Бранислав Оморац

Најава Хашима Тачија да ће Косово тужити Србију за геноцид намењена је јавности на Косову. Ова изјава је последица такмичења међу косовским политичарима у подилажењу екстремној националистичкој струји и покушај скретања пажње са непријатне теме скорог оснивања Специјалног суда за злочине ОВК. Међутим, ако нешто у овој изјави заслужује преку пажњу јесте помињање геноцида, што представља наставак глобалног поигравања термином којим се означава најтежи облик злочина над човечношћу – акције којима се систематски и неселективно истребљује један народ.

Едвард Херман и Дејвид Питерсон доказују у делу Политика геноцида политизацију тог термина. Геноцид су починили они који су званични непријатељи САД, али крвопролића истог обима не називају се геноцидима ако су у питању политички пријатељи САД. Сам насловПолитика геноцида је апсурдан, јер око оваквог злочина не би смело да буде било каквих двоумљења по питању осуде. Ипак, аутори доказују да је управо то на делу и да селективност у осуди злочина зависи од тога ко га је починио и у каквом је починилац односу са Западом. Непромишљена употреба речи геноцид представља сваки пут увреду за жртве нациста.

У конвенцији о спречавању геноцида из 1948. стоји да геноцид подразумева било које од наведених дела почињених са намером да униште, у целини или делимично, националну, етничку, расну или религиозну групу као такву: а) Убијање чланова групе, б) Проузроковање тешких менталних или физичких повреда члановима групе, в) Намерно наметање услова који воде ка уништењу групе, у целини или делимично, г) Наметање услова који воде спречавању рађања унутар групе, д) Насилни трансфер деце из групе у другу групу. У наредном члану се наводи да ће бити кажњени геноцид, завера са циљем почињења геноцида, јавно подстицање на геноцид, покушај геноцида и саучесништво у геноциду.

На Косову, чак и по пресудама Хашког суда, није било геноцида. Војни и политички врх СРЈ није био тужен и није осуђен за геноцид. Тиме ћемо ставити тачку на Хашима Тачија.

Догађаји у Сребреници који су оквалификовани као геноцид захтевају пуну пажњу. Предлог Резолуције о Сребреници којом би се 11. јул прогласио светским даном жалости за Сребреницу и потенцијални долазак Ангеле Меркел у Београд неколико дана уочи почетка обележавања страдања у Сребреници, те наговештаји о условима који се постављају инфантилној власти у Београду, а који се тичу слабљења веза са Републиком Српском и Русијом, те обавезни долазак у Сребреницу, мотивишу ново разматрање о том случају.

Милорад Додик је у потпуности у праву када инсистира на томе да се Сребреница политизује. У праву је и што не иде у другу крајност. Јасеновац се политизовао од комунистичких власти који су умножили број жртава десетоструко у жељи за што већим репарацијама. Тако се на Јасеновац у Хрватској почело гледати не као на симбол српског страдања, већ српске мегаломаније. Култура сећања подразумева поштење и хуман однос према жртвама. Преувеличавање страдања и свесно обмањивање води обесмишљавању злочина.

Политизацијом несреће и малигним упливом са стране, Сребреница постаје место пропаганде. Читав народ је етикетиран најгором злочиначком етикетом. Уместо да је пресудама створио плодно тле за истинско помирење и разумевање, Хашки суд је забио ексере у мртвачки ковчег међуетничке толеранције у БиХ за дуго времена. Пресудом за геноцид, где не само да проглашених осам хиљада жртава (недвосмислено повезаних са Сребреницом, цивила) није пронађено, где не мора да постоји геноцидна намера, где се не зна колико је међу пронађенима било војника, а колико цивила, суд у Хагу је проширио дефиницију геноцида до мере да се многи злочини у свету, у разним локалним конфликтима, сада могу сматрати геноцидом.

Због чега се Сребреница сматра највећим злочином од времена нацизма?! Због чега су санкције које су већ до 1995. побиле пола милиона ирачке деце, а поводом чега је Медлин Олбрајт јавно поручила да је та жртва вредна (!) мање страшне? Иако је извештај Комисије УН за утврђивање чињеница о страдањима становништва Газе 2008. закључио да је војна акција била усмерена „против народа Газе као целине“, да ли је Израел трпео било какве санкције?

Оно што се десило у Сребреници неупоредиво је са злочинима НДХ која је систематски уништавала и покрштавала становништво српске националности и православне вероисповести као такве. Неупоредиво је са геноцидом који су Немци спровели систематски уништавајући Јевреје као такве. Такође, није упоредиво са геноцидом који је почињен у Руанди када је убијено 1.074.000 припадника народа Тутси, што је представљало 70 одсто популације Тутсија који су живели тада у Руанди. Ипак, судско веће у случају Крстић повукло је невероватне паралеле између геноцида који је починила нацистичка Немачка и убистава у Сребреници (тачке 13 и 16 пресуде Крстићу). Та пресуда је и иначе препуна противречности, јер се на једном месту констатује да „Војска РС није правила разлику између жена и деце“ (т. 26), а у т. 30 се констатује да је та иста војска „издвајање жена, деце и старијих учинила да би умањила геноцидну намеру“ (коју тужилаштво није доказало).

Судија Патриша Валд проценила је популацију Сребренице на 37.000 јула 1995. Сличну процену изнео је и Алија Изетбеговић[1]. Само тај податак негира геноцид. Разлог за то је овај: Укупно 35.632 особа[2] [3] из „Безбедне зоне Сребреница“ регистровало се код органа УН и Светске здравствене организације прве недеље августа 1995. као расељене особе – другим речима, као преживели из Сребренице! Такође, 796 особа које су избегле из Сребренице и Жепе у СРЈ регистровано је код УНХЦР[4].

Између 840 и 950 припадника Армије БиХ из Сребренице и Жепе ушло је на територију СРЈ[5]. Консензус у оквиру процењеног броја становништва Сребренице је да је 25.000 људи боравило у Поточарима, а око 12.000 кренуло према Тузли у мешовитој колони. Горња граница процењеног броја становништва Сребренице јула 1995. је 42.600 људи[6]. Сведок на суђењу Радиславу Крстићу, генерал Армије БиХ Енвер Хаџихасановић, рекао је да са сигурношћу може да каже да је током повлачења из Сребренице на путу према Тузли убијено 2.628 припадника 28 дивизије Армије БиХ[7].

Од укупно 3.568 извештаја о аутопсијама издатих од Тужилаштва Међународног суда између 1995. и 2002, према анализи форензичара Љубише Симића, број ових извештаја одговара укупном броју између 1919 и 1923 тела[8]. Од овог броја, у 442 случаја утврђено је да су лица највероватније стрељана. У осталим случајевима, утврђено је да је до смрти највероватније дошло у борби. Многи пост мортем извештаји односе се само на делове тела, попут вилице, руке, ноге, што је аутоматски пријављено као „случај“, али без разјашњења како је жртва страдала, односно да ли је стрељана и да ли је била цивил или војно лице.

За догађаје у Сребреници би требало пронаћи одговарајући термин, јер то није геноцид. Геноцид је термин створен да означи систематски и масовни покољ Јевреја у Другом светском рату. На геноциду у Сребреници ће се до 11. јула инсистирати само из политичких разлога, како би се слаба власт у Београду одрекла веза са РС и како би се Милорад Додик удаљио са функције, јер он је персонификација тобожњег ревизионизма. Након тога, дошло би до постепеног укидања ентитетског устројства БиХ. Сребреница је пуки инструмент политичког обрачуна са РС.

За пресуду о почињеном геноциду подразумева се доказ постојања посебне намере – тзв. dolus specialis. Нема геноцида ако се не утврди и посебна намера за његово извршење поред самих радњи на терену. У пресуди Миломиру Стакићу, тачки 547, претресно веће је изричито констатовало да „није располагало потребним увидом у стање свести наводних починилаца који су поступали на вишем нивоу политичке структуре“, а из чега су једино могли да извуку доказ за геноцидну намеру. Суд ниједном није доказао постојање намере, предумишљаја, да се геноцид почини.

Геноцид представља планско уништење групе, без дискриминације, али жене, деца и старији су евакуисани из Поточара. Зашто руководство РС није остало доследно својој геноцидној намери ако су је имали на првом месту? Зашто није било злочина у Жепи заузетој неколико дана касније? У потери за око 12.000 наоружаних мушкараца и цивила који су се кретали кроз територију РС према Тузли, ВРС предузела је класичну војну операцију. У тим борбама погинуло је много људи, међу њима чак до 500 припадника ВРС.

Према оцени војног експерта тужилаштва у Хагу Ричарда Батлера, „мешовити састав колоне условио је да она поприми карактер легитимног војног циља“. Тужилац Петер Меклоски рекао је: „то је била војна колона. Не постоји оптужба за ратни злочин због напада на ову колону. На челу колоне стајала је војска и она је жестоко нападала српске положаје, нарочито 16. јула када је страдало много српских војника“[9]. ВРС постављала је клопке дуж читавог пута те колоне према Тузли. Иако је хиљаде мушкараца стигло у Тузлу, тихо су премештени на друге локације. Црвени крст је у свом саопштењу из прве половине септембра 1995. навео[10] да се обратио властима БиХ по питању несталих, али како пише амерички новинар Џорџ Памфри у свом чланку из 1998. „Сребреница: Три године касније, потрага и даље траје“, ово је врло брзо у потпуности нестало из медија[11]. Власти у Сарајеву преферирале су да ови људи наставе да се воде као нестали, да би се одржао сценарио „8.000 несталих дечака и мушкараца“.

Сваке године, врши се сахрањивање у Меморијалном комплексу Поточари. Статутом комплекса, било је омогућено сахрањивање најближе родбине страдалих у сребреничким збивањима у оквиру комплекса[12]. Неке особе које су пријављене као нестале јула 1995. страдали су као припадници Армије БиХ претходних година. Стога, број сахрањених у Поточарима не представља никакав аргумент у доказивању обима злочина у Сребреници. На споменику у Поточарима стоји “8.372…укупан број жртава који није коначан“. До данас, покопана је 6241 „жртва геноцида“[13].

Агресивно инсистирање на геноциду у Сребреници поново је ту из политичких разлога, као и раније. Раније, да се не би пуно причало о операцији „Блесак“, којом је становништво српске националности из западне Славоније нестало баш у том маниру. И да се протеривању после Олује не би придавао претерани значај. Да се делегитимизује српска власт и припреми подлога за акцију на Косову. Данас, да би се делегитимизовала власт РС као претеча укидања ентитета. Подношење пријаве против Милорада Додика, „јер негира геноцид“ води поистовећивању Сребренице и Холокауста и даљем распамећивању светске и овдашње јавности.

Кратко ћу се вратити на књигу Политика геноцида. Аутори су садржај књиге поделили на „Конструктиве геноциде“ (у које спадају санкције и уништавање Ирака), „Зликовачке геноциде“ (Дарфур, Босна, Косово, Руанда и Конго), „Нека бенигна крвопролића“ (Израел, Олуја, Авганистан, Курди у Турској и Ираку, Индонезија и источни Тимор, Салвадор и Гватемала) и „Митска крвопролића“ (Рачак). Утврђене су различите реакције администрације САД, број медијских натписа и учесталост употребе речи „геноцид“. Болно је очита толеранција неких злочина наспрам других и њихова различита карактеризација.

Сребреница не сме никада постати табу тема и слободне мисли не смеју бити спутане осудом за геноцид, јер у новоговору више не представља оно што је представљао изворно. Српска власт, ма која, не сме стављати читавој земљи омчу око врата и давати априори легитимитет нечему што, најпре, не одговара истини, те ономе што представља политички инструмент који инкриминише читаву нацију. Догађаји јула 1995. су контроверзни и пуни непознаница. Они ће остати такви, јер међународна заједница спречава објективно истраживање догађаја, а бошњачким политичарима овакво стање одговара.

Уместо да помогне, свет лакрдијашким и лицемерним резолуцијама о Сребреници, попут оне у Европском парламенту 2009. или најновијих (Велике Британије, Конгреса САД, хрватског посланика Ивана Јаковчића) уздигнутих на светски ниво, у наставцима пласира погрешну слику у јавност са највиших нивоа под плаштом помирења. За српске жртве нико не мари осим саме Републике Српске. Ниједан страни политичар није дошао у Братунац иле неко друго место у околини Сребренице да ода пошту страдалим цивилима српске националности. Представа рата у БиХ је манихејска, то је дуалитет добра и зла. И ту не може бити мира, јер се виде жртве само једне нације. Упорно означавање Сребренице као места геноцида довешће до нових „свођења рачуна“ у будућности.


[1] Алија Изетбеговић је у интервјуу датом Белмину Карамехмедовићу 13. августа 1995. рекао да се између 35 и 36 хиљада људи налазило у Сребреници у тренутку када је ВРС ушла у град.

[3] www.groene.nl/artikel/deconstructie-van-een-trauma

(Деконструисање трауме, чланак од 13.03.1996.)

[12] Директор Меморијалног центра Поточари Мерсед Смајловић изјавио је априла 2010. да је у комплексу сахрањено и 75 људи који нису страдали јула 1995, да се ради о сродницима који су полагали право на укоп. Додао је да је са том праксом прекинуто 2007. Навео је, такође, да су у Поточарима сахрањене жртве из Сребренице, али и још 12 општина и градова: Братунца, Бијељине, Фоче, Хан Пијеска, Рогатице, Сарајева, Сокоца, Сребреника, Угљевика, Вишеграда, Власенице и Зворника. Није прецизирао да ли је тих 75 људи из наведених општина или се то односи на неке друге особе.

Прочитај без интернета:
1 глас