Специјално за “РОНИН” из Загреба

Пише: Домагој Маргетић

Данас је потпуно јасно да се Еуропској унији као бумеранг у главу, двадесет и пет година касније враћа пројект рушења Југославије.

Било је, додуше, питање времена када ће се такво што догодити и када ће се осјетити дугорочне посљедице пада Југославије, као модела другачије Еуропе. Брисел је оставком Ципраса заокружио циклус кризе садашњег еуропског поретка.

Од пада Југославије до рушења Ципраса, траје заправо перманентна криза Еуропе, из које бриселска администрација није успјела нити сама пронаћи еуропску алтернативу, нити прихватити алтернативни пут Еуропе, којег су понудили сами грађани, њихове демократски легитимиране политичке опције, грађанске иницијативе и покрети, не само национални него и интернационални.

Умјесто тражења и прихваћања алтернативе за Еуропу, Брисел се одлучио на обрану капиталистичке Еуропе под сваку цијену, без обзира на посљедице и што би тај процес у коначници могао резултирати неповратним урушавањем саме Уније.

На одређени начин Ципрасова оставка након око пола године на дужности грчког премијера, најбољи је доказ пројектираног и стратешки планираног рушења Југославије, као модела који уочи договарања увјета Уговора у Мастрихту није одговарао пословним, финанцијским, банкарским центрима моћи, чији је интерес у том тренутку очито био преузимање пројекта Еуропске уније.

Еуропа је тако од пројекта уједињене Еуропе постала пројект Уније, која ће умјесто интересе човјека бранити интересе мултинационалних корпорација и капитала. Таквој Еуропи, у кључним годинама које су претходиле Мастрихту и дефинирању будућности Уније, Југославија као модел еуропске алтернативе једноставно је представљала опасност.

Питање је да ли би Еуропа капитала насупрот Еуропе човјека била могућа да је Југославија опстала као другачији модел еуропског уједињавања.

Антифашизам, мир, братство, јединство, слобода, директна демокрација кроз делегатски систем, социјална права и правда, све су то биле вриједности на којима је идејно почивао модел Југославије, технички преточен кроз систем социјалистичког радничког самоуправљања.

Не треба, наравно, Југославију идеализирати, нити ми је то намјера у овом тексту, али желим успоредити друштвено политичке, социјалне моделе као такве – модел Еуропске уније, односно оног у што се она претворила с моделом Југославије, онакве каква је била у тренутку пада.

Од пада Југославије до одласка Ципраса Еуропа, заправо, заокружује тај процес пада еуропске идеје, дуг четврт стољећа. И то је прави тренутак за инвентуру, постављање питања, тражење одговорности за досадашње процесе и преузимање одговорности за Еуропу у будућим процесима, као и заокрет и стратешку промјену идеје и модела; пројект уједињене Еуропе поновно треба супротставити моделу капиталистичке Еуропске уније.

Избјегличка криза у Еуропи само је још једном потврдила ту дубинску моралну кризу данашње Еуропе, њезиног поретка моћи, кризу идеје, кризу модела и начина функционирања, кризу поретка и кризу еуропског система изграђеног у задњих двадесет и пет година.

Еуропа идентифицирана с интересима капитала и финанцијске моћи у озбиљном је и опасном сукобу с Еуропом, која се данас у сјени актуалног поретка моћи уједињава на алтернативним моделима, далеко од институција и интересних лобија, који у ЕУ одлучују.

Избјегличка криза само је разоткрила право лице, озбиљност и дубину кризе Еуропе, кризе једног несувислог поретка и једне потрошене идеје. Еуропа која на људску кризу није нити знала, нити могла, нити хтјела одговорити људски, више нити није Еуропа. Окретањем леђа тим људима у потреби, Еуропа је заправо окренула леђа самој себи, начелима на којима је настала идеја еуропског уједињења, свему ономе што је идејно и принципијелно представљала уједињена Еуропа.

Смрт маленог Аyлана Курдија на мору уз турску обалу, у покушају да дође до обала Еуропе, заправо је смрт Еуропе. Овакве Еуропе и оваквог поретка. У којем није остало више ништа људско.

Каквог смисла има Еуропа затворених обала? Каквог смисла има Еуропа ограђена бодљикавом жицом? Каквог смисла има Еуропа која се боји људи? Постаје ли ово Логор Еуропа?! И што се то уопће битно промијенило у Еуропи од када је овако затварала границе пред Жидовима уочи Холокауста и тиме омогућила један злочин, до данас кад према другим потребитим људима затвара те исте границе и тиме и сама чини злочин?! Каквог смисла има Еуропа на чијим обалама људи умиру надомак слободи и миру? Има ли смисла Еуропа која компромитира идеје слободе, братства, јединства, мира, праведности, пријатељства међу народима?!

Има ли уопће Еуропе без свега тога???

Све идеје о Еуропи су пале, све до идеје о отвореним границама, до идеје о еуропској толеранцији и отворености. Еуропски се поредак проказао као ксенофобни апарат који пред људском кризом не пружа пријатељски руке, него непријатељски гради зидове бодљикавом жицом.

Тако је људска криза само разоткрила еуропску реалност кризног процеса који траје од почетка 1990-их година, од пада Југославије, а заокружен је одласком Алексиса Ципраса с дужности грчког премијера.

Једино у чему је еуропски поредак у тих двадесет и пет година био неспорно успјешан јестконстантна производња криза, гушење и рушење сваке алтернативе актуалном еуропском моделу и поретку. Ништа друго. На свему другом Брисел је пао.

Прво су срушили Југославију како им не би сметала као алтернативни модел еуропског уједињавања, на потпуно другачијем друштвеном, политичком и економском моделу. Притом је, наравно, у технократској структури унутар југославенских владајућих структура таква Еуропа имала идеалног партнера, јер су се нашли око једног битног интереса – капитала. Питање новца, власништва, капитала и протока капитала био је интерес око којег су се нашлијугославенски пучисти – технократи, који су након Титове смрти одрадили пројект тихог, невидљивог државног удара, након чега су преузели кључне економске и финанцијске позиције у систему и само чекали прилику за преузимање кључних позиција моћи у делегатском систему. Када се видјело да је то донекле немогуће, прије свега због ширине делегатског система који је био модел најсличнији ономе што данас називамо директном демокрацијом, тада су кренули у растурање и система и Југославије.

Еуропски центри моћи уочи Уговора из Мастрихта имали су интерес да се заокружи процес рушења Југославије, да се на пројекту југославенске транзиције не би родио неки нови еуропски поредак, који баш и не би био у интересу капиталистичким центрима моћи, док је с друге стране југославенским технократима након тихог државног удара унутар партије и унутар делегатског управљачког система Југославије, било битно да задрже финанцијску моћ, односно да без посљедица могу задржати капитал којег су годинама извлачили на иноземне рачуне, као и капитал који су тек извукли након пада Југославије.

Оквирно, тако је настао пакт за рушење Југославије и самоуправног социјализма, односно делегатског друштвено политичког модела државног уређења у тадашњој Југославији. Далекосежно, стратешки истим је капиталистичким центрима моћи рушење Југославије било дио важног пројекта рушења међународног утјецаја политике Несврстаних, основаних 1. рујна 1961., те на глобалном плану рушења југославенске међународне политичке стратегије активне мирољубиве коегзистенције, која је годинама била чимбеник стабилности у земљама из којих данас слушамо вијести о политичким и ратним, хуманитарним и избјегличким кризама.

Пројект рушења Југославије, гледајући с данашње дистанце, с информацијама и посљедицама које данас видимо и можемо анализирати имао је знатно далекосежније и штетније посљедице од баналног “осамостаљивања” југославенских република и њиховог тобожњег “националног ослобођења”.

Укратко, рушење Југославије било је с једне стране рушење модела другачијег међународног поретка и рушење модела другачијег еуропског уједињавања, док је с друге стране било битно срушити друштвено политички модел уређења државе, темељен на директној демокрацији и радничком самоуправљању, како могуће ширење таквог модела не би угрозило интересе капитала у еуропском савезу у настајању, али и шире.

Иако наизглед није тако, случај Алексиса Ципраса у потпуности потврђује ове тезе. Наиме, на Ципрасовом примјеру Еуропа је показала да је за овакав данашњи поредак Уније алтернатива недопустива.

Парадигма се, дакле, од 1990-их није темељно промијенила. Ципрас није угрозио Еуропу инзистирањем на редефинирању грчких обвеза према кредитним вјерновницима, то је тек прича за јавност, инструмент на којем су еуропски моћници инзистирали како би Ципраса стјерали у кут.

Бивши грчки премијер угрозио је еуропски поредак политичком поруком: “Прво Грчка, онда Еуропа!”, поготово након декларираног савеза са шпањолским покретом Подемос, који је израстао као покрет против неједнакости и корупције. То је порука која је уплашила актуални еуропски поредак моћи.

Јер вриједности попут слободе, једнакости, братства и јединства у данашњој су Еуропи замијењене ониме што изазива отпор мале Еуропе: на неједнакости и корупцији! Зато је требало зауставити Ципраса. Да би се зауставило алтернативу актуалном бриселском поретку и да би се малој Еуропи послала порука како ето алтернатива није могућа, јер нити алтернатива не може ништа промијенити.
Што, наравно, није истина.

Но, више нема Југославије. Нема нити југославенске алтернативе. Нема свега онога на чему је почивала једна идеја другачије Еуропе и другачијег еуропског поретка.

Сликовито, можемо рећи прво је пала Југославија, онда је пала Еуропа.

Након одласка Ципраса, потпуно је јасно – данашњој Еуропи недостаје југославенска алтернатива. Недостаје Југославија као алтернатива. Као модел да Еуропа може и мора другачије. Иначе је изгубљена.

Прочитај без интернета:
3 гласa