Бањалука – Овде, на прагу, затекла сам Гордану. Најмлађе моје дете. Савијем се да је подигнем, а она мртва. Спустим је и не знам куда да кренем. Дозивам мужа… Другу кћерку. Гласа ниоткуд. Врата отворена, види се крв. Идем тим путем.

У купатилу Снежана. Ћерко мила, вичем. Али, џаба. Ударам главом у довратник. Али џаба. После сам видела Радивоја. Непомичан под јабуком. А, та се јабука, под којом је убијен, осушила. Видиш, засадила сам другу.

Славка Матић, Бјеловац код Братунца, речи покидане у грлу, ударила киша и неки ветар. И хладно је. Чини се као да су овај сусрет и сећање на трагедију Матића призвали да и невреме, пре два дана, буде у потпуном сагласју са оним невременом у зиму деведесет друге. Тада су Славки војници под командом Насера Орића убили децу и мужа.

„Била сам у Братунцу, поранила да поспремим школу“, говори, а све време стоји. „Гордана је тога дана (14. децембар) са Радивојем имала посла око куће и живине. Снежана се спремала на посао, када су с брда удариле те несреће и зло направиле. Нису само моју кућу у вечно црнило завиле. Нема куће у Бјеловцу да није било жртава“.

Снежана Славке Матић имала је 26 година. Завршила вишу медицинску школу, смер за лаборанте. Добила је посао у бањи Губер. Није радила ни пола године… Гордана је дипломирала у средњој грађевинској. Надала се сталном запослењу. Радивоје је више од две деценије радио у руднику „Сасе“. У руднику је и пензионисан, још пре почетка сукоба у БиХ.

„Рука му је страдала у руднику, пензионисан је као инвалид рада“, каже Славка. „Тако није ни могао да буде војни обвезник. Нико га није ни позивао. Тако… Никоме никада нисмо ни зло помислили, а камоли учинили. И, питам се: зашто су ми побили децу и мужа? И, питам се: зашто сам ја остала? Зашто, да никог више немам. Ни живота немам. Јер, ово што човек живи, као ја што живим, и није живот. То је да се вучеш као пребијен. Желиш да умреш, а назор не можеш“.

Повија се млада јабука под ветром. Подрхтавају младице од додира руке. Ни биљке овде више не верују.

„Не знам да ли је тежа ноћ или је теже јутро“, каже Славка Матић. „Причам с фотографијама. Како би било да сте ми живи, мили моји. Како би било? И стално ми је пред очима то што сам затекла. Снежана је, јасно ми је, погођена кад и Гордана, на вратима куће. Па се вукла до купатила. Ту су је стигли и пуцали јој у главу. Зашто, питам се“.

Око нас, док Славка враћа слике ужаса, у дворишту породичне куће Матића играју се јагањци.

„Занимам се, помало, лакше ми је. А све ми се чини да ме ови јагањци више разумеју, него… Да је среће, да ми се по дворишту играју унуци“.

Прича нам, после, да је сведочила у Хагу у поступку против Орића. А, недавно, и као сведок одбране на суђењу генералу Младићу.

„Говорила сам и као мајка и као човек који још има мало наде да ће неко, некад одговарати за моју мртву децу и мужа. Нисам од оних који кажу: све је то, Славка без везе… Сведочење, доказивање, без везе. Ја још верујем, макар и после мене, да ће неко ову нашу неправду до неба, да исправи. Зато сам ишла да сведочим. Зато немам страх да о свему јавно говорим. И, кажем вам, сведочићу док сам жива. А, можда сам због тога и жива“.

Бол мајке

Свако има право да своје жртве оплакује. Али нема право да их преувеличава, а туђе да унижава. Бол сваке мајке, била она Српкиња, Бошњакиња, Хрватица, исти је. Али ја се не мирим и не пристајем да било ко и било каква резолуција моју, у рођеној кући убијену децу, скрнави. И да каже: то није био злочин.

Ја сам их мртве покупио

(Фото: Новости)

(Фото: Новости)

„Славки сам помагао да тела деце и мужа покупи по кући и дворишту. И достојно их сахрани. Ја сам их мртве покупио“, каже нам Крсто Ранчић (на слици) из Бјеловца. „То ми није било први пут. А, у мени је, као у гробници, остало шта сам све видео, какве унакажене српске жртве у Бјеловцу. Зашто сам то закључао у себе? Зато што желим да и њима и њиховим живима сачувам достојанство“.

Милена Марковић / Новости

www.vaseljenska.com/vesti/potresne-price-prezivelih-ranjenoj-snezani-su-pucali-u-glavu/

1 глас