Логично је да се против Русије активира свих шест фронтова, утолико пре што у њима Америка неће дејствовати својим рукама

„Кад чујете да флота плови Средоземним морем знајте: ускоро ће се решити питање Константинопоља“.
Св. Козма Етолски

РАТ КОНТИНЕНАТА: ВРУЋА ЕТАПА

У извесном смислу рат је већ у току. Рат се увек води. Рат који је сада најважнији јесте конфронтација две цивилизације – цивилизације Копна, коју представља Русија, и цивилизације Мора, оваплоћене у САД. На духовном нивоу то је битка духа и материје, светлости и таме, Бога и ђавола.

Конфронтација између полова у реалности – између добра и зла, трговинског поретка и херојске цивилизације, између Картагине и Рима, Атине и Спарте – неуклоњива је. Ипак, у неким моментима она долази до вруће етапе. Данас је управо такав моменат.

Ми балансирамо на ивици оног рата који јесте, али који сваког тренутка може да постане главни и вероватно једини садржај нашег живота. Будући да су главни играчи – САД и Русија – силе које поседују нуклеарно оружје, тај рат тиче се свих народа на Земљи. Он има шансе да постане крај човечанства. Наравно, то још није фатално, али не треба искључити и такав обрт ствари.

Духовни план велике конфронтације осмишљава се посебним терминима и у посебним контекстима. И овде је однос снага увек у корист Светлости, без обзира на то у каквој ситуацији се налазе верници. Међутим, на стратешком плану све може изгледати нешто друкчије.

У овом рату улоге нису симетричне. Русија се налази у слабијем положају, али покушава да поврати статус глобалног играча. Она само настоји да врати свој потенцијал регионалне силе која се слободно организује у непосредној зони својих граница. Али и то је неприхватљиво за САД које су – без обзира на све – за сада глобални хегемон и немају намеру да добровољно одустану од униполарности. Ако узмемо у обзир каква је духовна позадина овог рата то постаје јасно: тама не дозвољава присуство светлости ни у каквој пропорцији, смириће се тек онда кад успе да савлада светлост свуда – не само глобално него и локално, јер довољан је један зрак светлости да таму учини тамом, а без њега она може да се издаје за све, за било шта.

Отуда и важан закључак: глобалне претензије савременог материјалистичког технократског Запада, сам глобализам, нису случајност него суштина оне силе са којом ми имамо посла. Наивно је сматрати да се с ђаволом може договорити или га преварити. Њега је могуће само победити. То је закон духовног боја.

Данас он напада, а ми се повлачимо. Зато се рат шири готово на нашој територији – у зони наших директних националних интереса. И поред тога што Русија данас покушава да изађе изван својих граница, за нас је тај рат одбрамбени.

У овом моменту ми себи не постављамо друге циљеве сем регионалних. Ипак, њихову реализацију спречава светска нуклеарна сила. То компликује ситуацију и преноси конфликт на глобални ниво. У сваком случају, нас нападају, ми се бранимо. То је важно.

Сада ћемо да анализирамо фронтове овог рата.

ФРОНТ №1: СИРИЈА

Од самог почетка сиријског конфликта Москва је подржала Башара Асада, против кога су играли Вашингтон, Западна Европа и блискоисточни proxies (сателити) САД – Саудијска Арабија, Катар, Турска – иако је свака од ових земаља следила своје интересе.

Инструмент за свргавање Асада постале су радикалне исламске групације – Исламска држава, Ал Каида (Џебхат ан Нусра) итд. Ипак, Русија се у пуној мери укључила у рат тек 2015, када је исцрпљеном Асаду пружила озбиљну и директну војну подршку. У тој ситуацији Москва је добила савезнике у лику шиитске осовине: Техеран – шиитски Ирак – либански Хезболах, са којима ми не само да сарађујемо него ратујемо раме уз раме. Шиитски свет оријентисан је строго антиамерички, али истовремено на регионалном нивоу сукобљава се са радикалним сунизмом Саудијаца и Катара, који финансирају салафитске екстремистичке групације.

На Фронту №1 Русија се сукобљава са САД и земљама NATO директно, али посредно. Саме земље Запада на речима такође ратују са Исламском државом, мада уствари на све начине подржавају радикалне исламске групације ради свргавања Асада. Та иста тактика искоришћена је и приликом свргавања Гадафија у Либији. Сем тога, присуство салафитских џихадиста у Ираку, исто као и талибана у Авганистану, оправдава тамошње присуство америчких трупа.

Због тога Фронт №1 за Русију представља животни изазов: против нас индиректно се боре САД и NATO, а готово отворено Турска, Саудијска Арабија и Катар. Због тога се рат у Сирији никако не може сматрати за обичну антитерористичку операцију: осим што салафити сада контролишу већи део Сирије, они имају огромну директну и индиректну подршку.

Међутим, Русија је нуклеарна сила. Зато њена укљученост у сиријски рат нагло мења ситуацију, преносећи је са локалног на глобални ниво. Кад смо се укључили, значи да смо ставили на карту много тога. Сада се више не ради само о Асаду, његови непријатељи биће принуђени да ратују са Русијом. Али и обрнуто је праведно: ми нисмо бацили изазов екстремистичкој мрежи Исламске државе и Џебхат ан Нусре, него америчкој хегемонији и блискоисточном салафизму, који има озбиљне базе у најбогатијим петродоларским монархијама Залива.

Овде је битно: колико Москва разуме озбиљност ситуације на Фронту №1 и колико далеко смо спремни да идемо у ситуацији у којој се већ одвија прави, потпуни сурови рат са импресивном коалицијом на супротној страни фронта. Јер, САД и NATO налазе се управо тамо шта год да они објављују.

ФРОНТ №2: ТУРСКА

Сразмерно укључености у сиријски рат, ми смо се из објективне оправданости сукобили са Турском, која је у суштини окупирала северне територије Сирије насељене туркменским племенима и тако ушла у војни конфликт са сиријским Курдима. Ердоган је давно основао савез са најбогатијим Катаром, који финансира салафитске групе (као што су Муслиманска браћа у Египту), и отпочео енергичну борбу против Асада.

Због тога смо ми ушли у директан конфликт са Анкаром када је руска војска у Сирији почела да бомбардује позиције салафита на Северу Сирије. Оборени авион ратне авијације и зверски убијени пилот били су само повод за ескалацију. Када смо почели одлучно да дејствујемо – а, пошто смо ушли у конфликт, нисмо могли другачије ни да поступимо, рат са Турском постао је потпуно реална будућност.

Затим је уследио прекид трговинских односа, забрана туризма и истеривање турских грађевинских компанија, што је са економског становишта био најјачи, болан ударац за Турску са више милијарди губитака. Анкара константно прети да ће затворити Босфор за руске бродове, а то је једнако пресецању животне артерије за наш контингент у Латакији. Током последњих недеља Турци су пребацили значајан део трупа са границе са Грчком на границу са Сиријом, што се сасвим може проценити као припрема за војну инвазију. Све то вишеструко повећава ризик новог руско-турског рата.

Колико је тај рат вероватан?

Више је вероватан него икад у 20. веку и у првој деценији 21. Фронт №2 већ је отворен. Када ће рат планути, вероватно нико не може да каже. Теоретски – сваког момента. Овде се опет треба сетити да је Турска – чланица NATO и да овако или онако координира са Вашингтоном своја дејства у Сирији. То значи да ће у могућем рату са Русијом на страни Турске – као у време Кримског рата – поново стајати широка западна коалиција на челу са САД. Зато ће опет регионални конфликт несумњиво имати глобалне размере. Утолико пре што се на територији Турске налази америчка војна база са нуклеарним наоружањем. Рат са Турском тешко да неће прећи у Трећи светски рат.

rusija-turska-05

ФРОНТ №3: УКРАЈИНА

Поновно уједињење са Кримом нико у свету није признао. ДНР и ЛНР и даље су рана која крвари и неизвесног је статуса. Позиције Порошенка у Кијеву прилично су нестабилне, а суштинско поправљање економске и социјалне ситуације у Украјини чак ни теоретски није могуће. Зато ће Кијеву у одређеном тренутку преостати само један пут – нови круг ескалације напетости на Истоку земље, чак и инвазија на Крим. Кад би у тој ситуацији Украјина била сама против Русије, то би за Кијев било самоубиство.

Међутим, опет треба узимати у обзир фактор САД и NATO. Управо Запад стоји иза преврата у Кијеву у зиму 2014. и консолидовани напад на позиције народне војске Новорусије, чак и на Крим, од стране украјинске армије може у одређеном моменту да буде потпуно могућ. И због унутрашњих разлога и у још већој мери по логици глобалне конфронтације Русије и САД.

Обратимо пажњу: сва три фронта налазе се у непосредној близини наших граница у зони која одваја Евроазију и Русију, континентални простор евроазијског Heartland-а од западних територија. То је област где се сусрећу цивилизације, Исток и Запад. Због спора око баш таквих територија по правилу су и почињали светски ратови и глобални конфликти. Сва три фронта налазе се на простору бивше Отоманске империје, јер управо смо од Турака вратили назад и Новорусију и Крим и управо је Сирија некада улазила у Отоманску империју. А то су раније била пространства православно-византијског света. Дакле, та три фронта имају огроман историјски и цивилизацијски смисао.

Вратимо са сада на унутрашње проблеме Русије. Овде видимо још три фронта.

ФРОНТ №4: САЛАФИТСКИ ТЕРОРИЗАМ УНУТАР РУСИЈЕ

Умрежене структуре радикалног ислама које су везане за Саудијску Арабију, Катар и Турску одавно су распрострањене у самој Русији – како на територији Кавказа, тако и у другим областима. Са приливом исламског становништва у велике руске градове и у главни град те мреже се свуда распростиру и у различитој мери обавијају читав простор Русије. Оне нису ограничене само зоном компактног места живљења муслимана, већ енергично проширују зону утицаја и у другим социјалним срединама.

Користећи мноштво унутрашњих проблема, радикални сунитски ислам постепено постаје прилично популаран као алтернатива нејасне и апатичне идеолошке агенде званичне Москве и њених чисто конформистичких представника у регионима. То ствара добру средину за обуку и васпитање терористичких група и директних филијала Исламске државе (терористичке групације која је забрањена у Русији).

Ако се више или мање специјалне службе технички сналазе у решавању задатка обуздавања тих група, онда стратешки план, а тим пре, концепцијски програм борбе са том појавом, уопште не постоји, што ће временом учинити Фронт №4 изузетно актуелним. Овај Фронт №4 реално је био бојно поље правог рата у периоду Прве и Друге чеченске кампање, а прекретница у Другој постигнута је само апеловањем на чврсту патриотску линију у унутрашњој политици. Свако слабљење таквог националног дискурса аутоматски поново учвршћује центрифугалне токове и екстремистичке групације.

Фронт №4 отворен је и функционише иако размере проблема ми до краја не знамо: да не би изазивали панику код становништва, специјалне службе крију број осујећених терористичких напада и других превентивних мера, који уствари импресионирају чак и данас.

Будући да и иза овог Фронта №4 стоје САД и спољни центри, амерички proxies на Блиском Истоку, онда се и овде могу очекивати озбиљна финансијска и, главно, логистичка подршка уа нову ескалацију.

kasparov

ФРОНТ №5: ПЕТА КОЛОНА

Овај фронт представља мрежу опозиционих кругова, чије језгро чине проамерички настројени либерали, који сањају о повратку у 90-те, у време отворене пљачке Русије и продаје иностранству свих њених актива, као и свевлашћа либералних елита, за које као топовско месо иступају екстремни националисти и руски неонацисти, незадовољни руском влашћу и њеном пасивном политиком према све већој миграцији а такође и нејасном или потпуно отсутном националном идејом.

Самих либерала нема довољно за организовање озбиљних и великих протеста и зато у тој коалицији пете колоне екстремни руски националисти имају функцију масовне подршке. Али управо проамерички либерали чине центар у којем се успоставља координација и доносе главне одлуке, и одговорни су за контакте са Вашингтоном.

Саме САД званично подржавају „демократске“ покрете и за њих издвајају знатне суме из буџета. Међутим, финансирање руске пете колоне из других мање транспарентних извора неколико пута премашују податке који се отворено саопштавају. На Болотном тргу у пролеће 2012. пета колона показала је да је она за то способна.

У случају погоршања ситуације пред очигледним последицама санкција и вероватних ратних конфликата – Фронт №5 може да постане главни фактор у слабљењу Русије. Заправо, тај припремани ударац у леђа може се показати као одлучујући у случају да неефикасност административног система (а у Русији ништа не наговештава да ће он у догледној будућности бити ефикаснији) буде акумулирала трошкове. У одређеним околностима могуће је да се Фронту №5 прикључи део иритираног и разочараног становништва, што ствара озбиљну претњу.

ФРОНТ №6: ПРОЗАПАДНИ УТИЦАЈНИ АГЕНТИ И ЛИБЕРАЛИ НА ВЛАСТИ

Уобичајено је да се ова група у последње време назива „шеста колона“. Ради се о оним либералима и западњацима који су се интегрисали у власт током 2000-тих или остали у њој од 90-тих прихватајући нова правила игре.

За разлику од пете колоне, представници шесте колоне формално су лојални власти, беспоговорно јој се повинују и наступају у духу потпуног конформизма.

Међутим, шеста колона дели западне погледе на ствари, види у САД и NATO авангарду прогресивног човечанства, а у економији се руководи искључиво либералним методама и ставовима. Такође је чест случај да се имовина и породице највиши руских чиновника налазе на Западу. У таквој ситуацији лојалност и изнуђени лицемерни патриотизам иза себе скривају оријентацију на континуирану саботажу државног суверенитета, на потискивање државне идеологије, на спровођење економских, административних и информативних стратегија које на крају доводе до деморализације друштва, слабљења економије и даље деидеологизације становништва.

Фронт №6 формира се системском, свесном и изузетно вештом саботажом руског препорода, потискивањем и подметањем истински патриотским реформама, стварањем вештих симулакрума и фалсификата. По својим погледима, „шеста колона“ се ничим не разликује од пете, и такође је оријентисана на Запад, само то крије и радије наноси ударце режиму изнутра, а не споља. Исто као и петом колоном, шестом колоном управља се из спољног центра, из Вашингтона, иако се то одвија деликатније и нијансираније него у случају „пете колоне“.

Координацијом Фронта №6 руководи амерички Савет за међународне односе (CFR), чије су структуре готово званично представљене на највишим нивоима руске власти. Уопште, том типу припада већи део „владиних либерала“, а такође и значајан сегмент других владајућих институција.

nabiulin-agref

СИНХРОНИЗОВАЊЕ ФРОНТОВА: МОГУЋА СТРАТЕГИЈА ВАШИНГТОНА

Сада ћемо се ставити на место америчких стратега. Очигледна је ескалација односа САД и NATO са Русијом. Москва зрачи случајем са Јужном Осетијом и Абхазијом 2008, Кримом и Новорусијом 2014. и на крају Сиријом 2015. као суверена регионална сила која, ако је неопходно, силом инсистира на својим националним интересима у строго скицираној зони. То је неспојиво са настављањем америчке хегемоније која је још увек глобална. Москва би морала да своју политику изграђује на основу договора са Вашингтоном и NATO и, разуме се, за све наведене поступке она никада не би добила одобрење.

Дакле, без обзира на спољашњу учтивост и либералну реторику, Русија измиче контроли Запада. То је чињеница, а на ту чињеницу Вашингтон мора некако да одговори. Ако то призна, то ће бити једнако одустајању од хегемоније. Али, пошто је почела да се руши, америчка Империја не мора обавезно да се заустави на оним границама које још сигурно данас контролише. Охрабрен руским успесима, свако може да пожели да провери чврстину Американаца.

Због тога би на месту вашингтонских стратега било логично да се активира свих шест фронтова, утолико пре што у свих шест случајева Америка неће дејствовати својим рукама. Чак и најгори исход неће јој нанети смртоносни ударац будући да је поуздано заштићена огромном европском и северноафричком зоном, иза које је Атлантик, а са Истока Тихим океаном (нарочито што у источном правцу нема никаквих активних померања са стране Русије).

Сем тога, било би сасвим разумно да се удари по Русији синхронизују са свих страна – у Сирији од стране бојовника, пружањем подршке Турској, подстицањем кијевских казнених одреда на нови талас борбених дејстава (и на напад на Крим), довођењем у борбену готовост терористичких структура екстремних радикалних салафита унутар Русије, поновним пружањем подршке петој колони (налажењем одговарајућег социјалног повода) и постављањем следећег санкционисаног ултиматума „шестој колони“ да би се она активније и болније бавила саботажом.

Притом, било би исто тако логично, са једне стране наставити, чак и појачати санкције, за још неки проценат спустити цене нафте и истовремено помирљивим троловањем почети напад на руководство Русије у духу CFR. Наводно, „Запад ће вам помоћи“, „терористи су наш заједнички проблем“ (заједнички зато што они са њима ратују, а други их наоружавају), а „главни проблем је Кина“ (нека се Руси одрекну свог нуклеарног оружја, а ми ћемо им за одбрану од Кинеза испоручити своје“) итд.

Али иза ових обичних аналитичких извода крије се нешто веома озбиљно. Рат. Прави врели рат са морем крви, згаришта, мучења, патњи и бола. Рат у којем ћемо сви ми морати да учествујемо. А, пошто су од шест фронтова три унутрашња, сасвим је могуће да ће спољни рат бити праћен грађанским ратом. Иначе, то нам је добро познато из наше историје.

Замислимо да смо прилично објективно оценили и одмерили ризике и да је наша анализа тачна. Шта чинити у таквој ситуацији? Улазећи у рат или, бар прилазећи му сасвим близу, морамо не само да реагујемо према ситуацији, него и да имамо неки план – како управљања, тако и победе. Желети победу – сасвим је логично, зар не? Остаје само да осмислимо пут како да је остваримо, чак само у теоретској перспективи.

Сасвим је очигледно да се ефикасан рат са спољним противником може водити само ако друштво буде довољно консолидовано и изнутра мобилисано. Било би пожељно да оно и морално буде спремно за рат. Ради тога друштво мора да разуме ко је непријатељ, а ко пријатељ, и основно – зашто је то баш тако, а не другачије. Не сме се започињати демонизација противника у тренутку почетка борбених дејстава. Неопходно је да лик непријатеља буде формиран раније и очигледно.

oldbrajt-1

Због тога би први задатак припремања за победу била права, комплетна кампања за стварање потпуно негативног, монструозног, сатанског (то јест, истинског) лика САД и Запада у целини. Време је да се ствари назову својим именом. Запад је место у које се стропоштао ђаво. То је центар глобалне капиталистичке хоботнице. То је матрица иструнуле културе изопачености и порока, лажи и цинизма, насиља и лицемерја. У савременој Русији то се већ делимично одвија, али пошто је тај посао поверен „шестој колони“, уместо раскринкавања праве демонске бити савременог Запада, ми имамо карикатуру, нешто мизерно и мало уверљиво. У томе се изражава она саботажа која чини суштину Фронта № 6. Његови борци не одбијају да изврше налоге власти, напротив, све више и више траже, али њихову реализацију претварају у фарсу, свесно је чине глупом и неприметно дискредитују сваки подухват.

Неумесна и неискрена пропаганда у коју не верују они који пропагирају, често даје супротан ефекат. Зато би било логично да се формирање лика америчког непријатеља и његових сателита (са којима нас, заправо, чека рат) повери онима који баш тако и мисле, који схватају сатанизам Запада и који су способни да то саопште на максимално разумљив и уверљив начин тако да то допре до маса које спавају. За сада је критиковање Запада поверено утицајним агентима самог Запада. Са предвидивим резултатима. Такав приступ је неспојив са „стратегијом победе“ и неопходно је да се ревидира (ако желимо да имамо макар шансу да победимо у наступајућем рату).Из претходног, логички произилази следеће. Неопходно је да се у најкраћем року демонтирају структуре „шесте колоне“ уклањањем либерала и западњака са свих кључних функција. Заједно са њима биће укинут и либерализам у економији, што ће омогућити:

Да се успостави национална контрола над Централном банком;

Да се одустане од долара и у спољнотрговинској делатности пређе на другу, резервну валуту (на пример, на јуан);

Да се постигне потпуни финансијски суверенитет;

Да се пређе на мобилизациону економију према логици услова ратног времена.

Неопходно је да се упоредо формира Национални комитет за медије, који ће реорганизовати информативни рад у складу са ванредним условима.

Ефикасност чисто деструктивног деловања „пете колоне“ у много чему је повезана са ефикасношћу саботаже „шесте колоне“. Фронт №5 и Фронт №6 нераскидиво су повезани. Зато ће демонтажа шесте колоне унутар власти изразито ослабити „пету колону“, чији би предводници у ванредним условима могли да буду или интернирани (иначе, већ се предузимају мере унутрашњег хапшења појединих главешина), или депортовани. Подразумева се да сва легална средства ширења либералне или деструктивне националистичке пропаганде морају бити стављена изван закона.

Фронт №4 представља проблем још и због тога што у Држави не постоји било каква етнонационална политика. У овом моменту тим питањем се бави она иста „шеста колона“, или когнитивно неадекватне бирократе. Управо због тога се званична бирократија избавља од реалних изазова неконтролисане миграције и међунационалних трвења бесмисленим и за наше услове испразним паролама о „цивилном друштву“ и „толеранцији“. Без складног система етнонационалне стратегије у Русији се не може решити питање исламског екстремизма и тероризма. Нису довољне само мере силе, неопходно је уклонити или неповратно променити саму социјалну средину. Неопходно је да се успостави корелација између операција органа силе у борби са терористичким фундаментализмом и скале етнонационалне политике укључујући и идејну.

СПОЉНИ НЕПРИЈАТЕЉ

У Украјини – Фронт №3 – треба да буде спреман за оружане провокације од стране Кијева и да им пружи адекватан отпор. Раније или касније Русија ће морати радикално да реши питање Новорусије, јер је донекле неодговорно поуздати се у то да ће Кијев пасти сам или одустати од своје проамеричке и антируске политике.

За ефикасну заштиту Крима и решење питања са Донбасом неопходно је да се ослободи сав простор Новорусије, а, ако рат буде неизбежан, Москва ће имати само један задатак – да у том рату победи што је могуће брже и ефикасније. Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова – или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије – то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина централне Украјине.

ukrajina-nacisti12

За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Без обзира што су се у њему привремено утврдили представници прозападне олигархијске врхушке која се ослања на русофобску идеологију „западенаца“ (укр. „западњака“), Кијев је неодвојиви део Руског света. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу. Судбина Западне Украјине без Истока и Кијева више неће имати велики значај. Те земље су веома давно отпале од Руског света и тешко да се можемо надати да ћемо их у скорије време вратити у контекст православне цивилизације. Иначе, што буду већи наши успеси у борби за Руски свет, тиме је и више шанси да се ситуација промени и у западним областима Украјине.

Турски Фронт №2. Сем развијања војних операција које спадају у задатке војног руководства земље и не могу бити ствар аналитичара, овде треба обратити пажњу на два главна фактора: на политичку опозицију Ердогановом режиму, која у данашњим околностима постаје природни савезник Русије и на Курде, који за Анкару представљају фундаментални проблем. Оба фактора су кључ за успех у руско-турском конфликту. Треба изузетно промишљено водити антитурску пропаганду у руском друштву, константно наглашавајући да су за ескалацију односа одговорни САД и њихов саучесник Ердоган и да Москва не гледа на Турке као на историјског непријатеља. Стога ће било које паралеле са руско-турским ратовима – чак и за интерну употребу – само збијати Турке око Ердогана и учвршћивати противника. Напротив, пружена рука пријатељства оним политичарима Турске који не деле погледе Ердогана и неосманизам Давутоглуа могла би да буде одлучујућа. Упоредо треба активирати узајамне односе са Курдима, будући да је то импресивна снага у самој Турској.

На крају, Фронт №1 – Сирија. Нисмо га случајно ставили на крај „победничке стратегије“. Најоштрија форма конфронтације увек је најпрактичнија и испуњена техничким и војним детаљима. Ипак, све лично увек зависи од друштва, а локални успеси – од спољних, често глобалних услова. Видели смо да ту имамо важног регионалног савезника – шиитски свет, који пре свега представљају Иран и либански Хезболах. То су наша браћа по оружју и ми морамо на све начине да продубљујемо ту алијансу. Важно је да подржимо шиите у Јемену, Ираку, Бахреину и самој Саудијској Арабији. Очигледно је да смисао руско-шиитске стратешке алијансе не схватамо само ми и да ће се зато проамеричке снаге како у Русији, тако и у самом Ирану потрудити да учине све што је могуће да би унеле раздор између савезника. То треба у корену сасећи – барем у Русији, и конкретно, о том питању у преговорима са шиитима све прецизирати, ништа не остављати недоречено.

Даље, неопходна нам је политичка, било би пожељно, војна и економска подршка земаља које улазе у назначени мултиполарни клуб – БРИКС. Овде посебну улогу игра Кина, која радије не излази на прву линију у конфронтацији са САД, али је спремна да у томе подржи Москву и игра споредну улогу. Тим пре што Кина почиње активније да делује у војно-стратешкој области на Афричком континенту и почиње тамо да оснива прве војне базе. Ми немамо шансе да европске земље учинимо нашим потпуним савезницима у Сирији; сувише је јак утицај САД на њих. Ипак, Москви ће ићи на руку свако дистанцирање европских држава од Вашингтона (пре свега, Француске, Немачке и Италије) и неслагања у NATO. Ако у Европи и даље буде јачао талас десничарско-конзервативних партија и покрета, које су генерално лојалне Русији, то ће значајно учврстити наше позиције у самој Сирији. Руска пропаганда у Европи у околностима ратног времена добија посебно значење.

Будући да се ми у Сирији сукобљавамо са оним силама које отворено подржавају Саудијска Арабија и Катар и утолико пре што је Катар имао удела у обарању авиона са руским туристима над Синајем, потребно је да обратимо посебну пажњу на максималну дестабилизацију таквих ражима. Под одређеним околностима не треба искључити наношење директних удара по Катару и војну подршку Хутима у Јемену, као и шиитима Бахреина. Стратешки одлучујући могао би да буде позив руским трупама од стране влада Ирака и Либана: то ће омогућити да се у пуној мери развије рат против главних база исламских терориста из Исламске државе и прекину њихове инфраструктурне везе са Турском и земљама Залива.

Генерално, Русија се већ налази у рату на Блиском Истоку, зато то треба признати као свршен чин и хитно реанимирати читав арсенал постојећих средстава – првенствено интелектуалних и средстава савремене комуникације, која имају за циљ да на разне начине промовишу руске интересе у том региону – у области информисања, економије, идеологије итд. Последњи аргумент у овом рату биће присутност нашег нуклеарног оружја, које, хвала Богу, нису стигли да униште либерални реформатори током деведесетих. Његов смисао је у томе да се никада не примени. Али то значи да то намеће чврста ограничења и нашем главном противнику Сједињеним Државама Америке. Под страхом потпуног уништења САД ће бити обавезне да против нас играју по одређеним правилима.

ФРОНТ № 7. АМЕРИКАНЦИ ПРОТИВ ФЕДЕРАЛНЕ ВЛАДЕ

Осим тога, у односу на САД треба отворити Фронт № 7. Ради се о томе да у самим САД постоји мноштво незадовољних владавином врхушке која пропагира глобалистичку идеологију, увлачи САД у крваве ратове и разара традиционални европски хришћански идентитет. Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку.

Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета – важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ. Сем тога, накупило се много противречности у социјалној сфери и међуетничким односима. Значајан део америчког друштва не прихвата потпуно морално изрођавање. Федерална влада користи сваки згодан повод да почне процес укидања другог амандмана на Устав који Американцима дозвољава да носе оружје.

Константан пропорционалан пораст латино-становништва, претежно католичког, уноси у америчко друштво нов идентитет који уопште није непријатељски према Русији. Русија треба активно да се укључи у борбу за утицајна америчко друштво, да интензивно објашњава духовну позицију Русије у овом рату, да покаже да Руси и Американци имају заједничког непријатеља – то је манијакална сатанистичка елита која је узурпирала власт и која води у неминовну катастрофу читаво човечанство, укључујући и саме Американце.

Плодови дела те елите очигледни су – читав Блиски Исток већ је заливен крвљу и више не успева да успостави било какав поредак. Глобалистичка врхушка (CFR, неоконзервативци, представници светске финансијске олигархије, Волстрит) свуда намећу хаос, расуло, смрт и бол. Уништење тог малигног тумора човечанства ствар је свих нас укључујући саме Американце који су не само његов инструмент, него и жртва.

rusija-patriotizam02

ГДЕ ЈЕ ГРАД?

Победити у овој игри, уопште неће бити лако. Зато што је име ове игре Велики Рат. Али, без обзира на то, кад је Велики Рат дошао, он се може избећи само по цену ропства и отвореног признавања сопственог неуспеха. Тако нешто у руској историји никада није било. Колико год да нам је било тешко сваки пут смо савладали тешкоће.

Не ради се само о геополитичкој конфронтацији, о прераспоедели сфера утицаја или о обезбеђивању националних интереса. Ради се о нечем много дубљем и важнијем. Свака религија има поглавље посвећено крају времена и финалној борби. Хришћани, а такође Јевреји и муслимани, повезују догађаје тог циклуса управо са Великим Ратом. При том је увек, у све три ове религије место тог Великог Рата – Блиски Исток, поље Армагедон, а даље, суседне територије. За муслимане је Дамаск – џамија Омајада – место на којем ће се десити Други Христов Долазак. Стога рат у Сирији има очигледан есхатолошки смисао. Зато што је Сирија – део Свете Земље на коју је ступала нога Спаситеља. Ескалација насиља на границама, у зонама критичним за само постојање Државе Израела, такође мора да има есхатолошко значење и за Јудеје који очекују скори долазак Мешијаха.

Амерички протестанти-диспензационалисти виде сценарио Последње Битке као инвазију армије северне земље Гога (идентификују је као Русију) на Свету Земљу. На крају, Атоски монаси и грчки Светитељи – као што је Козма Етолски или старац Пајсије Светогорски – више пута су предсказивали ослобађање Константинопоља од стране руске војске и распад Турске. На пример, Свети Арсеније Кападокијски говорио је вереницима у Фарасиди да ће изгубити своју отаџбину, али ће је убрзо опет стећи: „Биће још једна туђинска војска. Она неће знати грчки, али ће веровати у Христа. Они ће такође питати: где је Град?“

То се несумњиво разумевало као указивање на руску армију која прилази Константинопољу. У једној беседи старац Паисије је говорио:

„Упамти, Турска ће се распасти. Биће рат који ће се одвијати у два дела. Ми ћемо бити победници зато што смо православци.“

„Старче, да ли ћемо имати губитке у рату?“

„Е, највише, једно-два острва узеће, а нама ће дати и Константинопољ. Видећете, видећете!“

Не тако давно, пре годину-две, сва ова предсказивања изазвала би само сметено слегање раменима – бајке. Али… данас: велика крв се лије на читавом Блиском Истоку: око Дамаска се воде борбе; Руси не само да присуствују, него се боре на Светој Земљи; конфликт са Турском пламти и не може се искључити да неће довести до правог рата. Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња – Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије – „Видећете, видећете!“ И видећемо.

Дакле, где је Град?

Аутор: Александар Дугин

извор: www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/37619/

Прочитај без интернета:
2 гласa