МИЉАН ЈОКИЋ

Нема лаких поена, браћо Срби, задовољно се исцери Лоренс и препусти се уживању у празничном поподневу

102 Southampton row, Bloomsbury
London
01/05/2015

Временски услови првог мајског дана у престоници Уједињеног Краљевства би засигурно одговарали сваком српском излетнику. Сунчан дан, уз благи источни ветар, просто је мамио да се празник проведе негде на отвореном. Једино што је мало реметило угођај јесте ниска температура за ово доба године од само тринаест степени целзијуса.

Томас Лоренс, шеф МИ6 за Балкан, уживао је у овом продуженом викенду, одмарајући у свом дому у Блумсберију. Први мај је на Острву познат као тзв. Bank holiday. Док левичари и синдикалисти организују митинге на Трафлагар Скверу, многи људи ће отићи на отварање Лондонског фестивала кафе. Ова манифестација ће трајати четири дана и представља идеалну прилику за добру забаву и конзумацију разних врста најпопуларнијег напитка на свету. Лоренс је планирао да у вечерњим часовима са породицом оде до Лондонског филмског музеја на Ковент Гардену и погледа јединствену изложбу возила коришћених у серијалу филмова о Џејмсу Бонду. На једном месту ће се наћи све – од чувеног Астон Мартина ДБ5 до скутера, чамаца, па чак и амфибија и авиона. Једва чекам, задовољно помисли Лоренс, седећи у својој радној соби за рачунаром и опуштено сурфујући по српским порталима у потрази за вестима о томе како је прошао празник рада у Србији.

Уверивши се да је слика идентична као и сваке године, а атмосфера можда још и више лишена било каквог правог синдикалног активизма и великих порука, Лоренс пребаци фокус свог интересовања на текстове и коментаре који су га директно занимали а потицали су из оног дела спектра који је био познат као патриотска јавност. Као и увек, посебно га је занимало оно што се пише на сајту који је годинама лично пратио Новом Стандарду. Дуго већ је примећивао повећи број текстова и коментара који су се директно бавили утицајем странаца на политику у Србији, што је, наравно, њему било од посебног интереса. Свестан колико је он сам учинио да би ситуација била таква каква јесте, а он је то сматрао својим несумњивим успехом, није могао да не примети одређено неразумевања кључа по коме су се ти процеси развијали.

Наиме, потпуно схватајући да сваком разумном родољубу не може бити свеједно када неко ради против интереса његове земље, ипак није могао да докучи зашто ти исти људи очекују од страних амбасадора да се понашају као издајници својих држава и раде противно циљева сопствених влада? Сви амбасадори на Балкану који долазе из земаља сталних чланова Савета безбедности УН, уз додатак Немачке, јесу озбиљни људи и професионалци, добро припремљени за задатке које њихове владе пред њих постављају и граничи се са теоријом да је могуће да било ко из Београда може произвести икакав шум на таласној дужини амбасадор – његово министарство спољних послова. На крају крајева, бар када је британска политика у питању, на Балкан су се увек слали врхунски кадрови, са задовољством констатова Лоренс. Амбасадор у Београду г. Денис Киф је човек огромног искуства и радио је дуго на врућем терену Русије и у њеном окружењу, док је нпр. у Сарајеву г. Едвард Фергусон, човек који је био начелник сектора планирања у Министарству одбране, секретар код три министра одбране и особа одговорна за дугорочну политику, стратешко планирање и борбу против тероризма.

ambasadorikirbi01Чини ми се да је више лопта на српској половини терена, благо се смешкајући закључи Лоренс. Можда Срби реше да масовно аплицирају за британско држављанство како би на изборима бирали странке које би заговарале другачију политику према Балкану? Самим тим би и амбасадори добили другачије инструкције и сасвим сигурно би их следили. Одлучивши да је крајњи моменат да престане са оваквим видом забаве, Лоренс се сети да је у Србији чуо изреку да се свако понаша онако како му се то дозволи. У том размишљању поглед му паде на његово Conway Stewartналив-перо и рис папира који је стајао поред штампача. Потпуно сконцентрисан, а као вођен неком вишом силом, Лоренс постави себе у улогу шефа кабинета српског премијера и поче да пише:

ПИСМО АМБАСАДОРИМА У БЕОГРАДУ
Ваше екселенције,

Као новопостављени шеф кабинета премијера, имам обавезу да вам се обратим у циљу утврђивања смерница будуће сарадње између уважених земаља које представљате и државе Србије.

На овај, можда мало необичан корак, предузет у неуобичајено кратком року након мог именовања, одлучио сам се из неколико разлога, које ћу вам укратко образложити:

1. У јавности Србије већ дуго постоји осећај да се амбасадори одређених земаља појављују у медијима више него што би се очекивало од дипломата. Штавише, постоји сагласност великог броја грађана да је за реализацију многих ствари од државног интереса важније шта мисле страни амбасадори него њихови легално изабрани представници на демократским изборима. То је веома штетно по ауторитет власти и иде дотле да онемогућава субординацију државних служби;

2. Често мешање у унутрашње ствари државе Србије је контрапродуктивно и за интересе ваших земаља. Сетимо се чувене изјаве сер Винстона Черчила да је „дипломата онај који двапут добро размисли пре него ништа не каже”. У Србији примећујемо потпуно другачије понашање, па страни амбасадори имају мишљење о свему – од тога где треба отићи на ручак у Београду, па све до тога с ким би било добро да разговарају српски званичници и коју државу би требали да посете, а коју не. Инфлација датих изјава доводи до повећане вероватноће да дође до неспоразума или погрешног интерпретирања њихових речи, што свакако не жели било ко од нас.

Због наведених разлога, Влада Србије ће од сутра прећи на примену Протокола о комуникацији, са чијим најважнијим деловима ћу вас упознати, уз напомену да ћете комплетан протокол добити и у електронском облику и на вашим матерњем језику.

А) Свим страним амбасадорима, члановима њихових породица и запосленима у дипломатским мисијама се гарантује потпуна безбедност и слобода у раду у складу са свим међународним конвенцијама. Премијер у потпуности уважава ваше екселенције као себи равне и не сумња у вашу посвећеност послу и жељу да заступате на најбољи начин интересе земаља из којих долазите.

Б) Због тога премијер верује да га ни Ви не бисте могли посматрати као себи равног и поштовати ако он не би обављао своју дужност у складу са вољом и интересима грађана Србије. У циљу постизања обостраног уважавања, молим вас да примите к знању следеће:

Сва комуникација између страних дипломатских представништава у Србији и председника Владе Србије биће упућена на мене као шефа премијеровог кабинета и моје подређене. Ваше екселенције могу одступити од овог правила само у следећим случајевима:

Животна угроженост припадника дипломатске мисије и чланова њихових породица;

Тешке саобраћајне несреће са настрадалим или повређеним лицима који су страни држављани;

Ванредне ситуације (земљотреси, поплаве, еколошки акциденти и сл.)

Молим Вас да имате у виду ове изузетке и не покушавате да их злоупотребите јер ћете тиме довести себе у ситуацију да вам се премијер Србије не јавља на телефонски позив. Будите потпуно уверени да вас премијер такође неће звати на мобилни телефон, већ ћу то увек чинити ја као шеф кабинета, осим у горе наведеним ситуацијама које захтевају личну комуникацију на највишем нивоу. Премијер верује да ћете и ви сами на тај начин бити растерећенији и да ће вам бити лакше да обављате послове из широког спектра дипломатских активности.ambasadorikif

В) Лична жеља премијера је да вас обавестимо да ће било који државни функционер који буде неовлашћено звао ваше екселенције, заказивао састанке или долазио на разговор у страна дипломатска представништва мимо одлука Владе Србије бити смењен са функције у року од 24 часа. Премијер је био принуђен да донесе тако ригорозну меру јер је од стране одређених припадника дипломатске заједнице у Србији био замољен да поведе рачуна о пракси која се, нажалост, веома раширила међу неким државним функционерима а манифестовала се прекомерним позивањем страних амбасадора да би им се испричале тривијалности о томе ко је шта о коме рекао или шта ко о коме мисли. Ствар је отишла дотле да поједине дипломате нису могле викендом да иду са породицом на излет или недељни ручак од домаћих политичара на разним нивоима који би се најављивали како би им саопштили неку важну информацију. У циљу излажења у сусрет захтеву страних амбасадора да се прекине са овом праксом, премијер се одлучио на овако радикалан корак. Очекујем, штавише, верујем да ћете га подржати у потпуности.

Г) Молба премијера упућена вама је да избегавате давање изјава које се у Србији могу искористити у међустраначким односно унутрполитичким расправама. Српски дипломатски представници сасвим сигурно неће давати такве изјаве у вашим земљама нити подржавати било које странке или њихове лидере у државама где су на службовању. Свако другачије понашање било би најоштрије санкционисано од стране нашег Министарства спољних послова и такав амбасадор би био повучен са дужности и смењен. Очекујем подједнако поштовање дипломатског кода и од страних амбасадора у Београду.

Д) Уколико имате жељу да лично разговарате са премијером у згради Влади Србије, да га позовете да као гост присуствује некој манифестацији везаној за представљање ваше државе или да заједно са њим свечано отворите неку инвестицију у Србији коју су реализовали инвеститори из ваше земље, молим Вас да ми се јавите најмање десет радних дана раније како бих био у могућности да проверим могућност усклађивања распореда председника владе са термином који сте тражили. Сви захтеви поднети у року краћем од горе наведеног биће одбијени као неблаговремени.

* Напомена коју треба послати само амбасадорима Велике Британије и САД: Ваше екселенције, молим вас да учините све што је у вашој могућности да после више од три деценије у Београд дођу британски премијер односно амерички председник. Верујем да постоји немали број грађана Србије који би се њиховом доласку обрадовао и једна таква посета би представљала велики искорак у нашим билатералним односима. Такође, очекујем од вас да укажете својим владама на напор ваших српских колега у Лондону и Вашингтону који већ много година безуспешно покушавају да обезбеде равноправан пријем српског премијера, тј. да коначно српског председника владе у Лондону прими британски премијер, а не министар спољних послова и да у Вашингтону српског председника прими амерички председник.

Уверен у успешну и дугорочну сарадњу, стојим вам на пуном располагању,

С поштовањем…

БОЉЕ ЈЕ СПАЛИТИ ТО
Лоренс остави налив-перо и полако пређе погледом по папиру који је управо исписао. Толико се о томе прича у Србији, али се ништа не предузима, док је њему било довољно непуних сат времена да напише један овакав допис. Енглез је ипак Енглез, удели сам себи комплимент. Задовољан оним што је урадио, размисли о томе каква би била његова реакција када би му британски амбасадор у Србији проследио овај Протокол. Дефинитивно му се не би свидео, то је сигурно. Међутим, био би то озбиљан документ који би јасно ставио до знања да неки другачији ветрови дувају у Београду. Био би то папир којим се захтева поштовање за представнике државе Србије, а притом се не тражи било каква лична услуга или бенефиција за појединце као носиоце државних функција.

ambasadorivilhelmНаравно да бисмо истестирали одлучност примене таквог Протокола, насмеја се у себи Лоренс. Можда бисмо намерно заказали састанак неког српског министра са амбасадором неке афричке или азијске земље и фотке проследили медијима као ексклузивни папарацо? То би могао бити и аутогол ако би премијер остао доследан и сменио министра, али би вредело пробати јер ако се ништа не би догодило, све речи из Протокола би постале мртва слова на папиру а српски председник владе би изгубио сваки углед у дипломатској заједници. Поштовање се не добија, оно се стиче каже стара фраза… Уколико се изгуби на првом кораку, никад се не може повратити јер онај који га је изгубио остаје трајно слабија страна…

Благо куцање на вратима радне собе, праћено умилним гласом госпође Лоренс, прекину у размишљању шефа МИ6 за Балкан. Сунчано поподне је просто мамило да се на тераси попије поподневни чај. „Стижем драга“, одговори Лоренс, устаде из фотеље и из фиоке радног стола извади један упаљач. Био је то стари добри Ronson Adonis, у породичном власништву више од пола века, тачније од када га је Лоренсов деда купио свом сину, Томасовом оцу. Хромиран, а обложен браон гуштеровом кожом, представљао је једну од породичних реликвија. Као и увек, ни сада није изневерио. Упали из првог и Лоренс поче са исконским људским дивљењем да на неколико секунди посматра пламен, пре него што му допусти да прогута документ који је управо написао.

Није смео себи да дозволи луксуз да неки колега из контраобавештајне службе МИ5 у контејнеру за смеће нађе један овакав текст. Шта би могао да помисли? Да је шеф МИ6 за Балкан постао болећив према Србима? Или, још горе, да је почео да ради за другу страну?

Хм… Само на тренутак, проструја му кроз главу још једна необична помисао шта би се могло догодити када би несмотрено само бацио оно што је управо написао. Већ у делићу секунде ју је одбацио као нереалну, али ипак… Можда, само можда, би неки српски тајни агент у Уједињеном Краљевству такође могао искористити овај документ као добру идеју и представити га својој влади? Све то сада више није било битно. Пламен је прогутао папир од кога су остали само црни угарци у великој кристалној пепељари…

Нема лаких поена, браћо Срби, задовољно се исцери Лоренс и препусти се уживању у празничном поподневу.

www.standard.rs/politika/31599-поподневна-размишљања-томаса-лоренса-26-или-правда-за-амбасадоре

1 глас