• Московски високотиражни дневни лист „КП“ извештај са протеста објавио под насловом: „Драги Руси, па када ћете нам поново доћи у Берлин?“. Не само зато што је у Пегиди сада популарна шала: Година 1945: Ужас, Руси иду на Берлин! Година 2015: Драги Руси, па када ћете већ једном у Берлин?!“
  • На Одеонплацу у центру Минхена, против политике „маме Меркел“, која је пригрлила на своје груди милион и по избеглица, иступило триста „пегидоваца“, а чувало их је минимум триста полицајаца од пет хиљада разјарених демократа, либерала и социјалиста. Наспрам ироничних „националиста“, којима је све помало и смешно, либерали су изгледали као гомила есесоваца у „кристалној ноћи“, коју је с муком обуздавао полицијски кордон
  • САНДРЕА, која је на митинг стигла из Аустрије; „Код либерала слепи воде слепце. Њима почиње пена да иде на уста кад им износиш просте факте о миграцији. Кад им указујеш да ми нисмо у стању да све ове мигранте ,сваримо ’. Кад их опомињеш да је свака култура непоновљива, а да ми морамо да спасавамо своју. Они просто почињу да урлају. „Ти си нациста, марш напоље својима“
  • Не тако млада Бригит, Немица која је емигрирала из Америке: „Ја сам мислила да ћу макар овде наћи мир. Са белом Америком ће ускоро бити завршено – њих очекује грађански рат између црних и белих. А сада ја живим у арапској и афричкој Немачкој. Моја пензија – је 500 евра – мања од ,социјале’ за мигранте. А да ли знате чиме се баве мигранти у најближем логору овде у Минхену? Активно праве децу. Само у једном од логора је тренутно трудно 400 жена. Нама једино остаје да се надамо у Русију“

        МОСКОВСКИ високотиражни дневни лист „КП“ објавио је репортажу свог специјалног извештача Дарје Асламове са антиисламистичких демонстрација у Минхену.

        Објавио га је под насловом: „Драги Руси, па када ћете нам поново доћи у Берлин?“. Индикативним насловом у који су унете речи једног од учесника протеста. Речи које на парадокслалан начин изражавају слуђеност и специфичну беспомоћност немачке Немачке.

        Уосталом, читајте:

        „СA Немачком је завршено.

        У Минхену, у замашћеној, самозадовољној, кобасичарској Баварској, нисам знала да ли да плачем или да се смејем. Где су баварске пивнице, у којима се куцају пивским чашама националисти и расправљају о судбини домовине? Где су лепотице-келнерице са бујним телом у чипкастим хаљиницама, које флертују са загрејаним посетиоцима?

        У мом рејону у центру града – су солидне халал-институције – ћевапџинице, а чак и хотел „Гете“ припада Турцима.

        Вадичеп се може пронаћи тек ако прођеш пола града, код неког бармена.

        Ноћу између понедељка и уторка, жалосна гомила „презрених нациста“ (тако зову Пегиду, организацију против исламизације Европе немачки новинари „високих чела“), сакупила се на Одеонплацу у центру Минхена, да би иступила против политике „маме Меркел“, која је пригрлила на своје груди милион и по избеглица. А сваки дан у Минхен стиже више од 3000 тих људи.

        Триста „пегидоваца“ чува минимум триста полицајаца од пет хиљада разјарених демократа, либерала и социјалиста.

        Наспрам ироничних „националиста“, којима је све помало и смешно, либерали су изгледали као гомила есесоваца у „кристалној ноћи“, коју је с муком обуздавао полицијски кордон.

        Први пут сам изблиза гледала искежени зверињак „демократије“. Ово је права шизофреничарска ноћ.

        Либерали су урлали, пљували, дивљали, бацали фекалије, (не шалим се), пуштали су музику до даске и у буквалном смислу нису дозвољавали „проклетим нацистима“ ни речи да кажу. Да није било полиције, „националисте“ би растргли на комаде.

        Хтела сам да попричам са либералима, да прођем до њих кроз полицијски кордон, али ме зауставио постарији полицајац.

        „Не чините то – рекао је – вас ће испребијати. Испровоцираћете тучу, а ми нећемо успети да их задржимо. Они данас уопште нису при себи“. „Али, ја сам новинар, хоћу да будем са обе стране“. „Од тога неће бити ништа – осмехнуо се он. – Мораћете да изаберете, или овамо или онамо“.

        „Нацисти“ су се показали као обични људи, уплашени оним што се догађа у њиховој домовини. Много је старијих Немаца, који су одрасли у сасвим другачијој Немачкој. А млади су сами некад били мигранти. Јер, међу њима су и Чеси, Словаци, Мађари, Хрвати, Румуни, Руси, Украјинци.

        Ево Украјинке из Казахстана, Марине, која се удала за Немца и живи у Немачкој (муж-Немац бојао се да дође).

        „Једноставно нисам могла да останем код куће после оног што се догодило у Келну, – говори она. – Да, нас урачунљивих људи је мало. Погледајте ту луду гомилу левичар. Њима су мозгове испрале новине, они стоје са идиотским плакатима ,Минхен мора да буде обојен’. Зашто мора? А ми пишемо на плакатима; ,Да, ви сте обојени, али глупи’. Они слушају химну Баварске и пљују се међусобно. Они не прихватају никакве аргументе“.

        Поред Марине је младић са плакатом: „Зар стварно верујете у оно што читате у новинама“?

        „Код либерала слепи воде слепце, – уверена је Сандреа, која је допутовала из Аустрије. – Њима почиње пена да иде на уста кад им износиш просте факте о миграцији. Кад им указујеш да ми нисмо у стању да све ове мигранте ,сваримо’. Кад их опомињеш да је свака култура непоновљива, а да ми морамо да спасавамо своју. Они просто почињу да урлају. ,Ти си нациста, марш напоље својима’. Да ли је то уопште разговор?“.

        Либерале активно довозе аутобусима. Јасно је да су они добро организовани. Звучници, енергична омладина са плакатима, скандира покличе: „Нацисте кућама“ и „Образовање је за све, па и за мигранте такође“.

        Не тако млада Бригит – Немица, која је емигрирала из Америке:

        „Ја сам мислила да ћу макар овде наћи мир. Са белом Америком ће ускоро бити завршено – њих очекује грађански рат између црних и белих. А сада ја живим у арапској и афричкој Немачкој. Моја пензија – је 500 евра – мања од ,социјале’ за мигранте. А да ли знате чиме се баве мигранти у најближем логору овде у Минхену? Активно праве децу. Само у једном од логора је тренутно трудно 400 жена. Оне знају: трудне или са одојчадима на рукама неће бити одавде истеране. Нама једино остаје да се надамо у Русију“.

        „Знаш ли, која је шала сада популарна у Пегиди“? – говори ми весели портпарол те организације Хартмун Пилч.

        – Година 1945: Ужас, Руси иду на Берлин! Година 2015: Драги Руси, па када ћете већ једном у Берлин?!

        На ово му ја узвраћам збуњено: „Али, шта можемо да урадимо?“

        А Пилч наглашава: „Па, ви већ радите! Ушли сте у Сирију и борите се са проамеричком пропагандом. Знаш, за Немце је кључна реч ,честитост’. Путина ценимо за непосредност и отвореност. Он није сујетан. Он је такав, какав је. Путин је – последњи Немац у Европи“.

        Превела: Душанка Ђелекар

Прочитај без интернета:
2 гласa