ЈУЛИЈА КОШ

Отворено писмо јеврејске активисткиње Наташи Јовичић, директорки Спомен подручја Јасеновац после најаве њеног именовања за саветницу за Холокауст председнице Хрватске

Након свега што знам о вашем професионалном дјеловању посљедњег више од десетљећа, згрозила ме је, Наташо Јовичић (на слици испод), вијест да предсједница Републике Хрватске најављује Ваше постављење за своју савјетницу за питања Холокауста. Апелирам: с поштовањем одбијте понуђену дужност!

Пронађите у себи снаге и људског поштења за то, јер Ви добро знате да имате далеко премало знања о Холокаусту и о геноциду који се догодио на подручју бивше Независне Државе Хрватске. Премало не само да бисте савјетовали предсједницу него и да бисте с имало успјеха исказали било какву сложенију повијесно утемељену мисао везану уз ту проблематику, како се до сада без изнимке показало. Ви најбоље знате колико недостатно знате о теми о којој бисте требали савјетовати предсједницу и колико би то савјетовање само било даљни развитак замагљивања повијесне стварности, какво већ, унаточ свим критикама, упорно већ скоро десетљеће гледамо у Вашем музеју. Ширење таквог замагљивања изван музејске зграде може, међутим, покренути проблеме који ће за Хрватску очито бити шири и дубљи од проблема које до сада сâм јасеновачки музеј изазива прикривањем истине о Холокаусту (и геноциду) почињеноме на подручју НДХ.

Стога ће ово Отворено писмо истодобно бити, осим хрватским, израелским и међународним медијима, те највећем могућем броју заинтересираних особа у земљи и иноземству, достављено и (на знање) у Уред предсједнице РХ. Ово стога што искрено вјерујем да предсједница није још свјесна ни мањег дијела проблема уз који се у свијету још живих преживјелих жртава и потомака смртно страдалих Жидова повезује Ваше име, као својеврсног експонента политике замагљивања повијесне истине у Хрватској. Ради њезиног бољег информирања, приложит ћу предсједници и текст Независна Држава Хрватска: осврт из данашњице (тискан у публикацији Холокауст, људска права и образовање: прилог за увођење наставе о Холокаусту у програме основних и средњих школа, Жидовска опћина Загреб, 2006), како би се укратко и из мериторног извора могла (односно њезини помоћници) барем укратко упутити у основне повијесне чињенице; у томе ће јој помоћи и моја анализа проблема у јасеновачком музеју, коме сте Ви на челу, а коју ћу јој истодобно такођер доставити на знање.

natasajovicicУосталом, увјерена сам да Предсједница заправо не тражи савјетника/савјетницу за питања Холокауста. Она је у сваком питању које се као натукницу може наћи у опћој енциклопедији толико заносно самоувјерена да је њезина визија хрватске повијесне стварности вјеројатно већ чврсто обликована, те јој савјетовање зацијело није потребно – довољно савјета добива од својих савјетника с марширајуће хрватске крајње политичке деснице. Потребна јој је, држим, за та „питања“ заправо гласноговорница, форма за исказивање њезиних ставова. Ви бисте јој требали послужити онако како сам ја требала послужити Вама, када сте ме 2005. позвали да се прикључим Управном вијећу ЈУСП (Јавне установе Спомен подручје; прим. прир.), као – како сте тада сами рекли – призната стручњакиња (и уз то потомкиња жртава – осјећали сте да немате потребну емпатије према жртвама). Од Вас се сада очекује слично: да климате и промовирате оно што је уосталом већ у Вашем музеју чврсто зацртано, а то је: умивање, изокретање и замагљивање повијесне истине, прање црних кошуља. Ја вама нисам жељела послужити као таква марионета, сада на вас апелирам: немојте ни Ви то бити. Довољно сте знанственог и културног зла починили својом политичком аутоцензуром у вријеме настанка Вашег музеја. Немојте и сада.

Познајем Вас нешто више од десет година, од времена када сте се као „млада интелектуална снага“ запослили у Министарству (чини ми се) просвјете. Тада сте се јавно представљали као магистар знаности, повјесничарка умјетности која се нетом вратила са студија у Сједињеним Америчким Државама. Титулу магистра знаности сте ускоро напустили у своме потпису, што је донекле збуњујуће и можда говори да је титула била непостојећа и вјеројатно раскринкана као таква. За остало (диплома повијести умјетности) не знам, нисам провјеравала – уколико сте дипломирали у иноземству, надам сте да сте диплому нострифицирали, како закон тражи, а, ако сте дипломирали у Хрватској, Ваша је диплома и лако провјерива, па кога занима нека провјерава. Ја, неовисно о било каквој Вашој могућој дипломи, немам илузија о Вашим стручним способностима. Могу рећи тек да се чудим ниској разини и оскудности Вашег рада на тему Холокауста и геноцида, којом би се требао бавити Ваш музеј као знанствена установа, јер музеји би управо то требали бити.

Треба се стога упитати, макар реторички, што ли Вас то још квалифицира за тај предсједничин позив? Ах, да, па Ви се већ годинама јавно приказујете као некаква мученица за повијесну истину, јер Вам анонимни самозвани бранитељи усташтва, малобројни али анонимно жестоки (којима чак ни Ваш ревизионистички музејски постав није довољно ревизионистички) шаљу метке и називају Вас четникушом. Тврдим: Ви то нипошто нисте, а нипошто нисте ни усташникуша.

kolindagrabarkitarovic-11Упознала сам Вас предобро и изблиза тијеком Ваших игара с мојим чланством у Управном вијећу ЈУСП, када ни једна моја ријеч није могла ући у записнике састанака, уз захтјев да на сљедећем састанку своје ријечи видим у записнику. А нисам тражила ништа него да се у музеју види тко је био организатор и починитељ злочина у Јасеновцу и НДХ, а тко су биле жртве, по скупинама и с разлозима због који су ти, големом већином законским одредбама „расно непожељни“ цивили, постали жртвама. Ништа од тога није ушло чак не само у музеј него (за сваки случај) ни у записник, па ни када сам своје примједбе слала препорученом поштом?!

Дакле, промотрено из близине, кажем, нисте Ви ништа ни четничко ни усташко; обична сте првоборка свих режима. Године 2005. се та првоборка „везом и познанством“ (познајем особе које су то учиниле, не слутећи готово трагичне посљедице) нашла на погодном мјесту, које Вас сада лансира даље, у истом тону. То је мјесто равнатеља ЈУСП Јасеновца уосталом смјеста постало и мјестом тешког сукоба интереса, гдје сте ангажирали низ својих пријатеља (који ни струком ни дотадашњим дјелом нису били квалифицирани за то, као ни Ви) да у тешкој аутоцензури за велике новце направе маглу на самоме мјесту почињења јасеновачкога усташког злочина. Јер тај Ваш музеј је пун магле у којој се понешто назире, али ништа ни приближно јасно, а Ви ту концепцију упорно браните с чврсте барикаде државне управне моћи.

Ту је, препознајем, предсједничин мотив за Ваш избор. Ни три претходна предсједника РХ нису се жељела суочити с повијесном истином и срамотним ревизионизмом у Вашем музеју, иначе средишњем мјесту за образовање младих управо о Холокаусту и геноциду почињеноме у НДХ?! Обојица посљедњих предсједника игнорирала су тај проблем (премда особно упућени) у жељи за сакупљањем бодова и слијева и здесна. Јер у Хрватској нема политичке воље ни политичког разума за јавно суочавање с истином, на начин на који се, примјерице, катарзично и на своју најбољу корист, суочила њемачка нација. Најдаље се у Хрватској дошло до флоскуле недавно у Сабору изречене у службеном обиљежавању Међународног дана Холокауста, да „и Хрватска има тамну страну прошлости“ – ономе тко већ не зна чињенице, ово дакако ништа и не говори. А то се очито и жели… Предсједница сада, смјеста након устоличења, креће корак даље и удесно: јавно ће, путем Вас као „стручњакиње“, а заправо гласноговорнице, замагљивање и еуфемизирање око жртава злочина које је починила НДХ прогласити државном повијесном догмом. У коначници, на штету управо хрватског народа, који тиме остаје у котлу прекухавања тема из Другога свјетског рата. Еуропа иде даље, а камо на тај начин иду млади Хрвати и Хрватице (ја особно радије кажем „хрватски грађани“, док би предсједница ваљда рекла грађани, малограђани и сељаци, јер не оперира политичким појмом „грађанина“ – у томе је још за(о)стала у својим идиличним школским данима).

Наташо Јовичић, нађите снаге да одбијете ласкави комплимент двојбене користи за Вас и за друштво, који Вам својим позивом упућује Предсједница. Ако то прихватите, останите барем „фикус“, те апелирам на Вас да нипошто изван простора ЈУСП Јасеновац не говорите јавно у предсједничино или своје име о Холокаусту.

jasenovac00Имали бисте за то предсједничин мандат, али не и мандат за то у име жртава за којима и данас тугујемо, и туговат ћемо док живимо ми и док живе наша дјеца и њихова дјеца, и дјеца њихове дјеце. Нећемо заборавити, а у њихово име не можемо ни опростити. Опроста конкретним починитељима за учињено нема. Стога се прије свега треба суочити с повијесном истином. Јер, ако нема опроста и не може га бити, могло би бити помирбе, али она може настати тек на темељу друштвенога суочавања с истином, не њезина замагљивања.

Предсједница свакако има овласти да Вас именује, и може Вас овластити да јавно говорите у њезино име, а жидовски организатори комеморације се томе, претпостављам, нажалост, неће супротставити из протоколарних разлога… Гријеше… тешко ће погријешити ако се не супротставе Вама као говорници на таквим догађањима, јер никакав протокол не може мијењати повијесну истину. Срамотно је ако буду стајали над гробовима својих најближих и слушали управо Вас, знајући све о Вашем уратку у јасеновачком музеју, који грчевито браните и одржавате непромијењеним тијеком толико година, чак и након самих Ваших вишекратних признања да он у најмању руку не приказује потпуну повијесну истину. Ваше јавно говорење у тој функцији икада, а особито на било којој комеморацији изравно за страдале Жидове, сматрат ћу јавним ругањем предсједнице Жидовима-жртвама етничког чишћења у Независној Држави Хрватској и њиховим потомцима. Стога би то било и много теже и изравније ругање него је то сâм срамотно ревизионистички постав Вашег музеја. Да, предсједница уз Вашу сурадњу то може учинити, можете се јавно и у службеним комеморацијама наругати жртвама и њиховим потомцима и њиховој немоћи.

И нитко Вас неће моћи спријечити уколико то на вријеме не учини Ваша савјест. Знанственог и стручног знања немате, како је из цијелога Вашег десетљетног дјеловања одвећ видљиво, а и сами сте тога врло свјесни. Нажалост ни емпатије за жртве немате, како је одвећ видљиво у самоме вашем Музеју, јер сама емпатија би – да ју имате – спријечила нечасност професионалног дјеловања.

Али ипак дубоко се надам да имате довољно људске савјести, и чак да Вас она гризе свих ових година. Употријебите сада ту савјест и започните часнији посљедњи професионални дио свога живота од досадашњега: немојте примити двојбену част која Вам се нуди. Или, молим Вас, унапријед будите свјесни посљедица у међународној јавности, које ћу – премда тек немоћна појединка – настојати покренути у обрани поштовања успомене на жртве убилачког усташког сустава.

Загреб, 12. април 2015.

Mr. sc. Јулија Кош

Јулија Кош је аутор, уредник и предавач на теме из јеврејске културе и историје, посебно на тему Холокауста. Дугогодишњи је водитељ специјалних јеврејских библиотека. Дипломирала је студиј историје уметности, археологије и библиотекарства и магистрирала информационе кеуке (све на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу). Спољњи је сарадник из Хрватске израелске државне установе Јад Вашем, и током 20 година лично је припремила материјале за проглашење више од 55 хрватских „праведника“ (нејевреја који су током Холокауста спасавали Јевреје, ризикујући сопствени живот

www.standard.rs/istorija/31482-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%BA%D0%BE%D1%88%D1%83%D1%99%D0%B0-%D1%83-%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98

0 гласовa