БРУС ТОРНТОН

Са хришћанством на самрти и патриотизмом жигосаним као неофашизам, није чудо да Европа није пронашла уједињујући принцип

Спороразвијајућа криза Европске уније је велика прича која ретко добија пажњу коју завређује. Чак и догађаји попут недавних терористичких напада у Француској, који су узроковали смрт 17 људи, често су посматрани засебно од већих политичких, економских и социјалних проблема, који већ дуго муче пројекат уједињења европских земаља са циљем да се искористи њихова заједничка економска моћ и избегну крвави међусобни сукоби који боје њихову историју.

На економском плану жалосни учинак ЕУ у протеклих шест година сумиран је у децембарском насловуБизнис инсајдера: Европа смрди. Велика рецесија из 2008. године обелоданила је некохерентност економске структуре ЕУ, посебно њене јединствене валуте, која је талац разлика у економској политици између суверених земаља. Подаци све говоре. Бруто друштвени производ ЕУ је порастао један одсто у 2013, што је прилично анемично кад се пореди са 2,2 процента раста у САД. У децембру 2014. незапосленост у ЕУ просечно је износила 11,4 док је у САД била 5,6 одсто. За нас (аутор је Американац; прим. прев.) проблем представља и то што је стопа учешћа радне снаге тек 62,7 одсто, најнижа за последњих 36 година. Али та стопа у ЕУ је била 57,5 одсто у 2013. години. Наш излазак из кризе је можда спор за наше историјске стандарде, али је летећи у односу на ЕУ.

Разлози за економске невоље ЕУ су бројни, али наметљиво регулисана економија и неприхватљиво висока државна потрошња на великодушну социјалну заштиту су два најважнија. Упркос томе што је криза доказала да је таква политика погрешна, проценат државних издатака у односу на БДП заправо се у ЕУ само повећао са 45,5 одсто у 2007. на 49 у 2013, а многи Европљани чак осуђују оштре мере „штедње“, које заговарају земље попут Немачке. Грчка, чланица ЕУ која је у све већој опасности од напуштања монетарне уније и ризика који би то могло да изазове, без обзира на све, подигла је своје државне издатке са 46,8 у 2007. на 59 одсто у 2013.

РЕФОРМЕ ИЛИ НЕСТАНАК
Као што Јозеф Јоф из немачког магазина Die Zeit сумира у јануару, „ове болести су дубоко метастазирале у економијама које заостају по питању улагања, иновација и конкурентности… Европа као целина почиње да личи на једну велику Грчку. Дугорочни подаци Европи шапућу исто што и Грчој: реформе или нестанак.“

Са друштвеног аспекта, ЕУ угрожавају два тренда: демографски пад и концентрација неасимиловане и незадовољне популације муслиманских имиграната. Европа је све старија; до 2030. један од четворице Европљана имаће 65 или више година, што представља рефлексију њиховре немогућности да се размножавају. Од 1970. европске жене немају минимум од 2,1 детета у просеку, који је неопходан за одржавање популације. Стопа у 2014. је 1,6 одсто. У земљама са ниским старосним границама за пензионисање и издашним бенефицијама старење популације значи да ће све више новца бити одузимано од продуктивних младих људи и економских инвестиција, што ће додатно смањити конкурентност, иновације и раст.

То такође значи и мање запослених, што је фактор због којега се имигранти уливају у ЕУ у протеклих неколико деценија. Као што Инго Крамер, шеф Конфедерације немачких радника, наводи: „Потребна нам је имиграција због нашег тржишта рада и да би се омогућило да функционише наш социјални систем“. Велики број ових имиграната долази из муслиманских земаља и са собом доноси религију и друштвене законе радикално другачије од европских. Поред тога, европске земље су учиниле јалов посао када је реч о асимилацији имиграната у за њих нове културе.

Резултат је огромна концентрација имиграната издвојених у насеља као што су banlieues (фр. периферија) у Паризу или сателитска „оброк-насеља“ у Амстердаму.

Искључени из тржишта рада и снадбевени великодушним социјалним издацима, многи од ових имиграната презиру своје нове домове, проналазећи привлачну алтернативу у религиозној посвећености и сигурности коју им пружа радикални ислам. Онда се, попут франко-алжирске браће која су напала редакцију сатиричког магазина Шарли ебдо, неки од њих окрећу тероризму.

eurabiaТакво насиље – заједно са културним обичајима као што је убиство због повреде части, присилни бракови и полигамија – подсећа Европу на чињеницу колико су заправо отуђени многи имигранти. Они потпирују и политичку реакцију против муслимана, која ће бити узнемирујућа, можда чак и опасна. На пример, популистичке партије – које се противе неконтролисаној имиграцији, анемичним економијама и задирањима регулаторних тела ЕУ у национални суверенитет – у порасту су у целој Европи. Постоје и знакови формирања бирачког тела ових партија.

КАТАСТРОФАЛНА ИМИГРАЦИОНА ПОЛИТИКА
У Француској, која има пет милиона муслимана, што је највећа муслиманска популација у Европи, најновији бестселер је дело Le suicide Français Ерика Земура, у којем се говори о ерозији француског националног идентитета и суверенитета. Након напада у Паризу, нови роман Мишел УелбекаПокоравање, који описује Француску под вођством Муслиманске браће, одмах је стекао статус бестселера. Ови литерални успеси нису изненађење када се узме у обзир да, судећи према анкетама Француског недељника L’Express спроведеним у 2013. години, 74 одсто Француза сматра да ислам „није компатибилан са француским друштвом“.

Слични сентименти и политичке реакције се могу пронаћи широм Европе. У Великој Британији енглеска Партија независности, Национални фронт у Француској и Патриотски европљани против исламизације Запада (ПЕГИДА) у Немачкој уједињени су у свом евроскептицизму. Сви они позивају на обнављање поноса западне цивилизације и својих националних идентитета, и захтевају ограничавање имиграције и присилну асимилацију муслиманских имиграната. Ако чланство ових партија настави да расте, оне ће постати способне да се укључују у владајуће коалиције, одакле ће моћи да утичу на креирање политике на разне начине – као што је, рецимо, увођење рестрикција за имиграцију – што ће довести до великих политичких сукоба, вероватно и до грађанског насиља.

Сви ови економски, социјални и политички проблеми нису непознанице. Али предложена решења се обично фокусирају на промене политике или техничка прилагођавања у структури и функционисању ЕУ. Ипак, ово намеће фундаментално питање које прети европском уједињењу од самог зачетка те идеје Римским споразумом из 1957: шта је то што садржи колективна уверења и вредности које могу да формирају темеље истинске европске заједнице? Шта је то у шта сви Европљани верују?

Европа и њене нације уплетене су у матрикс идеја, идеала и хришћанских веровања који дају божански карактер појмовима као што су људска права, индивидуалитет, политичке слободе и једнакост. Данас је широм Европе хришћанско веровање само сенка своје прошлости. Све мање Европљана редовно иде у цркву; недељна посећеност се у многим европским земљама мери најнижим двоцифреним бројевима. Цркве се затварају широм континента; Енглеска црква затвара око 20 храмова годишње, а немачка католичка црква затворила их је 515 у протеклој деценији, како извештава The Wall Street Journal. Уобичајена је појава да многе европске катедрале имају више туриста за време службе него парохијана. Процес секуларизације – који је већ добро напредовао и 1887, када је Ниче имао чувену реченицу: „Данас Бог није више од избледеле речи, није чак ни концепт“ – сада је готово комплетиран, остављајући Европљане без свог историјског принципа јединства.

КОНТИНЕНТАЛНА МАЛАКСАЛОСТ И ПРОПАЛА ПОЛИТИКА
Ни током протеклог века различити супститути за хришћанство нису успели да попуне празнину. Политичке религије, попут комунизма и фашизма, угушене су у крви, остављајући иза себе планине лешева. Ни секуларна социјална демократија, са својим утопијским идеалима, народу није омогућила трансцедентни принцип, који оправдава жртву зарад општег добра; није успела чак ни да им укаже на неопходност размножавања. Заједничка посвећеност слободном времену, скраћеним радним недељама и великодушним социјалним програмима није нешто што завређује да одузмете туђи или жртвујете свој живот. Нити је то нејасна идеја транснационалне ЕУ, предвођене неодговорним еврократама из Брисела и Стразбура.

koncitavurstШто је још важније, идеја ЕУ од почетка је зависила од релативизовања патриотизма и националног поноса, јер су они били виђени као пут ка ригидном „крв-и-тло“ национализму, који је хранио нацизам и фашизам. Ипак, сви људи су производ карактеристичне мешавине културе, језика, обичаја, историје, традиције и рељефа. Некакав апстрактни идеал „постмодерне“ ЕУ који би превазишао све те засебне идентитете је од почетка био осуђен на судар са истинским културолошким разликама између европских нација. Ове разлике су постале очигледне током економске кризе у протеклој деценији, када су марљиви и штедљиви Немци морали да субвенционишу оно што они сматрају нерадом и неодговорношћу Грка, а то је само показало да има више тога што дели него што спаја ова два народа. Осећај припадности заједници дефинисаној заједничким идентитетом не може бити створен креирањем јединствене валуте.

Национални понос и самопоштовање ЕУ и идеологија њених бирократских елита нису елиминисале и само су успеле да их привремено гурну под тепих. Са хришћанством на самрти и патриотизмом жигосаним као неофашизам, није ни чудо да Европа није успела да пронађе уједињујући принцип који надилази прости материјалистички комфор, који за последицу има континентално распрострањену малаксалост која се манифестује у различитим пропалим политикама које прете пројекту Европске уније данас. То је оно што је Папа Франциско протеклог новембра назвао „генералним утиском умора и старења Европе, која је сада ‘бака’ која више није плодна и витална“ – „култура изнурена дезоријентацијом“.

Ми Американци не би требало да сеиримо, гледајући наше понекад снисходљиве старије рођаке како остају све даље за нама по питањима глобалног значаја и моћи. Европа је још увек колективно најјача економија и њене тешкоће ће се одразити на цели свет. Још важније, многе од трендова који слабе Европу данас видино и у нашој земљи. Растући презир према националном поносу и америчкој изузетности, повлачење хришћанства из јавних установа, мултикултурализам и етнички сепаратизам, различите идентитетске политике, као и захтеве многих Американаца за већом потрошњом на социјалну заштиту, прерасподелом богатства и интервенционистички настројеном економском политиком – све нас то води ка судбини сличној европској.

Сумња у исправност сопственог начина живота и живљење само за тренутна задовољства су луксузи које велике силе не могу себи да приуште. У свету насилних идеологија и агресивних аутократа, слободни људи морају имати нешто сакрално што сматрају вредним узимања туђег или полагања свог живота. Европа изгледа као да је изгубила те идале и уверења која су је учинила бранитељком слободе, демократије и људских права. Америка је преузела ту глобалну улогу, али, уколико кренемо европским путем, ако ни сами више не знамо у шта верујемо, ко ће преузети наше место?

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Хуверов институт

www.standard.rs/svet/31317-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4-%D0%B8%D0%B7-%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%BE-%D0%B5%D1%83-%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82

0 гласовa