ПЕПЕ ЕСКОБАР

Много је јасније ко обликује порођајне болове новог Блиског истока. Није Израел. Није Кућа Сауда. А није баш ни Трамп

Сви се сећате злогасног предвиђања бивше америчке државне секретарке Кондолизе Рајс о „порођајним боловима Новог Блиског истока“. Доследна режиму Џорџа В. Буша и Чејнија, Конди је све схватила спектакуларно погрешно не само по питању Либана и Израела већ и Ирака, Сирије и Куће Сауда.

Обамина администрација се тврдоглаво држала традиције, коју бисмо у слободној интерпретцији могли назвати спољнополитичком школом Секс пистолса („нема будућности за тебе“). То је у само неколико реченица савршено илустровала увек спокојна портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова. Она указује да Обамин тим „није имао конзистентну сиријску стратегију за свих осам година власти: један дан бомбардујемо, следећи дан престанемо, један дан се повучемо из Сирије, други дан уђемо“. Разлог томе је што „једна грана власти није разумела шта ради друга“. На крају су просто почели да проводе све сиријске политике у немогућности да сагледају њихов логичан исход. Потом су се фокусирали на Алепо, али не на решавање ситуације, већ искључиво на распиривање хистерије и информативне кампање за домаћу предизборну употребу“.

А то нас доводи до оних који одлучују у Трамповој ери и који заиста посматрају порођајне болове новог Блиског истока – Русије.

ИРАНСКА БАЗА У ЛАТАКИЈИ
Почнимо од недавне посете израелског премијера Бибија Нетанијахуа председнику Путину. Биби је отишао у Москву надахнут библијским маштаријама, суштински покушавајући да наведе Путина да поткопа стратешко партнерство са Ираном и да се придружи „арапском НАТО“, тј. извиканој антииранској и антишиитској коалицији на челу са САД, којој припадају и Израел и петродоларске рекеташке монархије Заливског савета за сарадњу (GCC), плус мањи партнери (Јордан и Мароко).

Биби је очајан јер Иран, уз своје адуте на терену (ирански борци и Хезболах) упарене са руским адутима у ваздуху, заправо у име Дамаска добија сиријски прокси рат. Шта год да се догоди након Астанских преговора, Техеран ће задржати трајно упориште у Сирији, што изазива балистички бес у НАТО, Заливском савету за сарадњу и Израелу.

Последица је и то да Израел више неће моћи да напада јужни Либан. Прошлог месеца у Техерану добио сам потврду да Хезболах сада контролише лавиринт подземних инсталација и да има до 40.000 бораца спремних да бране Либан од свега, а то је 10 пута више него што је имао у 2006, када је израелска инвазија окончана понижавајућим повлачењем. Не постоји ништа што је Биби могао да понуди Путину осим магловитог и недоказивог обећања наредбе да моћни израелски лоби у Вашингтону ублажи непрекидну хистеричну демонизацију Русије.

У међувремену су се појавили извештаји да је сиријски председник Башар ел Асад дао зелено светло за изградњу иранске поморске базе у Латакији, у близини авиобазе Хмејм, коју користе Руске ваздушно-космичке снаге. То је уследило након што је Мухамед Багери, шеф иранског генералштаба, изјавио да ће иранској морнарици убрзо бити потребне базе у Сирији и Јемену.

Техеран је углавном слао војне саветнике и инструкторе у Сирију, али и Исламска револуционарна гарда (ИРГ) је такође дала неке од најбољих војника. Приликом боравку у Техерану имао сам задовољство да упознам генерал-мајора Мухамеда Али Џафарија (на слици изнад), главног заповедниа Иранске револуционарне гарде и врсног тактичара и организатора специјализованог за асиметрично ратовање, са огромним искуством које је стекао током Иранско-ирачког рата и Хезболаховог успеха из 2006.

То је као да упознате маринског генерала Џозефа Данфорда, шефа америчког Здруженог генералштаба – али без формалности и медијске помпе. Као пристојан и благ човек, Џафари није имао времена да залази у детаље, али други извори потврђују да би без његовог искуства – у борби стеченог – Дамаск данас био у великом проблему.

ШТА РУСИЈА ЖЕЛИ У СИРИЈИ
Потом је ту и интервју руског заменика министра спољних послова Михаила Богданова, бившег амбасадора у Тел Авиву, Каиру и сада Путиновог специјалног представника за Блиски исток који је, метафорички речено, поново раздвојио Црвено море. Богданов је арапској публици пружио на увид концизан водич кроз руску блискоисточну политику, дијаметрално супротан од дементне и празноглаве неоконске агенде смењивања режима.

Упоредио је „десетине хиљада“ страних салафи-џихадистичких плаћеника који ратују против Дамаска са руско-иранским војним присуством, које је званично захтевано од „легитимне владе“. Одбацио је искривљену идеју да Иран извози Исламску револуцију (што се могло рећи у раним 80-тим). Објаснио је како Москва жели да оствари неку врсту америчко-иранског Entente Cordiale (групни назив за три споразума који су 8. априла 1904. потписани између Уједињеног Краљевства и Француске; прим. прев.) у који би – што је мало вероватно – била укључена и Кућа Сауда. Преговори би се могли одржати у Москви или на неком другом месту.

Кремљ, како се изразио Богданов, жели секуларну Сирију, дистанцирану од секташтва, која би организовала слободне и праведне изборе под патронатом УН. Очекивано, његове речи једва прикривају огорчење Москве због вашингтонске опсесије спречавањем учешћа Техерана у сиријским мировним преговорима. Такође је чврсто одбацио идеју о „умереним побуњеницима“, чији једини циљ се своди на то да „Асад мора отићи“ и бити изведен пред суд правде у Хагу („ако је то циљ, рат може трајати вечно“).

А потом је уследио крунски аргумент: „Русија жели да се придржава међународних закона. Посвећени смо принципима немешања у унутрашња питања било које земље, рачунајући и нашу. Присталице смо демократских процеса, а не обојених револуција.“

Чланови Трамповог тима можда ће наставити да маштају како ће Москва ископати ров са Техераном не само по питању Сирије већ и у погледу евроазијских интеграција. Нема шансе. Али како то објаснити Кући Сауда? Кућа Сауда је потрошила богаство инвестирајући у салафистичко-џихадистичку смену режима у Сирији, као и сукоб против Јемена, у којем је, користећи америчко оружје, изазвала масовну глад, водећи рат у којем не може да победи. Москва би можда временом могла да усади нешто геополитичког смисла Ријаду. Али, опет, нема шансе да се то догоди будући да је Ријад сад убеђен како је његов најближи савезник председник Трамп.
Геополитички сатерана у ћошак, неспособна да се ослободи од себи својствене параноје, Кућа Сауда је одлучила да крене у офанзиву, са краљем Салманом, који је инвестирао у раскошну азијску туру – на чијој траси је и Пекинг – приликом које је потписао велики број уговора, док се принц Мухамед бин Салман – заправо ратни принц заслужан за цивилну трагедију у Јемену – умиљава Трампу у Вашингтону.

Актуелни спин каже да ће Саудијска Арабија бити Трампов утицајни „блиски савезник“ за питања безбедности и економије на Блиском истоку, укључујући и палестинску трагедију и ирански нуклеарлни споразум. Нема тог Дантеовог круга пакла у којем би настао бољи рецепт за „порођајне болове“ који воде у неспутану катастрофу новог Блиског истока.

СВЕ ОЧИ СУ УПЕРЕНЕ У СИРИЈСКЕ КУРДЕ
Очекивано, ни Москва ни Техеран нису позвани на окупљање 68 земаља анти-Даеш коалиције, које ће се одржати наредне недеље у Вашингтону. То је још једно поглавље hardcore информативног рата за домаћу употребу, будући да Русија и Иран просто не смеју бити доживљени као земље које се стварно боре – и побеђују – против тероризма.

Уништење Даеша је Трампово велико предизборно обећање. Он то неће успети да уради са неколико стотина америчких маринаца који држе Раку на нишану, што је, узгред речено, формално мини инвазија, јер Дамаск није тражио њихово присуство. Стога је уследио повратак на план А – сиријске Курде.

Прво је високи амерички комадант на Блиском истоку генерал Џозеф Вотел отишао у Кобани да обећа Пентагонову подршку Сиријским демократским снагама (СДФ), које предводе Курди. Потом је Пентагон, по Трамповом налогу, објавио своју ревидирану стратегију борбе против Даеша, која се своди на паролу „нема спавања пре Раке“. То подразумева сасвим ново геополитичко сврставање. Обамин тим – поготово СIA и Стејт департмент – био је талац турског става да су сиријски Курди „терористи“. Не и Трамп. Kao уосталом ни Богданов: „Зашто је Турска пристала на Ирачки Курдистан, а не жели да прихвати Курдистан у Сирији? Мислим да се то њих не тиче. То је унутрашње питање Ирака и Сирије. Сиријски народ треба да одлучи, а не руска или турска држава“.

Пентагон је, благо речено, изгубио стрпљење за Анкару. Због много разлога: од непрекидних чистки (у којима су поскидани стратешки распоређени амерички кадрови) до турско-руског зближавања, уграђеног у Ердоганову претњу да ће се окренути ка Истоку уколико Вашингтон подржи сиријске Курде и/или не изручи Фетулаха Гулена, којег Ердоган оптужује да је главни одговорни за пропали војни пуч из 2016. године.

Па како вам се онда свиђа ово: Вашингтон, Москва и Техеран уједињени у подршци сиријским Курдима. Ствар је, наравно, компликована. На преговорима у Астани, Турска, Русија и Иран су теоретски на истој страни. Ипак, Техеран подржава неку врсту курдске аутономије у Сирији – што је проклетство за Ердогана, којем је једина прихватљива курдска аутономија она коју имају његови пријатељи у Ирачком Курдистану, које контролише Барзани.

Стога је на Москви да успостави равнотежу, настојећи да објасни Анкари да нема излаза осим да се обезбеди нека врста курдске самоуправе у будућој сиријској федералној држави. Концепт је екстремно амбициозан: Москва намерава да покаже и Истоку и Западу да су сиријски Курди, као прави неисламистички и секуларни сиријски актер, савршен инструмент за борбу против Даеша и других форми салафи-џихадизма.

Није чудо што Саудијска Арабија није одушевљена; борба против Даеша никада није била њихов приоритет. Али оно што је заиста важно је да Анкара није убеђена. Ердоган је у потпуности фокусиран на предстојећи референдум, који би могао да га претвори у неку врсту председничког султана. Како би однео одлучну победу, мора се на сваки могући начин удварати турском национализму. Са друге стране, геополитички не може истовремено ићи против Русије/Ирана и Вашингтона.

Пре само неколико недеља нико не би претпоставио да су сиријски Курди потенцијална стратешка полуга којом се геополитичка ситуација на Блиском истоку – повезаном са Азијом, Африком и Европом – може преокренути из корена. Кинески пројекат Један појас, један пут –распомамљена изградња лука, гасовода и брзих пруга – чврсто циља југозападни азијски пролаз, од Ирана (кључног чворишта) до Саудијске Арабије (највећег кинеског снадбевача нафте). Сирија је такође будућност овог пројекта, а таква Сирија мора бити мирна и ослобођена од салафи-џихадизма. У тихом маниру дискретне евроазијске интеграције, Кина подржава одлуке Русије и Ирана.

До сада је постало много јасније ко обликује порођајне болове новог Блиског истока. Није Ираел. Није Кућа Сауда. А није баш ни Трамп.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Sputnik International

3 гласa