Ненад Кецмановић

Умро је крајем рата у Сарајеву и оставио рукопис недавно објављене књиге „Кобне године” – комбинацију мемоара, ратног дневника и ћаскања о Босни с водећим личностима католичког клера почетком „агресије“

Дуго владајући водећи комунистички ветерани су, као статусни атрибут, „губили“ рођено име и презиме и обично су спомињани само ратним надимком: друг Бевц (Е. Кардељ), друг Лека (А. Ранковић), друг Темпо (С. Вукмановић) друг Стари (Ђуро Пуцар), друг Мајо (Ц. Мијатовић). Наследници из средње генерације губили су само презиме, па је током 16 година на челу БиХ и Бранко Микулић постао друг Бранко.

Друг Бранко за кога се везују Зимска олимпијада у Сарајеву, хиљаду школа и хиљаду километара путева у БиХ, додуше уз деценију „добровољног“ одрицања грађана по једне плате годишње, пометен је са политичке сцене у „афери Неум“. Умро је крајем рата у Сарајеву и оставио рукопис недавно објављене књиге „Кобне године” комбинацију мемоара, ратног дневника и ћаскања о Босни с водећим личностима католичког клера почетком „агресије“.

„Након два и по мјесеца агресије на БиХ почела су се назирати и показивати отворена политичка питања о унутрашњим односима у БиХ, па смо Хрвоје Иштук и ја оцијенили да би било корисно да о тим питањима размијенимо мишљење са монс. Винком Пуљићем и проф. Фрањом Топићем. Разговор је тако текао да смо о сваком питању угодно ћаскали и размјењивали мишљења, а о сваком питању разумјели смо се, а не разилазили“ – написао је друг Бранко.

Пре свега, откуда пријатна ћаскања експредседника и екссекретара ЦКСК са кардиналом и језуитом?! Како то истакнути аутори бајке о „заједништву народа у СРБиХ и национализму у осталим републикама“, нису позвали у друштво и реиса и владику?! А нису се нашли ни с водећим комунистима из друга два народа, нити са Кљујићем, Изетбеговићем и Караџићем. Читамо, у свему су се слагали, само није јасно да ли на платформи ЦК или на платформи КЦ. Или су биле исте.

Конкретно, сложили су се о „српској агресији на БиХ“, не питајући се како су то Срби могли извршити агресију на властита огњишта. Сложили су се да је „ХВО имао и успјешно обавио истакнуту улогу у обрани БиХ и да треба да се укључи у Армију БиХ“, али не помињу да је рат започео злочином ХВО-а над српским цивилима у Сијековцу. Напротив, „с обзиром на ужасне злочине четника, могуће је да појединци (из ХВО и АБиХ, прим. аут.) крену путем осветништва и зато бранитељи БиХ треба пажљиво да се односе према српском становништву, а оне којим су руке крваве изводи пред судове“. А радња се дешава управо у време када су комунистичко-католичком квартету пред носом сарајевске Србе избацивали с посла и из станова, из редова за воду и хлеб, трпали у приватне затворе због „скривања оружја“, пребијали и убијали над јамом Казани. Бранко, Хрвоје, Винко и Фрањо о томе нису ћаскали.

Једино су се заједно секирали због „сукоба ХВО и Армије БиХ“. А бринуло их је и то што„одређени кругови у муслиманском народу имају циљ да као… најбројнији народ у БиХ, наметну своју доминацију у некаквој муслиманској држави“. Укратко, браћа Хрвати и католици лако су се сложили да су Срби агресори и злочинци, Муслимани – исламистички хегемонисти, а о својима ниједне ружне.

Др Шаћир Филандра, декан ФПН у Сарајеву, још 1998. описао је боснољубну националну политику друга Бранка: „Може се рећи да је Микулић уз помоћ Бошњака ојачао позицију Хрвата у Босни, да је у том јачању Хрвата искористио Бошњаке, да су таквим његовим радом Бошњаци умногоме удаљени од Срба…“

На две Дедијерове тужбе Раселовом суду због прогона српских интелектуалаца, Микулић одговара статистиком по којој је „у националној структури санкционисаних за његове власти било највише Хрвата“. Варљива статистика! Нису групу наоружаних терориста која је 1972. из Немачке упала у Бугојно да би дигла хрватски устанак у СР БиХ чинили припадници четничке, него усташке емиграције. Терориста Хркач, који је 1968. активирао експлозив у препуном биоскопу „20. октобар“ у Београду, био је Хрват из Херцеговине, а не Србин. Амбасадора СФРЈ у Шведској Роловића 1971. није убио припадник српске политичке емиграције, него хрватске усташке.

Микулић, даље, детаљно препричава разговор с Крлежом који му забринуто говори о Србији. „Комунисти у Србији не могу прогутати садашња рјешења за Арнаутлук, за Македонију, БиХ… Тај пијемонтизам и примитивизам никако да се сузбију.“ Не треба заборавити да је Крлежа 1967. био потписник Декларације Матице хрватске о хрватском језику која је, као критика „српске лингвистичке хегемоније“, била увертира у „маспок”, а овај у ХДЗ. Када су стигле санкције он је повукао потпис и оставио на цедилу многе који су се потписали рачунајући на његов ауторитет и пријатељство са Титом. Што се пак „српског пијемонтизма“ тиче, био је напросто чињеница. У односу на Србе који су створили две Југославије и у њих унели нацију и државу, остали нису имали једно, друго или обоје. О „српском примитивизму“ наспрам хрватске културе Јасеновца и „Олује” тешко је било шта рећи.

Ко није схватио Андрића и пратио Дедијера, из поучних мемоара друга Бранка може да реконструише новију босанску прошлост која је неизбежно одредила и њену савременост.

Професор универзитета

www.politika.rs/scc/clanak/370673/Pogledi/Poucna-caskanja-druga-Branka

2 гласa