ЗАР БИ ЧЕХОВ, ТОЛСТОЈ И ДОСТОЈЕВСКИ БИЛИ ОВО ШТО СУ ДА НИСУ ОСЕТИЛИ БОЛЕСТИ, СТРАХ И МУКЕ?

  • Неки исмејавају пост као глупо и непотребно мучење самога себе. Главна премиса и аргументација управо су такве – хедонистичке. При том је хедонистички аспект зачињен, као што је то сада модерно, прилично примитивним теолошким одломцима у смислу „а зашто то треба Богу који нас је створио за радости“ (читај – задовољства)
  • Не, ја уопште нисам против технолошког прогреса и развоја медицине и свакако нисам за ратове и разарања. Али, ја сам против тога да се човек претвара у неплодну биљку из стакленика. Баш неплодну – апсолутно неспособну низашта стваралачко
  • Пост је својом ограниченом храном и одбацивањем непотребних информација – заиста нека врста мучења самог себе. Самомучење које нам омогућава да останемо нормални људи у овом безобзирно комфорном савременом свету, готово лишеном катарзе ослобађања од жалости које су и за наше дедове биле сасвим обичне

Пише: јереј Дмитриј ФЕТИСОВ

         НЕДАВНО сам наишао на чланак који исмејава пост као глупо и непотребно мучење самога себе. Главна премиса и аргументација управо су такве – хедонистичке.

         При том је хедонистички аспект зачињен, као што је то сада модерно, прилично примитивним теолошким одломцима у смислу „а зашто то треба Богу који нас је створио за радости“ (читај – задовољства) – и другим сличним клишеима очигледно украденим из брошуре „Како распоредити намештај у кухињи по фенг-шуи“.

         Нећу да развијам мисионарску реторику о „радости поста“ (мада, они који су се научили да посте уистину знају како је то радосно и лако). Нећу говорити о томе да то и јесте прави хедонизам – после скоро два месеца уздржаности пољубити жену „као први пут“ и гуцнути добро вино уз благдански ручак.

         Нећу говорити ни о верском аспекту поста и цитирати Јеванђеље о томе како је Спаситељ, дајући нам пример, четрдесет дана и ноћи постио, будући да схватам да за оне који брину како ће распоредити намештај по „фенг-шуи“ – тај пример није нарочито актуелан.

         Рећи ћу искрено: пост је својом ограниченом храном, дугим монашким службама са наклонима до земље и одбацивањем непотребних информација – заиста нека врста мучења самог себе.

         Самомучење које нам омогућава да останемо нормални људи у овом безобзирно комфорном савременом свету, готово лишеном катарзе ослобађања од жалости које су и за наше дедове биле сасвим обичне.

         Истинских жалости због дечје и материнске смртности на порођају. Страха од смрти због неочекиване лаке прехладе или нејасне смртоносне епидемије. Бојажљивог ишчекивања мужа или вереника из рата. Праве глади и сиромаштва када се свака корица хлеба рачуна, а нема шта да се обуче.

         Не, ја уопште нисам против технолошког прогреса и развоја медицине и свакако нисам за ратове и разарања. Али ја сам против тога да се човек претвара у неплодну биљку из стакленика. Баш неплодну – апсолутно неспособну низашта стваралачко.

         Да ли би се гениј Чехова испољио у свој својој лепоти без туберкулозе која га је морила?

         Да ли би Толстој написао своје грандиозно дело без необуздане рефлексије и вегетаријанства које му је последњих година живота стварало знатне неприлике?

         Да ли би Достојевски постао Достојевски без болног искуства проживљавања близине смрти на губилишту и без епилептичних напада? Тешко.

         Људи оглупаве и душом постају дебили, чак и од релативног благостања. Типичан пример су – савремени разлози развода брака које је, заправо, тешко назвати разлозима.

         Знам много случајева пропадања брака због тога што, начелно добри људи нису превазишли ниједну озбиљну кризу и постало им је досадно.

         Савременом човеку пост је нарочито потребан не само зато да би обуздао коња (телесно), него и да би осетио вештачки створену спасоносну кризу привременог понирања обичног човека у живот налик на монашки.

         То нас кали и подстиче да на нов начин погледамо на многе ствари у нашем окружењу или бар да спознамо своју духовну несавршеност и зато постанемо више милостиви према ближњему.

         Неки противници поста кажу: „Кад сам гладан, ја постајем раздражљив и љут, није ли боље да будем сит и љубазан“?

         Ето, погледајте какво откриће сте учинили за себе: испоставља се да кобасица коју нисте појели за ручак вас натера да се љутите на ближње.

         Из тога се могу извући два закључка и у мислима рећи себи: прво, желудац прекомерно управља мноме. Друго, ако сам ја тако духовно слаб, значи да према ближњем треба да будем трпељивији.

         Покушајте да на прави начин постите макар недељу дана уочи Ускрса, сигуран сам да ћете осетити духовну корист од тог спасоносног мучења самог себе.

         Превела

Ксенија Трајковић

fakti.org/rossiya/postite-makar-nedelju-uoci-uskrsa-oseticete-koliko-je-spasonosno-to-samomucenje

8 гласовa