У Бачкој Паланци постоји једини функционални месни одбор Покрета социјалиста. Због тога је Вулинова странка одлучила да ту организује прославу Дана рада, али пошто због пљачкашке власти у општини скоро да нема више радника, а оно мало преосталих нема разлога да било шта слави, „радосни грађани“ су за дневницу од по 1.000 динара довожени из целе Србије. Задовољни функционери су се повукли у приватне одаје на излишну гозбу, а доведеном народу су поделили по три ћевапчића и прегршт парола о бољој будућности. За најмање једно предузеће из Паланке, „Меркур“, те боље будућности под овом влашћу сигурно нема. Питање је да ли уопште за било кога има било какве будућности док су овакви на власти.

Бивша фабрика „Меркур“ из Бачке Паланке није једино предузеће у овој општини које је упропаштено, али његова пропаст одлично осликава како актуелна власт третира домаће раднике и стране инвеститоре.

„Меркур“ а.д. некада је био свуда у свету познат по производњи кожне галантерије и запошљавао је у срећна времена и до 1.000 радника. Чак је радио и за време санкција и то лон послове за стране компаније. Онда је дошла „демократска“ власт и приватизација. У случају „Мекура“ биле су чак две приватизације, обе неуспешне.

Коначно предузеће доспева поново у државне руке. Данас Агенција за приватизацију поседује 73,1 одсто акција „Меркура“, док државни „Акционарски фонд“ а.д. из Београда има још 1,92 одсто, а остатак акција је у рукама малих акционара, углавном бивших радника.

Већ дуже времена немачка фирма „Стратик“ показује интерес да преузме ово предузеће. „Меркур“ и „Стратик“ су сарађивали још осамдесетих и деведесетих година прошлог века и Немци одлично знају потенцијале бачког предузећа.

Чувши да је неки страни инвеститор озбиљно заинтересован за „Меркур“ пробудили су се апетити подмитљивих локалних функционера и све је кренуло по злу. Као и обично у земљи Србији.

Упркос преговорима са Немцима који су били у току, Агенција за приватизацију је огласила продају имовине „Меркура“ и општина Бачка Паланка је купила производну халу величине 7.000 квадратних метара и тако, фактички, блокирала приватизацију. Јер, ко је луд да купи неко предузеће и обавеже се да настави производњу, а да при томе не купи и производну халу?

„Стратик“ је наставио да преговара, али овог пута са општином Бачка Паланка. Прва њихова понуда је била да „Меркур“ а.д. и производну халу откупе по симболичној цени од једног евра, али да се обавежу да наставе производњу уз сопствене инвестиције и запосле 500 радника.

Припремајући се за овакву продају, општински функционери су почели да гурају чланове владајућих СПС-а и СНС-а како би се фиктивно запослили у предузећу које не ради, а које ће Немци да преузму са све запосленима од којих већина нема појма како се шије кожа, али има праву страначку припадност.

Директори „Стратика“, који одлично познају не само наше врлине, већ и мане, прозрели су овај план и тражили да они сами изврше одабир 500 радника које ће запослити. Ово већ властодршцима на локалу и у Републици није било по вољи, јер, ем добијају само један евро у који није зарачуната њихова вишемилионска „провизија“, ем страни инвеститор не жели да преузме њихове страначке кадрове.

Због тога виспрени општинари, на првом месту председник општине Александар Ђедовац (СНС) и његов замеником Бојан Радман (СПС) немачком партнеру предлажу следећу могућност: „Стратик“ ће од општине да откупи производну халу, а новац за то ће у виду бесповратног зајма да добије од Републике на основу обећања да ће отворити нова радна места. Замишљене субвенције би износиле и до 10.000 евра по радном месту, односно пет милиона евра за свих 500 радника, а тај би се новац „опрао“ кроз општински буџет и јавна предузећа која он сервисира и коначно слио у џепове општинских и републичких функционера.

Оно што је запањило српску страну у преговорима јесте чињеница да Немци уопште нису заинтересовани за овакву комбинацију која их, у суштини, ништа не би коштала. Српски политичари више ни не знају да постоји морал и да га поседује већина људи у иностранству.

Уместо да запосли 500 наших радника немачка компанија је одабрала неколицину најбољих стручњака и пребацила их у Босну и Херцеговину где за дневницу од 50 евра обучавају раднике у фабрици коју „Стратик“ тамо преузима. Изгледа да је Србија балканска земља која је прва дотакла апсолутно дно.

Пропаст „Меркура“ осликава пропаст целе привреде Бачке Паланке. Тамо више нема радника, нема оних који би славили Први мај. Нема више никога ко би било шта славио. Зато се „слављеници“ увозе са стране.

Предраг Вулетић је из Бачке Паланке, а узгред је и заменик Александра Вулина који нема ни дан радног стажа, али зато воли све да слави (о туђем трошку), па и Дан рада. У Бачкој Паланци постоји једини месни одбор Вулиновог „Покрета социјалиста“ који још некако и функционише. У осталим местима постоје одбори „покретних социјалиста“, оних који за ланч пакет, бесплатан превоз и 1.000 динара дневнице глуме одушевљене чланове.

Због тога је Паланци запало у задатак да организује Првомајски уранак за покретне социјалисте из целе Републике. Остали одбори су требали само да пошаљу плаћене „одушевљене чланове“, јер Паланчани ни за бесплатан роштиљ, плус крофне и певање кафанских певаљки (али уз пиће које су морали сами да плате) нису хтели да свечано дочекају министра за рад, Вулина.

Данима је пред Први мај Паланка била облепљена плакатима како тог дана, на обали Дунава, „Покрет социјалиста“ слави Дан рада и да ће од глади избезумљеним некадашњим радницима, које је приватизација претворила у „лица са евиденције Националне службе запошљавања“, делити бесплатан роштиљ, да ће им се обратити Александар Вулин лично, заједно са још некима, али из СНС-а, као и да ће им се бесплатно на уво драти Зорица Брунцлик уз хармоникашку пратњу мужа јој Мирољуба Анђелковића Кемиша. Најавио је организатор и друге: Немању Стевановића из „Гранда“, Александру Бурсаћ из исте ергеле (која уместо у манастир залута међу покретне социјалисте) и „Као Као“бенд (ко год да су).

Ништа није вредело, јер на кеју није било ни туце Паланчана. А онда је дошло око пола туцета аутобуса пуних „покретних социјалиста“ из целе Србије и припремљени штандови са роштиљем (по три ћевапчића за сваког или трећина кафанске пљескавице) и крофнама (само по једна, да се људи не преједу) одједном се напунише.

У публици понижени и гладни, а на бини плејада нагојених. Осим Вулина, Зорице и Кемиша, најављен је и Игор Мировић (потпредседник СНС-а), „народни“ посланик са листе напредњака Дражен Јарић, али и пуначки председник општине Бачка Паланка (и он напредњак) Александар Ђедовац. Када њих слушају, неупућени мисле да су сви Паланчани житељи Дембелије, обећане земље у којој теку мед и млеко.

Али народ, као народ, не верује у празне приче, већ узме скромни ручак од три ћевапчића и побегне у кућу да нико не види његов стид. После су главешине, када се певање завршило, отишле да саме једу. У миру, без погледа упалих очију гладних. За њих у изнајмљеном локалу није било само по три ћевапа и крофна, а пиће за паре – све је било за џабе, па и обилно печење (мало прасетине, мало јагњетине, чисто због горушице). Обични покретни социјалисти из целе Републике у то време већ су седели у својим аутобусима и враћали се кућама, а изгладнели Паланчани су уз мало јела, али пуно поноса и пркоса на другим местима у граду обележавали Први мај и узвикивали пароле као „Вулинова радна права, ужас и страва“.

Ђорђе Вишекруна / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/ponizeni-i-gladni-na-zabavi-sitih-i-zadovoljnih/

1 глас