МИЉАН ЈОКИЋ

Свакако да је имао среће што је Енглез, али никад није упознао било ког Томија који би желео да се зове Руд и буде Холанђанин?

Curzon Mondrian
20 Upper Ground
London, SE1 9PD
20/02/2015

Друга половина фебруара на Острву протицала је у правом енглеском времену. Киша, киша и још мало кише. Ништа изненађујуће, наравно, али чак и становницима престонице Уједињеног Краљевства, који су се одавно саживели са оваквим временским условима, пријало би мало сунца. Метеоролози су остали неумољиви у својим прогнозама и разведравање је најављено тек за сам крај месеца.

Томас Лоренс, шеф MI6 за Балкан, приводио је крају припреме за излазак. Навикнут да све планира унапред, још пре десет дана је у једном од најбољих лондонских биоскопа резервисао две карте за вечерњу пројекцију. Лоренс свакако није био оно што бисмо назвали класичним филмофилом, али није било ништа неуобичајено за њега да у пратњи супруге буде релативно редован посетилац премијера. Обоје су радо одлазили и на филмске фестивале на којима би се приказивали класици или ретропсективе остварења познатих редитеља, тако да је ово пре било једно редовно вече за породицу Лоренс него нека посебна прилика.

Међутим, постојало је неколико ствари које су овом одласку у биоскоп давале посебну драж. Прво, то је било вече посвећено великом уметнику Стенлију Кјубрику. У част прославе четрдесетогодишњице од приказивања његовог филма Бери Линдон, у биоскопу Curzon Mondrianорганизована је пројекција овог ремек-дела које је на неки начин остало у сенци много познатијих Кјубрикових филмова. Филм је освојио четири Оскара, али није успео да постигне значајнији комерцијални успех иако је и најзахтевнији љубитељ седме уметности морао бити задовољан изузетно успешном адаптацијом романа Вилијама Мејкписа Текереја из 19. века. Оно што се памти је специфична техника снимања која доводи до тога да се гледалац запита да ли гледа у филмско или сликарско платно, као и сјајно уклопљена дела класичне музике у ову епску причу што је и представљало један од заштитиних знакова Кјубриковог рада. Можда један од разлога слабог успеха на биоскопским благајнама треба тражити и у његовој релативној спорости радње и незабележеној дужини трајања од преко три часа, а то свакако није био плус за класичну холивудску публику. Холивудска публика, подсмехну се Лоренс… Он одавно Кјубрика није ни доживљавао као Американца већ га је „присвојио” и додао енглеским редитељима. Иако је био рођени Њујорчанин, Кјубрик је већину својих филмова снимио у Енглеској, баш као што је највеће и најзначајније награде добио од Британске академије филмских и телевизијских уметности, укључујући и ону за најбољу режију управо за филм Бери Линдон. На крају животног пута, 7. марта 1999. године, Кјубрик бива и сахрањен у Енглеској поред свог омиљеног дрвета на племићком имању Childwickbury Manor, чији је власник био још од 1978. године.

CURZON CINEMAS
Друга посебност било је само место приказивања. Лоренс има чланску карту Curzon cinemas, што му омогућава разне погодности приликом посета овом ланцу биоскопа, који је, између осталог, познат и по својој подршци ауторском филму. Међутим, њему најближи Curzon Bloomsberry (до скора познат као The Renoir Cinema) због реновирања неће радити до краја марта, тако да ће Лоренси имати прилику да погледају пројекцију у изузетном амбијенту биоскопа смештеног у новоотвореном хотелу Mondrian. Ово здање су Енглези најбоље описивали речју posch, која служи да изрази нешто луксузно, а истовремено са стилом, намењено вишој класи. Mondrian је после две године градње отворен 30. септембра 2014. и Лоренс се унапред радовао одличном филму и вечери проведеној на једном тако престижном месту.

Спустивши се лифтом до подземне гараже, по ко зна који пут се уверио да у Нилу Крејгу има правог сарадника. Црни јагуар XF стајао је паркиран на мање од десет корака и Шкот брзо отвори задња врата аутомобила како би се брачни пар удобно сместио. „Требало би да стигнемо за највише петнаестак минута до Апер Граунда, сер“, кратко рапортира Крејг. „И брже ако не буде гужве“, одговори му Лоренс. Њихови и иначе кратки разговори претворише се у потпуни мук с обзиром на присуство госпође Лоренс. За њу, њен Томас је био високи државни службеник у Форин офису и отуда обезбеђење које је имао и повремена дужа одсуствовања ван Велике Британије. Сам Лоренс, осим једном, никада није осетио потребу да својој породици каже чиме се бави и сматрао је да је тако најбоље. Пут до биоскопа је протекао у пријатном ћаскању са супругом о изгледу Лондона ноћу, све до тренутка када Лоренс примети како су већ стигли до Лондонске поморске школе и да их још само пар минута дели од одредишта. Свакако ће му годити да на пар сати остави иза себе све текуће догађаје који су се ређали као на филмској траци, задовољно помисли.

ШТА ЋЕМО АКО ПОБЕДИМО
Хрватска, Србија, Босна, Македонија, безбројни извештаји и анализе, претварали су се у жив организам, који као да је бирао неки сопствени пут. Да ли ће тај пут бити заједнички за све на југоистоку Европе, било је још рано судити, не издржа Лоренс да ипак не посвети део свог фокуса горућим стварима. Знао је да ће много зависити од развоја ситуације у Украјини, а он сам је разрађивао и план Б и план Ц. Без обзира на географску удаљеност, ехо са Истока је итекако одјекивао на Балкану. Савет мудраца MI6 је већ разматрао најнеопходније оперативне кораке и шефови сектора су тесно сарађивали на изради ходограма. Као и обично, Лоренса све то није превише узбуђивало. Сматрао је да је ситуација под контролом, а чак ако би дошло и до по Империју неког непланираног погоршања стања, био је спреман да се води изреком једног од најпознатијих америчких председника, Теодора Рузвелта: „Говори тихо и носи велику батину!” Српски политичари су још боље знали како то изгледа у пракси, тако да се ту бар њима није имало богзнашта образлагати.

Можда је баш зато у српској јавности релативно без коментара прошла изјава министра Стефановића да је 60.000 косметских Албанаца тражило српски пасош. Занимљива љубав према земљи од које су се отцепили, насмеја се у себи Лоренс. Још занимљивије ће бити ако их и добију, а његови сарадници у Србији су већ чинили неопходне кораке да око тога не буде проблема. Скоро да се стресао на помисао шта би се догодило влади премијера Камерона када би се усудила да подели само шестстотина пасоша онима који би их тражили зато што Велику Британију сматрају за своју домовину? Да ли би нам и сто милиона пасоша било довољно за такву евентуалију, скоро да се у озбиљном тону упита Лоренс? Све то са Србима, Албанцима, миграцијама и тешким одлукама наведе га да се сети доброг вица који му је давно испричао легенда тајне службе, сер М. Радило се у следећем – у комунистичкој Албанији Енвера Хоџе завладала је тешка глад. Парламент у двадесетчетворосатном заседању, делагати дискутују и траже решења. Тамо негде пред зору један посланик се јави за реч и изнесе шокантан предлог: „Другови, предлажем да објавимо рат Америци!” „Шта причаш, да ли си нормалан“, нападоше га други народни заступници. „Сачекајте, другови, да вам објасним“, поново ће говорник. „Кад избије рат и они нас окупирају, мораће да нас издржавају и дају храну како бисмо преживели. Ето, то сам ја смислио.“ Објашњење наиђе на разумевање код већине присутних и председник скупштине одлучи да стави предлог на гласање. Међутим, у том тренутку се јави један старији посланик који је упорно ћутао: „Другови, видим ту велику потенцијалну опасност. Шта ће бити ако их победимо? Ми немамо довољно ни за себе, а камоли још и за њих!” Да ли је данас и код Срба највећи страх од победе, упита се Лоренс? Можда код већине, али код једног дела сигурно није, зловољно се подсети финала Аустралија Опена, четвртог сета и пораза Ендија Мареја од Новака Ђоковића.

ПРИЧА О МЛАДОМ ИРЦУ
Крејг је испаркирао аутомобил иза хотела, а Лоренс му само кратко даде до знања да је за њега резервисано место у Rампус Руму, бару на крову хотела. Знао је да ће Шкот прекратити време пратећи спорт на мобилном телефону, а с обзиром на трајање филма, можда ће му се посрећити и да упозна неку фину даму. Није више желео да се оптерећује тиме како ће његов телохранитељ провести наредне сате и у пратњи супруге се лежерним кораком упути ка биоскопској сали.

Curzon Mondrian је био заиста посебно место. Пре свега интимно, јер само 56 места то свакако обезбеђују, технички врхунски опремљено, са 4К дигиталном пројекцијом и Долби 7.1 звучним системом и удобним седиштима, испуњавао је све предуслове за уживање у представи.

Уз прве тактове Хендлове Сарабанде и наратора коме је глас дао глумац сер Мајкл Хордерн, филм почиње да прати животни пут младог Ирца Редмонда Берија. Заљубљен у девојку која се удаје за Енглеза, капетана „Црвених мундира”, одлучује да ће учинити све да постане „неко”, тј. прави енглески господин и са том одлуком почиње његова борба да се докопа високог друштва. У тој борби он се води максимом да су сва средства допуштена и, поред својих добрих особина, у њему се нагло развија скоројевић који за циљ има само то да се докопа новца и положаја.

Занимљива је и схватљива жеља појединца да буде неко други, помисли Лоренс. Бити познати певач, успешан спортиста или филмска звезда је нешто о чему се машта. Међутим, када се дође у одређене године, када се стекне животно искуство, па чак и одређена позиција у друштву, а тај исти појединац и даље није задовољан пре свега самом припадношћу својој нацији и тежи негацији свега што она јесте, то већ представља проблем. У Србији је то био чест случај и то на свим нивоима, од обичног човека до политичара. Као врсном познаваоцу српске историје и књижевности, Лоренс се одмах сети Стеријине Феме из комедије Покондирена тиква. Огромна Фемина жеља да постане део „ноблеса” чини да она почиње да понижава своје најближе, а уствари постаје смешна и предмет поруге. Што је најгоре, Фема улаже напоре да потпуно измени своју личност у сталном сукобу са оним што јесте и што је била, при томе увесељавајући окружење користећи стварне и искварене стране речи како би изгледала паметнија

У MI6 СЕ НИЈЕ ОДЛАЗИЛО ЗБОГ НОВЦА
Тако и данас, Лоренс је често знао да се чуди када би од српских политичара чуо англицизме који немају никакве веза са изворним значењем или сирове енглеске изразе који би остајали без објашњења. Имало је ту баш смешних тренутака, као када би нека припадница српског џет-сета најавила свој најновији перформанс који ће бити одржан на великом стејџу уз ширење доброг вајба. Међутим, Лоренс је такође често знао да и озбиљни људи знају да кажу како би волели да су Немци или како им треба Немац или Јапанац на челу државе. Постојала је ту и блага доза суревњивости код Лоренса јер се веома ретко могло чути помињање Енглеза у том контексту, али ипак му је било фасцинантно да неко мисли да би му било боље под туђом управом. Свакако да је имао среће што је Енглез, при томе лепо васпитан и из добре куће, задовољно помисли, али никад није упознао било ког Томија који би нпр. желео да се зове Руд и буде Холанђанин? Врло интересантан феномен и изузетно користно средство за рад, које су припадници тајне службе за задовољством употребљавали.

У међувремену, Бери је „успео” да дезертира у униформи енглеског официра, што му омогућава лепе тренутке док не буде откривен. Под претњом смртне казне, која га сигурно чека ако га Пруси изруче енглеским савезницима, он постаје припадник пруске војске и истиче се храброшћу која му омогућава да постане посилни капетана Потцдорфа, кога такође издаје током извршења шпијунске мисије и придружује се витезу коцкару кога је требало да надгледа. Од тог тренутка му је циљ да упозна какву даму из високог друштва и ожени је, што му успева са удовицом сер Линдона. Коначно има богатство и моћ и иде толико далеко да узима и презиме Линдон, али и даље нема статус племића. Купује слике на квадратни метар, приређује забаве и одласке у лов, чак бива и представљен самом краљу као неко ко окупља борце и шаље их у Америку у борбу против побуњеника, али не успева да прескочи тај завршни степеник. Све време је брижан отац дечаку кога је добио са леди Линдон, али веома суров према њеном сину из брака са сер Линдоном и једином наследнику богатства, сада већ младом лорду Булингтону. Лорд Булингтон, иначе изузетно везан за мајку, презире Берија из дубине душе, схватајући од самог почетка о каквом ловцу на новац и привилегије се ради. Цела прича о издаји и лојалности је била потпуно фасцинантна Лоренсу. Под утиском тренутка, усуди се да постави и себи питање да ли би продао тајне које зна за неку велику суму новца. За милион фунти? Пет? Десет? Одговор је био не и био је потпуно сигуран у њега. Таква самоувереност је била резултат низа чинилаца. На првом месту, у MI6 се није одлазило због новца. Алекс Јангер као нови шеф Тајне службе зарађивао је мање од 200.000 фунти годишње, што је цифра која свакако не би могла да привуче ни директора осредње банке у Ситију. Поготово када се узме у обзир одговорност и веома дугачак пут до позиције која се обележава само словом Ц. Наравно, постојали су разни бонуси и повлашћени пензиони пакети на крају каријере, али је требало доћи до њих. Такође, као награда за године проведене у служби Њеног Краљевског Величанства, чланство у управним или надзорним одборима великих банака или познатих компанија је било загарантовано. Само, то су биле енглеске банке, енглеске компаније или њихове ћерке фирме широм света и никакав сукоб интереса није постојао, поготово имајући у виду вековни заједнички рад британске Круне, аристократије, интелигенције и бизниса.

ЗАШТО НЕ МОГУ ДА НАС КУПЕ
Даље, хијерархија се увек знала. Они који раде на првој линији интереса Круне и Империје су одувек били посебно цењени и посебно пробрани. Зато Лоренс може први да позове директора ЕБРД сер Чака кад год му је нешто потребно, а овај њега само са изузетно добрим поводом. Патриотизам је била основна врлина коју мораш имати, а интерес Уједињеног Краљевства ти увек мора бити изнад свега, помисли Лоренс.

Идеја да му се појави неко са актовком пуном новца у замену за оно што зна и чува га је увек асоцирала на одласке у Африку и сусрете са уличним продавцима који би из изгуљених торби вадили „оригинал” парфеме и „ролексе“ уз речи: “Bwana, ‘ош купиш сат? Оригинал! Парфем за жена? Ти, имаш нешто продаш мене?” Тако му је била одрватна и сама помисао да постоји неко ко би се усудио да проба да га купи, њега припадника четврте генерације Лоренса рођених у Лондону.

У Србији пак, великим делом баш захваљујући раду Томаса Лоренса, постало је потпуно нормално узимати новац у свим ситуацијама које су могле донети личну корист, а велику штету држави. Свако другачије понашање се најблаже оцењивало “неспособношћу да се снађеш”, а врло често би се за такве људе једноставно рекло да су будале. Лоренс је из све снаге подстицао кадровске вртешке које су сналажљиве доводиле на права места, а највише је мрзео када би се на путу остварења његових планова нашао неки „задрти патриота”. Поштовао је такве људе јер су имали карактерне особине које је он веома ценио, али код Енглеза, не код Срба. Самим тим је улагао напоре да такви никад не буду у прилици да било о чему одлучују, а идеално и да их нико ништа и не пита нити запошљава.

Систем који је створен у Србији је много подсећао на ситуацију из култног филма Кад порастем бићу кенгур, који је, захваљујући љубазним домаћинима, имао прилике да одгледа приликом свог последњег боравка у Београду. Наиме, двојица страствених кладионичара имају тикет где чекају да им дође само још једна утакмица и да узму велику лову. Међутим, један од њих пада у искушење да одмах „повуче кинту” и продаје тикет за 500 евра. Наравно, тикет је добитни. Тако сада у Србији, на сваком месту у систему имаш људе који када се нађу у ситуацији да нешто ураде за заједничко добро или да „повуку кинту”, „повлаче кинту”, задовољно у себи констатова Лоренс. Без обзира да ли је у питању само десет или десет милиона евра, принцип је исти. Систем из тог разлога може само да шлајфује у месту или да чак иде уназад и шансе за напредак једноставно нема. Неко добија коверат, неко шифровани рачун у Швајцарској за који зна да му у сваком тренутку можемо блокирати, насмеја се у себи Лоренс, и лојалност је загарантована. Помисао да сутра српску политику води неко сличан ђенералу Милану Недићу, кога специјални Хитлеров изасланик за Балкан Херман Нојбахер описује као „српског конзервативца старог кова, српског јункера“ (пруски аристократа; прим. аут.), једну несебичну личност потпуно незаинтересовану за материјално”, представљала је Лоренсову највећу ноћну мору.

Одјавна шпица, дискретно појачана светла и аплауз посетилаца били су знак да је пројекција готова. Бери Линдон завршава свој живот тако што губи све након што је све имао. Бива принуђен да се са мајком врати у ону исту кућу у Ирској из које је као момак отишао, а имање Линдонових се поново налази у власти правог наследника, лорда Булингтона, који почиње да га враћа на стазе старе славе. Једино сећање на Берија Линдона још остаје годишњи чек од 500 гвинеја који леди Линдон потписује као накнаду коју му исплаћују као део договора да никад више не крочи у Уједињено Краљевство. Ванвременска и врло поучна прича, закључи Лоренс и не издржа да се не упита да ли у Србији гледају филмове Стенлија Кјубрика?

You Englishmen,’ said Herr Wurter. ‘You are all the same. Wherever you are you behave as if you were at home and your word was law.” (Ви Енглези, рече г. Вуртер, свуда сте исти. Где год да сте, понашате се као да сте код куће и да је ваша реч закон)
Derek Raymond, The Crust on Its Uppers

0 гласовa