвим другу страну, био је изгубљен. Није се уопште сналазио у простору.

Те две сцене које се понављају, једна кад он сведочи о томе шта је доживео у рату и друга, сутрадан, када сам видео понављање овог сведочења у практичном животу, оставиле су на мене јако дубок утисак.

Али швајцарске новине су, на пример, написале да је то било суђење босанским Србима. Толико су новинари били убеђени у стереотипе које су претходно потхрањивали.

Зорана Шуваковић
0 гласовa