Славко Митровић

„Стога је моја порука: пустите нас да радимо посао онако како то налаже Устав и закони наше земље“, изјавила је скоро Медџида Кресо, предсједница Суда БиХ. Када би било по Уставу БиХ као Анексу 4 међународног Дејтонског уговора, онда не би било ни Суда ни Тужилаштва БиХ, ни Медџиде Кресо као предсједника тог наметнутог суда. Устав БиХ налаже да нема ни оружаних снага БиХ, већ двије легалне војске у заједници држава створеној у Дејтону одређеној као Босна и Херцеговина.

Устав БиХ налаже да само ентитети имају изворне приходе од којих финансирају „издатке потребне за рад установа БиХ и за међународне обавезе БиХ“, како је прецизно утврђено у члану 8. Устава БиХ. Овлашћење Парламентарној скупштини да може одредити другачије, није уставно овлашћење да се може донијети Закон о индиректном опорезивању. Узгред, тај закон никада није ни ступио на снагу, јер није објављен споразум о преносу надлежности који је био услов за ступање на снагу Закона о индиректном опорезивању.

Не може их бити по Уставу БиХ, а има их скоро осамдесет, што министарстава, агенција, регулатора, а све због одузимања надлежности и наметања неправних и неуставних институција од стране дијела међународне заједнице. То је ваљда позитивна будућност БиХ коју су нам даровали странци, а која све више дијели БиХ. Од туђих добрих намјера БиХ никако да се ослободи, па већ трећу деценију грца зато што неко у своје личне агенде треба да упише како је ријешио одбрану, финансије, правосуђе, обавјештајно-безбједносни сектор, а ништа није ријешио. Само су спријечили унутрашњи договор или сасјекли оно што су покушавали домаћи актери. Важне су само њихове каријере, али послије БиХ постајали су неважнији него што су били када су дошли овамо. Антидејтонска БиХ као катастрофалан и неуспио експеримент био је могућ, зато што је БиХ Дејтонским споразумом скинута са насловних страна свјетских медија и онда остављена иживљавању фрустрираних (не)дипломата, част изузецима. Сада је остало да путем такозваног Савеза за промјене, елиминишући већинску вољу бирача у Републици Српској, промијене Устав БиХ и упишу отете надлежности. Тиме би заувијек избрисали Републику Српску као политички фактор.

Актуелна је прича о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ? Устав БиХ не помиње никакво правосуђе, нити даје овлашћење било ком органу БиХ, а нити коме другом, па ни високом представнику, да може измишљати и наметати органе БиХ који нису изричито наведени у Уставу БиХ. Босна и Херцеговина је након рата заробљена од стране ОХР, који двадесет година крши међународно право и Дејтонски споразум, иако има врло ограничене и прецизно одређене послове по Анексу 10 Дејтонског споразума – Споразума о цивилном провођењу мирног рјешења. То се односи на координацију и помоћ, између осталог, у „успостављању уставних институција у БиХ“. Суд и Тужилаштво БиХ нису уставне институције, па их није могао измислити ни високи представник. Па ипак, 12. новембра 2000. године тадашњи високи представник Волфганг Петрич, наметнуо је Закон о Суду БиХ, наводећи да је „успостављање правосудних институција на државном нивоу, који задовољавају успостављену уставну потребу да се бави кривичним дјелима која су починили јавни званичници Босне и Херцеговине у току обављања својих дужности“. Имала је Кресо од кога да учи.

Устав БиХ ништа не налаже о раду Суда БиХ, као што нема ништа у Уставу БиХ о Петричевим „уставним потребама“. Дакле, обоје су само безобразни да тврде да нешто пише у Уставу БиХ, као да је он тајни акт доступан само њима, а не један од најважнијих докумената међународног права након Другог свјетског рата. ОХР је наметнуо и Закон о Тужилаштву БиХ и Закон о Високом судском и тужилачком савјету БиХ. Тиме су направили франкенштајновско чудовиште, с циљем да њиховим дјеловањем одржавају правну несигурност и политичку нестабилност.

На апелацију Уставном суду БиХ (као једином правосудном органу кога Устав помиње), за оцјену неуставности наметнутог Закона о Суду БиХ, тај Уставни суд је одговорио прегласавањем за историју бешчашћа. Донио је одлуку број У 26/01 којом је потврдио наметнути закон о Суду БиХ. Судије Касим Бегић и Азра Омерагић из реда Бошњака и три стране судије – Јозеф Марко, Ханс Данелиус и Луис Фавореу, (у немогућности да се позову на било који члан Устава БиХ, потписали су сљедеће: „Може да се очекује да ће успостављање Суда БиХ бити важан елеменат у обезбјеђењу да институције БиХ дјелују у сагласности с владавином права и да задовољавају услове Европске конвенције у погледу правичних суђења пред судовима и ефективних правних лијекова“. Не зна се шта је комичније – Петричево „уставно образложење“ или „уставна потврда“ назови судија. Како ради Уставни суд БиХ, објаснио је судија Мирко Зовко указавши на интервју који је дневном листу „Аваз“ крајем 1998. дао Алија Изетбеговић, по чијем захтјеву је вођен поступак о конститутивности, а у којем је Алија рекао: „За одлуку нам је потребно пет гласова, три странца ће највјероватније да гласају за нас, што значи да ћемо да имамо у најгорем случају пет гласова.“ То је потврдио и бивши судија Јозеф Марко, који је касније писао да је постојао прећутан договор између Уставног суда и високог представника да Суд увијек потврђује његове наметнуте законе.

Одлука о „уставности Суда БиХ“ донесена је супротно правно утемељеним ставовима судија Снежане Савић и Витомира Поповића, из реда Срба, и Мирка Зовка и Звонка Миљка, из реда Хрвата. Може ли се таква одлука сматрати легитимном с обзиром на правно утемељену аргументацију судија из реда Срба и Хрвата? Судија Снежана Савић, издвајајући мишљење, констатује да не постоји уставни основ за доношење тог закона, односно успостављање Суда БиХ, јер се ни високи представник није могао позвати на одредбу Устава БиХ.

Судија Звонко Миљко у издвојеном мишљењу, дао је прецизну и неумољиву дефиницију: „Не може да постоји Суд Босне и Херцеговине ако га нема у самом Уставу Босне и Херцеговине. Овај закон не би могла да донесе чак ни Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, па тако ни високи представник који у овом случају „супституише Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине“ како стоји у самој одлуци Уставног суда. Једини начин за успостављање оваквог суда био би могућ уставном ревизијом, у складу са чланом 10.1. Устава Босне и Херцеговине“.

Суђења пред Судом БиХ и пресуде које доноси по оптужницама исто таквог Тужилаштва БиХ, често немају везе ни с правом ни правичношћу, али имају везе с политичким утицајем. Пред одлазак из БиХ, Ник Хил, замјеник америчког амбасадора, написао је: „Генерално се сматра да је главни тужилац под великим утицајем бошњачких политичких снага и постоје притужбе да тужилаштво има превише тврдокорних сљедбеника СДА“. Довољно је видјети селективну правду и суђења за ратне злочине по двоструким аршинима – једним за Србе, а другим за Бошњаке.

Суд и Тужилаштво БиХ су правни нонсенс, али су опстајали притиском дијела међународне заједнице. Када се помене неуставност наметнутих закона, дигне се сарајевска дрека која одјекује до Брисела и Вашингтона, да је то рушење и кршење Дејтонског споразума, јер су одлуке Уставног суда коначне и обавезујуће. Када пак хоће да буду великодушни и милостиви, онда кажу Републици Српској – покрените поступак у Парламентарној скупштини БиХ да промијени или укине наметнути закон. Тачно је да је већина наметнутих закона потврђена у парламенту БиХ, као што је тачно да бошњачки посланици никада не би дигли руку да се ти закони укину или бар доведу у било какву везу с Уставом БиХ. Они то сматрају завршеном причом по којој им је ОХР и Уставни суд БиХ са три странца, подарио правосудне органе на нивоу БиХ, али и другу гомилу надлежности и институција којих нема у Уставу БиХ. Тиме одржавају неуставно стање, умјесто да се кроз одговорни дијалог нађу правна рјешења.

Покушај легализације наметнутих закона путем потврђивања таквих закона у неизмијењеном тексту од стране Парламентарне скупштине БиХ, не може бити уставноправно ваљан, најмање из два разлога. Први је што је таква „легализација“ била условљена од стране доносиоца закона – високог представника, што је заправо уцјена највишег законодавног органа суверене државе. Друго, што доношењу закона о установљавању нове надлежности за институције БиХ, није претходила промјена Устава БиХ, да би тиме то изричито постала додатна надлежност државе, како гласи уставна формулација из члана 3.3.(а).

Такву праксу Уставни суд БиХ је успоставио прегласавањем судија Срба и Бошњака за Одлуку о конститутивности, по захтјеву Алије Изетбеговића, а наставио и у другим случајевима, кршећи Устав БиХ који би морао штитити. Тако судија Златко Кнежевић, издвајајући мишљење по Одлуци за укидање Закона о државној имовини Републике Српске, наводи: „Такво овлашћење не постоји у Уставу БиХ, односно да Уставни суд врши распоред уставне надлежности, нити да донесе утврђујућу одлуку којом распоређује надлежност различитих уставних категорија. Уставни суд БиХ се ставља у улогу уставотворца и мијења изричиту одредбу Устава БиХ о томе шта припада БиХ као надлежност, а шта (све остало) ентитетима. Ова врло опасна тенденција према којој Уставни суд, кроз одлуке судија даје себи за право да у исто вријеме и тумачи текст Устава и, не само моделира, већ у суштини доноси нове одредбе Устава, ставља у озбиљну сумњу легитимитет представника који је стечен на општим изборима и који једини има право на промјене Устава БиХ.“

Дакле, Уставни суд БиХ неуставно отима надлежност за промјену Устава која припада ентитетима као странама споразума, а потом и посланицима у парламенту БиХ. Тиме је дао за право свима онима који због неуставних одлука неће да спроводе његове „коначне и обавезујуће одлуке“.

(Независне новине)

www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/pravni-frankenstajn-nametnuto-i-nakaradno.html

1 глас