Коефицијент интелигенције Вашингтона прати каматну стопу Федералних резерви – негативан је. Вашингтон је црна рупа која усисава сваку разумну владину одлуку.

Неуспеси Вашингтона су посвуда видљиви, нарочито у ратовима и по приступу Вашингтона Кини и Русији.

Посету кинеског председника Си Ђинпинга су заказали за викенд  – после папине посете Вашингтону. Да ли Вашингтон демонстрира како гледа на Кину тиме што њеном председнику даје споредну улогу спрам папе? Посету председника Кине да покривају вести с краја недеље? Зашто му Обама просто не рече да се носи дођавола?

За информатичку некомпетентност Вашингтона и неспособност да се одржава информатичка безбедност окривљује се Кина. Дан пре доласка Си Ђинпинга у Вашингтон, секретар за штампу Беле куће је подигла температуру најављујући да би Обама могао да Кини припрети финансијским санкцијама.

И да не пропусти прилику да дигне прст и увреди председника Кине, амерички секретар за трговину изрече упозорење да је Обамин режим превише незадовољан кинеском пословном праксом да би кинески председник могао да очекује топао дочек и састанак у Вашингтону.

Насупрот томе, када је Обама посетио Кину, кинеска влада га је третирала љубазно и с поштовањем.

Кина је највећи поверилац Америке после Федералних резерви. Кад би кинеска влада томе била склона, Кина би могла да Вашингтону произведе сијасет озбиљних економских, финансијских и војних проблема. А опет, Кина тежи миру, Вашингтон прети.

Као и Кина, Русија има спољну политику независну од Вашингтона, и управо то, независност њихове спољне политике, Кину и Русију завађа са Вашингтоном.

Вашингтон  државе са независним спољном политиком види као опасност. Либија, Ирак и Сирија су имали независну спољну политику. Вашингтон је уништио две, сад ради на уништавању треће од тих земаља. Иран, Русија и Кина имају независну спољну политику. Сходно томе, Вашингтон их сматра за опасност и тако приказује америчком народу.

Председник Русије Владимир Путин ће се састати са Обамом следеће недеље на састанку УН-а у Њујорку. То је састанак коме је изгледа суђено да нигде не води. Путин ће Обами понудити руску помоћ у борби против Исламске државе, али Обама жели да Исламску државу искористи за свргавање сиријског председника Асада, инсталирање марионетске владе и истеравање Русије из њене једине медитеранске луке, Тартуса у Сирији. Обама ће покушати да притисне Путина да преда руски Крим и отцепљене републике које одбијају да се подреде кијевској влади русофобичара коју је инсталирао Вашингтон.

И поред непријатељског понашања Вашингтона, Си Ђинпинг и Путин и даље покушавају да са Вашингтоном сарађују, чак и по цену да буду понижени у очима свог народа. Колико претњи, оптужби и неумесних поређења (као оно о „новом Хитлеру“) могу Путин и Си Ђинпинг да прогутају пре него што изгубе образ у својој кући? Како могу да предводе ако њихови народи као своју осећају срамоту коју је њиховим лидерима нанео Вашингтон?

Очигледно, Си Ђинпинг и Путин су људи мира. Али, да ли су у заблуди или раде све што могу не би ли спасли свет од коначног рата?

Мора се претпоставити да су Путин и Си Ђинпинг свесни постојања Волфовицеве доктрине, основе америчке спољне и војне политике, али да, можда, не могу да поверују да је нешто тако дрско и апсурдно уопште могуће. Укратко, Волфовицева доктрина каже да је основни циљ Вашингтона спречавање појаве земаља које би могле бити довољно моћне да се одупру америчкој хегемонији. Отуда напад Вашингтона на Русију преко Украјине и поновна милитаризација Јапана као инструмента против Кине, упркос снажном противљењу 80 одсто јапанског становништва.

„Демократија? Хегемонији Вашингтона не треба никаква смрдљива демократија“, изјављује марионета Вашингтона на месту владара Јапана, док, као веран слуга Вашингтона, гази вољу велике већине Јапанаца.

У међувремену, стварна основа моћи Америке – њена привреда –  руши ли се, руши. Нестали су милиони радних места средње класе. Америчка инфраструктура се распада. Младе Американке, притиснуте студентским дугом, станарином, трошковима превоза и ничим осим слабо плаћених послова са скраћеним радним временом, по интернет сајтовима моле да буде љубавнице мушкараца са довољно средстава да им помогну да плате рачуне. Као у земљи Трећег света.

2004. године сам на конференцији у Вашингтону коју је преносила национална ТВ мрежа предвидео да ће САД за 20 година постати земља Трећег света. Ноам Чомски каже да смо тамо већ сада:

„Осврните се около. Ова земља се распада. Чак и када се из Аргентине вратите у САД изгледамо као земља Трећег света, још више ако долазиш из Европе. Инфраструктура пропада. Ништа не функционише. Систем превоза не ради. Здравствени систем је тотално скандалозан  – двоструко већи трошкови по глави  становника од других земаља и не баш добри резултати. Једно по једно. Школство пропада. . . “

Други показатељ да смо земља Трећег света је велика неједнакост у расподели дохотка и богатства. Према самој ЦИА-и, САД сада имају једну од најгорих дистрибуција прихода од свих земаља у свету. Расподела дохотка у САД је гора него: у Авганистану, Албанији, Алжиру, Јерменији, Аустралији, Аустрији, Азербејџану, Бангладешу, Белорусији, Белгији, Бенину, Босни и Херцеговини, Буркини Фасо, Бурундију, Камбоџи, Камеруну, Канади, Обали слоноваче, Хрватској, Кипру, Чешкој, Данској, Египту, Естонији, Етиопији, Финској, Француској, Немачкој, Гани, Грчкој, Гвинеји, Гвајани, Мађарској, Исланду, Индији, Индонезији, Ирану, Ирској, Израелу, Италији, Јапану, Јордану, Казахстану, Кенији, Јужној Кореји, Киргистану, Лаосу, Летонији, Либерији, Литванији, Луксембургу, Македонији, Малавију, Малију, Малти, Мауританији, Маурицијусу, у Молдавији, Монголији, Црној Гори, Мароку, Непалу, Холандији, Новом Зеланду, Никарагви, Нигеру, Нигерији, Норвешкој, Пакистану, Филипинима, Пољској, Португалу, Румунији, Русији, Сенегалу, Србији, Словачкој, Словенији, Шпанији, Шведској, Швајцарској, на Тајвану, Таџикистану, Танзанији, Источном Тимору, Тунису, Турској, Туркменистану, Уганди, Украјини, Великој Британији, Узбекистану, Венецуели, Вијетнаму и Јемену –

Толика концентрација америчког прихода и богатства у рукама веома богатих је нешто ново у мом животу. Ја је приписујем двема стварима. Једна је измештање америчких радних места. „Офшоринг“ је америчке високо продуктивне и послове са великом додатном вредношћу преселио у земље у којима вишак понуде радне снаге резултира платама знатно испод учешћа рада у вредности производа. Нижи трошкови рада у иностранству трансформишу оно што су некада биле велике америчке плате и дневнице, а тиме и приходе америчких домаћинстава – у добит предузећа, бонусе за руководиоце корпорација, и капиталну добит за акционаре, и воде демонтирању „степеница мобилности“ навише које су САД направиле „друштвом прилика“.

Други узрок крајње неједнакости која сада преовладава у САД је оно што Мајкл Хадсон назива финансијализацијом привреде, која банкама омогућава да преусмеравају приход од привреде ка исплати камата на дугове банкама.

Оба ова дешавања максимализују приход и богатство једнопроценташа на штету становништва и привреде.

Као што открисмо Мајкл Хадсон и ја, неолиберална економија је слепа за стварност и служи за правдање уништавања економских перспектива Запада. Остаје да се види да ли ће Русија и Кина развити другачије привреде или ће и ове нове суперсиле постати жртве „џанк економије“ која је уништила Запад. Уз толико кинеских и руских економиста образованих у америчкој традицији, можда изгледи Русије и Кине нису ништа бољи од наших.

Онда би цео свет могао да оде дођавола.

Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: No Brains In Washington — Paul Craig Roberts – PaulCraigRoberts.org
Избор и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО

cirilizovano.blogspot.rs/2015/09/blog-post_90.html

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ