СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Процес промена у политичком амбијенту Британије се запатио и више га нико не може зауставити

Избор традиционалног левичара и антиратног ветерана Џеремија Корбина за лидера Лабуристичке партије и британске опозиције темељно је уздрмао целу политичку сцену Краљевства. Потрес се десио не због тога што је Корбин новооткривена политичка громада – у Парламенту је од 1983. године – него зато што је његов избор симбол неизбежне политичке промене у Британији. Он је симбол ситуације у којој су темељи политичких промена већ створени у довољно великом делу британског друштва – и то не само међу лабуристичким присталицама – и да се тај процес запатио. Он се више не може зауставити без обзира каква буде даља политичка судбина новог лидера лабуриста. Та чињеница да се процес промена већ запатио и да је незаустављив основно је извориште изненађења, шока и беса целе владајуће политичке класе у Лондону.

Када је после пораза лабуриста на овогодишњим мајским парламентарним изборима кренуо уобичајени процес избора новог лидера те партије, Џереми Корбин је од свих лабуристичких посланика (лидер сваке партије се бира међу онима који су посланици) био међу онима који су, према медијима и аналитичарима, имали најмање шанси. У кладицоницама је вероватноћа да ће бити нови лидер мерена односом 100:1. Када је огласио своју кандидатуру, доминантни медији и водећи коментатори су се подсмевали, да се не употреби нека друга непристојнија реч, и називали га „усамљеним лудаком“ левичарем. Како је време пролазило, Корбин је постајао све популарнији а на његове предизборне говоре широм Британије долазило је све више људи, и то не само лабуристичких присталица.

БЕЗУСПЕШНО ПЉУВАЊЕ КОРБИНА
Медији су онда кренули у још жешћу и безобзирнију кампању. Ко све није добио шансу да попљује Корбина. Називали су га старим левичарем који је против рата, што је сугестија да је против Британије као светске силе, да је против монархије и капитализма и на крају и да је пријатељ Владимира Путина, што би ваљда требало да буде најгора квалификација. Ништа није помогло. Корбин је на изборима у Лабуристичкој партији добио подршку од скоро 60 одсто и постао нови лидер са највећом подршком у историји те партије. Онда је у владајућој политичкој класи настала паника пражњена кроз нове оптужбе и лажи. Британски премијер и лидер конзервативаца Дејвид Камерон је чак изјавио да је Корбин претња за националну безбедност Британије. То је сведочанство панике и односа актуелне власти према демократским институцијама, а не политике.

korbin07Паника владајуће елите може се разумети кроз три кључна пораза која са собом носи Корбинова победа. Подршка Корбину, не само међу лабуристима него и у широј јавности Британије, пораз је неолибералног модела друштва, у коме је Британија шампион у последњих 40 година а који је до крајњих граница усавршио Тони Блер, и такозване политике штедње, правдане вишегодишњом кризом. Неолиберални модел је довео до рушења социјалног ткива Британије и ретко виђеног социјалног раслојавања. У том идеолошком оквиру је потом уведена такозвана политика штедње, која се показала као историјска превара. У последњих пет година, откако је „штедња“ на сцени, најбогатији људи Британије су, према анализи Сандеј тајмса, за 50 одсто увећали своје богатство а обични грађани су осиромашили до нивоа после Другог светског рата. Истовремено, узимајући од сиромашних укидањем и смањењем социјалне заштите британска влада сваке године стотинама милијарди фунти субвенционише приватне банке и покрива њихове губитке.

О каквој штедњи је ту реч? Реч је о пљачки грађана историјских размера. О свему томе је говорио Корбин и победио на партијским изборима. У том светлу је Корбинов избор и коначни пораз бившег лидера и премијера Тонија Блера. По доласку на чело лабуриста 1994. године – изабран је под још увек неразјашњеним околностима после изненадне смрти дотадашњег лидера Џона Смита – Блер се одрекао свих традиционалних лабуристичких принципа, постао шампион неолибералног модела и пријатељ богатих људи, постао је сервис интернационалних компанија и милијардера, и увео Британију у четири рата. Чак је променио и име партије у Нови лабуристи.

Сада је избором Корбина тај Блеров модел дефинитивно поражен. Блерови Нови лабуристи су престали да постоје. Иако нема никакву функцију, Блер се јавно директно мешао у предизборну кампању и лобирао против Корбина. Колико људи верују Блеру и шта мисле о њему, сведочи не само Корбинова победа него и то што је јавно декларисани Блеров кандидат Лиз Кендал добила само 4,5 одсто гласова.

ИЗНАД ПРИЧЕ О ЛЕВИЦИ И ДЕСНИЦИ
Трећи пораз се односи на водеће медије, који су немилосрдно из дана у дан ширили невероватне приче и лажи о Корбину. Већина лабуристичких гласача и шире јавности их није послушала. Довољно велики број људи у Британији више не верује водећим медијима, они више немају некадашњу моћ, поражени су. Још једном се показало колико су водећи медији и политичка елита – у чијим су рукама – далеко од живота, од реалности и стварног расположења и проблема већине људи у Британији.

korbin05О свему томе јавно је говорио Џереми Корбин и људи су га разумели, подржавају га и верују му јер виде и осећају на својој кожи кризу друштва и погибељност неолибералног модела и превару политике штедње. Избор Корбина не може се само свести на његове левичарске ставове и антиратну кампању него пре свега на његово залагање да друштво буде праведније. Без праведног друштва нема ни будућности. Занимљиво је да је већина оних који подржавају Корбина и његове ставове млађа од 30 и старија од 50 година. Они, дакле, који на својој кожи најболније осећају трагедију неолиберализма и политике штедње. Младим људима се кроз неолибералну приватизацију образовања све више ускраћује могућност школовања, а тиме и перспектива, а онима преко 50 година је политика штедње битно смањила уштеђевину и висину пензија, угрозила могућност школовања деце а амбиција приватизације здравства довела у питање било какво лечење. И све се то догађа у амбијенту лажи и неискрености политичких лидера. Није реч о жртвовању за своју државу него о сазнању да су на делу превара и лаж, нестало је јавног поверења. У тој популацији је, како изгледа, и заживео процес политичких промена у Британији. Корбина зато подржавају и они који нису на његовој политичкој страни.

Угледни конзервативни коментатор Питер Хиченс каже да не дели већину Корбинових политичких уверења, али га подржава јер Корбин је после неколико деценија први британски политички лидер који стварно верује у оно шта говори. Већини Бритнаца је очигледно доста политичких лидера који говоре неистину, који манипулишу и који не верују нити у једну реч коју изговоре у медијски оркестрираним јавним иступима. Корбин је човек који нуди наду у искреност и веровање, и то му признају и они који су у основи његови политички противници.

СПОРИ БРИТАНЦИ СУ ПРЕЛОМИЛИ
Он је уствари после дужег времена политички лидер који, иако левичар, личи на правог Британца или тачније Енглеза. Рођен је 1949. у енглеској породици више средње класе, отац му је био електроинжењер а мајка професор математике. Школовао се у приватним и државним школама и рано је, вероватно у породици, инфициран левичарским идејама. Није завршио факултет, напустио је студије и определио се за синдикални покрет и јавне кампање. Од првог дана до данас није се одрекао својих идеја за које се борио цео живот. Против конвенција се борио и својим необавезним облачењем. Када је изабран за лидера лабуриста, синови су му купили сако. Међу 650 британских посланика он годинама пријављује најниже посланичке трошкове, нема аутомобил и на посао одувек долази бициклом. Велики је љубитељ јужноамеричке књижевности, изврсно говори шпански, и женио се три пута. Корбин је уствари за уобичајене стандарде можда на неки начин и ексцентрик који верује у оно што говори и за шта се деценијама залаже и бори. Али некадашња моћ Британије, и политичка и економска, на којој та земља још увек живи, је и створена на необичним људима, појединцима који су личили на ексцентрике, али који су чврсто веровали у оно што говоре и раде.

korbin01Овде, међутим, није више реч о левици или десници, у традиционалном значењу тих опредељења. Овде је реч о чињеници да актуелни модел неолибералног друштва у Британији не функционише, доживео је пораз и постао изузетно опасан за социјално ткиво и коначно за државу Британију. И то сазнање је сазрело у већини народа, која сада жели промене. Тај процес се више не може зауставити, и зато је избор Корбина најважнији политички догађај у Британији још од времена у основи насилне смене Маргарет Тачер 1990. године. Јер ко познаје Британце, пре свега Енглезе, онда му је јасно да су они спори у реаговањима, у започињању политичких промена и процеса, али, када једном крену, када се акумулира довољна енергија у друштву, онда они не стају, упорни су. И ту је значај Корбиновог избора, и тога се уплашила британска политичка класа, а не самог Корбина.

Више уопште није ни важно шта ће Корбин као лидер опозиције и лабуриста да постигне, владајућа елита се неће лако одрећи своје политике пошто је реч о започетом процесу промена у политичком амбијенту Британије, да се запатио и да га више готово нико не може зауставити. То је важно не само са Британију него и за целу Европу, у којој су очигледна слична померања и промене.

Грчка је стицајем околности најавила и покушала да инсталира те промене и пробудила је наду широм Европе, али Сириза, или тачније њен лидер Ципрас, није успела, уплашили су се историје и капитулирали. Реално, Грчка и нема снагу за историјске искораке, мали народи немају капацитет за историју, али процес промена је почео. Британија, иако традиционално спора у променама, једна је од земаља где су се промене почеле реализовати. То је изузетно важно јер само велике земље и велики народи имају капацитет историјских промена.

www.standard.rs/svet/32718-%D1%9F%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BD-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%BD%D0%BE%D1%9B%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D1%83-%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83

Прочитај без интернета:
1 глас