СЕБИ НА РАЗЛИЧИТЕ НАЧИНЕ ПРИГРАБИ ВИШЕ ОД ДЕВЕТ
ОД СВАКИХ ДЕСЕТ ДОЛАРА (1)

  • „Буџетска подршка“ је технички израз за помоћ која се фактички даје владама сиромашних земаља директно, да њоме саме управљају и потроше, а та помоћ је током 2014. износила свега 9,5 милијарди долара од 165 милијарди долара, колико је те године укупно потрошено на помоћ. То је мање од шест одсто. Где иде остатак?
  • За неке компаније, помоћ је вредан извор прихода, али ипак само један од многих. А за друге, помоћ је њихов цео бизнис. Мала група приватних контрактора, чије је примарно седиште у области Вашингтон, позната као „Белтвеј бандити“ (Beltway Bandits), дуго је доминирала у послу помоћи, која је долазила од USAID, америчке Агенције за међународни развој, водеће, мада не и једине, агенције америчке владе која троши новац од помоћи
  • Преко Атлантика, један од највећих корисника овог бизниса британске помоћи је Crown Agents (Агенти круне), компанија која је изникла из инфраструктуре Британске империје; приватизована је 1997., неприметно се крећући од империјалног трговца ка профиту од постколонијалног света
  • У неким донаторским земљама, помоћ је формално „везана“: уговоре морају добити компаније из богате земље која „даје“ паре. У САД, највећем званичном донатору на свету, „везивање“ помоћи је довело до екстремних случајева гигантског мултинационалног профитирања од овог заштићеног бизниса
  • Током 2014. године, група донатора из OECD (Организација за економску сарадњу и развој) је проверила британски програм помоћи и известила да више од 90 одсто највећих британских уговора о помоћи иде британским фирмама

Аутори: Мат КЕНАРД и Клер ПРОВОСТ, Центар за истраживачко новинарство, Лондон

        ЧУВЕНО Кунард здање у Ливерпулу смештено је на обали реке Мерсеј и градског историјског пристаништа. Управо је са тог места град почео да се развија – и то као главно чвориште у послу трансатлантског ропства, а профит је долазио кроз „трговачки троугао“ извоза робе и оружја у Африку, окованих робова у Америку и шећера, памука и рума који су бродови у повратку доносили у Ливерпул.

        Мрачна историја још одјекује кроз називе појединих улица. Верује се да је Пени Лејн, коју су прославили Битлси, добила име по најистакнутијем градском трговцу робовима из 18. века, Џејмсу Пенију.

        Кунард здање, изграђено у стилу који је требало да подсећа на велелепне италијанске палате – и довршено мермером који је стигао из Тоскане – налази се на Странду, раније познатом као Трг Гори (Goree Piazza), по острву сенегалске обале које је служило као база за трговину робљем.

        Лета 2014, пристаниште је било место савременијег састанка британских трговаца: „Међународног фестивала бизниса“, окренутог ка владиној промоцији извоза оружја, као „најважније „витрине“ за међународну трговину од 1951. године“.

        Током више од 50 дана – у јуну и јулу – фестивал је угошћавао десетине хиљада британских фирми и предузетника – жељних да продру на нова прекоморска тржишта – кроз радионице и догађаје који су организовани ради умрежавања, а који су предузећима обећавали „изузетну шансу да успоставе нова међународна комерцијална партнерства“.

        У Кунарду – који је изграђен током Првог светског рата као седиште истоимене компаније познате по њеним луксузним паробродима који се превозили богате преко Атлантика – Најџел Петерс је крочио на подијум и накашљао се. У историјској дворани засвођене таванице, пред мушкарцима и женама који су у својим бизнис оделима седели за округлим столовима на којима су постављени беспрекорни бели столњаци, Петерс је поставио питање: „Колико ово вреди?“.

        Стојећи на монтажној бини, објавио је да „тамо има посла за 70 – 100 милијарди долара“.

        То је могло да се односи на глобалну индустрију сајбер-безбедности (која вреди приближно 75 милијарди долара), или међународно магазинско тржиште (око 100 милијарди долара). Али, није. Петерс је говорио као човек који је на челу једног тела у владином Департману за трговину и инвестиције (UKTIUK Trade and Investment).

        То тело – које финансира влада – зове се Aid-Funded Business Service и његов задатак је да пружа помоћ британским компанијама да – извозе.

        Као директор ове посебне јединице до 2015. године, Петерс се специјализовао у помагању британским компанијама да остваре профит од уговора који се финансирају из међународне помоћи – новца пореских обвезника уз помоћ кога би требало да се оконча сиромаштво у свету.

        Ту страну помоћи је мало ко видео – компаније, производи и пословни модели који круже унутар тог мултимилијардерског доларског тржишта и забацују удицу према што већем парчету колача.

       „Тамо је развој и бизнис хуманитарне помоћи, то је значајан посао, а ми смо овде да вам помогнемо да освојите део тога“ – рекао се Питерс уз широк осмех.

        На слајду који је пројектован, поред њега била су имена глобалних агенција за помоћ и институција за развој као што су Светска банка и британско Министарство за међународни развој.

        Мушкарци и жене у публици седели су усправно и мирно, фокусирани на сваку реч, померајући се само да би ухватили белешку или да би боље погледали пројектно платно.

        „Добродошли у свет бизниса помоћи“ , рекао је Питерс уз аплауз.

        Када владе обећају новчану помоћ, она се ретко предаје сиромашним држава у кешу, упркос реторици и десних и левих о томе колико се новца „поклања“ сваке године.

        Буџетска подршка – технички израз за помоћ која се фактички даје владама сиромашних земаља директно, да саме управљају и потроше, износила је свега 9,5 милијарди долара од 165 милијарди долара, колико је укупно током 2014. потрошено на помоћ. То је мање од шест одсто. Где иде остатак?

        Донаторске земље као што су Велика Британија и САД троше много свог новца за помоћ кроз НВО, мултилатералне организације као што су УН и приватни извођачи. Милијарде долара се сваке године потроше на плаћање роба и услуга за све: од лекова до консултаната.

        „Око активности које УН спроводе – на очувању мира, сузбијању глади, ублажавању последица катастрофа, хитне помоћи – ми видимо много могућности за посао“, каже Питерс публици.

        „Видимо многе добре шансе за вас који се бавите послом везаним за ублажавање последица катастрофа или глади, било да је реч о природним непогодама или онима које је изазвала људска рука, које видимо у земљама са избегличким камповима попут Сирије и Ирака.

          За неке компаније, помоћ је вредан извор прихода, али ипак само један од многих. А за друге, помоћ је њихов цео пословни модел. Мала група приватних контрактора, чије је примарно седиште у области Вашингтон, позната као „Белтвеј бандити“ (Beltway Bandits), дуго је доминирала у послу помоћи, која је долазила од USAID-а, америчке Агенције за међународни развој, водеће, мада не и једине, агенције америчке владе која троши новац од помоћи.

        Преко Атлантика, један од највећих корисника овог бизниса британске помоћи је Crown Agents (Агенти круне), компанија која је изникла из инфраструктуре Британске империје; приватизована је 1997, неприметно се крећући од империјалног трговца ка профиту од постколонијалног света.

        Друге компаније су основане само да би искористиле ове пословне могућности.

        У многим европским градовима се организују догађаји као што је овај у Ливерпулу. На периферији Брисела у новембру 2104. године, стотине мушкараца и жена у бизнис оделима хрлили су ка низу изложбених штандова, пијуцкајући вино и купећи кесе у којима су биле сјајне корпоративне брошуре и УСБ-ови са логом мултинационалних корпорација.

        Велики банери са називима великих аутомобилских компанија – Форд, Волксваген, Тојота – висили су са плафона.

AidEx 2015

        Ово је AidEx, „водећи међународни догађај за професионалце у помоћи и развоју“ и „главна платформа за умрежавање, стварање нових контаката и пословања“.

        У центру великог конвенцијског простора, менаџери маркетинга су са штандова засипали својом робом домаћине са акронимима – UNHCR, UNDP, ICRC и многе НВО које чине ово тржиште помоћи и заједно сваке године имају милијарде долара да их потроше.

        У понуди је било све, од различитих типова церада до услуга приватних фирми за обезбеђење.

        У кафеу на рубу изложбеног простора, присутни су се окупили у мале групе, упоређујући белешке о томе ко је шта добио од различитих агенција за помоћ током прошле године.

        AidEx каже да учешће на њиховој конференцији помаже компанијама да „постану још препознатљивије“, „генеришу нове смернице“, „добију личну услугу од нашег тима са седиштем у Бриселу“. Двоминутни промо-видео користи цртане ликове и веселу поп мелодију да би појаснио своју поенту. „Како да продамо све ове производе?“- пита господин Апрехензија.

        Сијалица се појављује изнад главе госпође Прилика: „Хајде да излажемо на AidEx-у “.

        На екрану се гомила на десетине цртаних сандука за транспорт робе. „Тамо ће бити купаца који хоће да купе све ОВО!“

        Натраг у Ливерпул, публика тапше док Елеанор Баха, Питерсова колегиница, излази на бину. Смештена у Женеви, усред једног од највећих кластера УН агенција, Баха је један од аташеа британског Aid-Funded Business Service.

        „Зашто треба да гледате шта ради УН? Која је сврха? Па, за вас као компаније то је добро извозно тржиште. За вас и ваше колеге, у томе дефинитивно има и оног фактора „доброг осећаја“, јер је то део вашег CSR-а (Corporate social responsibility, односно корпоративна друштвена одговорност, прим. прев. )“, осмехује се Баха. „И на крају, можда и најважније, сигурни сте да ћете бити плаћени. УН улази у посао само када је буџет већ обезбеђен“.

        Дуго већ постоји „индустрија помоћи“ – компаније и консултанти који хрле ка профиту режући помоћ коју су владе намениле светској сиротињи. У неким донаторским земљама, помоћ је формално „везана“: уговоре морају добити компаније из богате земље која „даје“ паре. У САД, највећем званичном донатору на свету, „везивање“ помоћи је довело до екстремних случајева гигантског мултинационалног профитирања од овог заштићеног бизниса.

        Међу главним корисницима мултимилионске помоћи за храну су велики трговински ланци Каргл, АДМ и Банџ (Cargill, ADM, Bunge), који су добили лавовски део уговора за пшеницу и друге потрепштине које ће бити отпремљене из Америке у сиромашне земље – бродовима са америчком заставом. (Корист има и транспортна индустрија).

        Са друге стране Атлантика, Велика Британија је своју помоћ „ујединила“ пре 15 година, после оштре критике у снажној кампањи цивилног друштва у којој је захтевано да помоћ буде искључена из британских комерцијалних интереса, да не подржава домаћи бизнис, него да буде усмерена на окончање сиромаштва у земљама у развоју.

        Упркос чињеници да британска помоћ није „везана“, изгледа да британске компаније још добијају већину ових послова.

        Током 2014. године, група донатора из OECD (Организација за економску сарадњу и развој) је проверила британски програм помоћи и известила да више од 90 одсто највећих британских уговора о помоћи иде британским фирмама.

         (Љубазно су претпоставили да можда има ненамерних или имплицитних препрека да стране компаније добију посао.)

        Али, од 2000, а нарочито после светске финансијске кризе 2007-2008, видљивост и снага великих корпорација у међународној помоћи и развоју добила је – још веће размере.

         (следи наставак)

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/pomoc-siromasnima-postala-za-zapad-unosna-kao-nekada-trgovina-africkim-robovima

Прочитај без интернета:
1 глас