Имао је шут као Стојаковић, а дриблинг као Бодирога. А поред тога радио је ствари које ова двојица никад нису урадила.

Као дечак, имао је само једну играчку: кошаркашку лопту. У руке му је дао његов отац Прес Маравић, кошаркашки тренер. Малиша је водио лопту док је ходао према биоскопу, док је гледао филм у биоскопу, док се враћао из биоскопа. Тапкао ју је док је возио бицикл. Кад га је отац возио негде камионетом, дечак би избацио руку кроз прозор и водио лопту, све док не би стигли тамо где су се упутили. Шутирао је и дриблао сваког дана. Откад је порастао довољно да ухвати лопту са обе руке. Док му прсти не би прокрварили, сваког дана.

Ово је прича о Србину “Пистол” Питу Маравићу, једном од најбољих НБА играча свих времена и најбољем играчу колеџ кошарке свих времена. На својој “Лујзијани стејт” сваке године давао је у просеку по 44 поена, а у десетогодишњој НБА каријери постизао је просечно скоро 25 поена по утакмици. Са лоптом је радио ствари које нико пре ни после њега није радио, нити ће.

Био је висок 196 центиметара, ништа специјално. Атлетски, био је далеко испод људи који данас играју кошарку. Био је чупав, малтене неугледан, вероватно би сваки клинац који би га данас видео помислио да би га добио један на један. Боже, каква грешка. Уз све ово, био је луд. Луд за кошарком, али и стварно луд. Плакао је кад би његов тим изгубио, често је долазио на утакмицу мртав пијан. На крову куће једном ја нацртао велика слова:

“Узмите ме!”

Била је то његова искрена порука ванземаљцима, у које је тако страствено веровао. Кроз центар Њу Орлинза редовно је возио своју лимузину обложену кожом алигатора 150 км на сат, а једном је рекао да му је највећа фантазија у животу да “буде невидљив”, како би могао да “поскида главе свима из богатих банкарских породица”.

Денис Родман је за њега био мало дете.

Али, управо ово непокориво лудило, комбиновано са хиљадама сати бесомучне вежбе, учинило је од Пита вероватно најбољег нападача којег је кошарка видела. Није постојао начин, нити би данас постојао начин, да га сачувате. Кошеви из немогућих позиција, пасови кроз ноге, иза леђа, преко главе, чувени “но лук пес”, све је то Пит радио први, и не само први, него најбоље икада. Људи су седамдесетих гледали НБА због Маравића, а не због Џабара.

Други део чаробне слагалице која је подигла НБА у звезде био је Џулијус Ирвинг, али то је сасвим друга прича.

Да би они који га никад нису гледали схватили какав је играч био, рецимо ово: имао је шут као Стојаковић, а дриблинг као Бодирога. А поред тога радио је ствари које ова двојица никад нису урадила. На свакој утакмици.

У НБА је одиграо укупно 10 сезона, за Атланту, Њу Орлинз, Јуту и Бостон. У просеку је постизао 24,2 поена по утакмици, уз 5,4 асистенције и 4,2 скока. У вече 25. фебруара 1977. године убацио је Њујорку 68 поена. Пет пута је дао више од 50 поена на утакмици, а 35 пута више од 40 поена.

Умро је на терену, у 40. години живота. Док је играо улични баскет, препукло му је срце. Лежећи доле, рекао је “сад се стварно добро осећам”, и умро. Касније су открили да је рођен без леве коронарне артерије. У преводу, најбољи нападач у историји кошарке је увек био на корак од смрти.

И корак испред других.

Извор (telegraf.rs)

Преузето СРБИН.ИНФО

Прочитај без интернета:
2 гласa