ЏЕФРИ САКС

Обама нам је поручио да се Америка вратила и да је Нација јака. То је истина ако сте богати белац или банкар

Господине председниче, чланови Конгреса, драги суграђани,
Право стање Нације и света може се описати једном речју – несигурност. Упркос нашем богатству, технолошком напретку, глобалним друштвеним медијима, ми смо свет који је у рату са собом и уопште са целом планетом. Код куће смо у рату са нашом „децом боја“ [1]. Жртве тог рата изгледају неме и удаљене, али нас њихова бол и крв свеједно дотичу преко повратка тероризма на улице Париза и идејног слома у Фергусону.

Прави свет се разликује од оног који су замислили медији и од бајки које причају политичари. Председник Обама нам је поручио да се Америка вратила и да је Нација јака. То је истина ако сте богати белац. То је истина ако сте банкар, шеф приватне болнице или консултант у војној обавештајној агенцији. Али није истина ако сте у затвору, удављени великим студентским дугом или ако сте самохрана мајка у Сент Луису, Детроиту или Харлему.

Почнимо са стањем света. Иако чинимо тек пет одсто светске популације, директно смо укључени у скоро све светске ратове. То није зато што је Америка светски полицајац. То је зато што САД не могу да се уздрже од гурања носа у туђе послове.

Како се, забога, Америка увукла у непрекидни 30-годишњи рат у Авганистану? Како је, забога, Америка завршила финансирајући муслиманске фундаменталисте и основала Ал-Каиду у тој земљи? Како се Америка увукла у непрестани рат са Ираком, који је довео до смрти пола милиона ирачких цивила? Зашто, забога, САД свргавају сиријску владу у тајним операцијама CIA, чиме потпирују грађански рат који је избрисао споменике најраније цивилизације и однео двеста хиљада живота и тако прокрчио пут Исламској држави?

Кад ћемо рећи истину – да је за сваког Американца погинулог у терористичком нападу погинуло сто Арапа, углавном недужних, у тајним операцијама, нападима дронова као и у ратним дејствима?

АМЕРИЧКА КРИВИЦА У УКРАЈИНИ
Како се Европа нашла у рату у Украјини, првом европском рату након четврт века? Можемо све да свалимо на Владимира Путина, али они који пажљиво посматрају америчко-руско односе већ неко време знају да то није тако једноставно. Америчка војна и обавештајна машинерија једва су дочекале да се NATO прошири до руских граница, било да су то балтичке земље, Украјина или Грузија. Запад тако хода по танкој жици и код Руса буди страх да су окружени америчком војском. Провокативни позив да се NATO прошири на Украјину био је грешка која се могла избећи, грешка коју треба исправити синхронизовано са повлачењем руских трупа из Украјине.

Не, стање у свету није добро. Рат се шири и Америка је земља која га шири. Претпостављам да председник Обама одолева десничарима сваки дан, али такође претпостављам и да губи ту битку. Председници долазе и одлазе, (не)безбедност државе остаје.

Наш рат на планети није ни близу примирју, а камоли трајном миру. Глобална привредна машина мења климу, закисељује океане, трује ушћа, суши подземне воде, укључујући и наш плодоносни Огалала резервоар на средњем западу земље. А где је Америка у том проблему? Док председник климатске промене назива егзистенцијалном претњом, администрација покреће потрагу за нафтом на Арктику, загађује га, мислећи да ће, што се тиче енергената, узети „све од свега“. У међувремену су републиканци толико обузети кампањом „Браће Кох“ [2], чији је циљ прикупљање новца, да потпуно игноришу науку, и пре су вољни да осуде своју децу на климатску пустош него да им кажу истину. Да ли је утеха то што ти политичари нису глупи толико као што изгледају, већ их је искварила политика?

Код куће стање Нације такође није добро. Приходи сиромашних и радничке класе настављају да опадају. Иза решетака је 2,3 милиона Американаца, што је највећа стопа затвореника по глави у свету. Још шест милиона Американаца је у оквиру казнено-поправног система, односно на условној слободи. Отприлике 60 одсто затвореника су црнци и латиноамериканци.

Комбинација високе незапослености, малих плата и затварања црначке и хиспано омладине је ништа мање него катастрофа „деце боја“. Више од половине црнаца и 28 одсто хиспаноса одгајале су самохране мајке, насупрот 16 одсто белаца. „Деца боја“ су сиромашна и имају веома мале шансе да упадну у извикану средњу класу. На граници или испод границе сиромаштва живи 26 одсто белаца, а не мање од 60 одсто „деце боја“ одраста у сиромашним или скоро сиромашним домаћинствима. Јасно је да је и 26 одсто срамно висок проценат.

fergusonРезултати у образовању одражавају ову грозну реалност. Само 21 одсто црнаца и 16 одсто хиспаноса узраста 25-29 година има факултетску диплому насупрот 40 одсто белаца. А само они са дипломом могу да се одупру пропасти тржишта рада, где се радна места замењују роботима, а послови се траже у иностранству.

КРАХ СОЦИЈАЛНОГ БУЏЕТА
Конзервативци предлажу да се криза реши тако што ће се синдикати професора потући до ногу, као да су они криви за проблем просвете, која јасно људе дели по раси, класи и националности. Сиромашна деца се суочавају са непремостивим препрекама – живе са самохраним мајкама у насељима која се распадају док су им очеви најчешће у затвору. И иду у лоше школе. Тако се ударом на синдикате наставника помера фокус са све већег социјално-економског проблема, где се белци издвајају од осталих.

Председник Обама је водио катастрофалне федералне социјалне програме, током којих су проблеми бивали све већи и већи иако је истакао потребу да се улаже у будућност. Такве жеље се не подударају са обимом буџета. Погледајте буџет за фискалну 2016, где се и даље иде маниром улагања у средњу класу. Бројеви противрече речима. У Обамином буџету су федерални социјални издаци фиксно испод 20 одсто БДП, што је за 10 одсто мање од богатих земаља Северне Европе. Војска, здравство, социјална заштита и камате једу цео федерални приход. Резултат тога је да федерални социјални приходи изумиру.

Ево правог теста истине. Саберите све социјалне издатке пројектоване у Обамин буџет за следећих 10 година у следеће секторе: пољопривреда, трговина, образовање, енергетика (не укључује се нуклеарно оружје), здравство и социјалне службе, стамбени и урбани развој, полиција, правда, рад, финансије, инфраструктура, заштита средине, самоуправе, NASA, наука, агенција за подстицај малих предузетништва итд.

Колики је удео у Обамином буџету за ове области? Да ли бисте могли да претпоставите да се издваја четири, пет или можда шест одсто БДП? Одговор је – 1,6 одсто до 2025. године, ут пад од 1980, кад је било четири одсто, док је 2010 године износило 3,6 одсто. Ми нисмо на путу да изградимо средњу класу. Ми смо на путу да затворимо федерално владу.

Шта треба да се уради? Треба да се најпре распрше илузије да је стање Нације јако. Морамо ући у вртлог реформи и, што је најважније, кренути путем одрживог развоја.

Одрживи развој је глобални покрет и САД морају постати део тога. Одрживи развој подразумева да се здраво друштво не фокусира само на доњу границу БДП већ и на економију далеко пажљивије, укључујући радна места, ангажовање друштва и одрживост локалне средине.

ЗАУСТАВИМО РАТОВЕ
Први корак одрживог развоја јесте заустављање ратова: против других нација, против наше планете и против сопствене деце. Много ће се тако уштедети новца, огромне количине. Билионе долара смо дали на бескорисне ратове у Авганистану, Ираку, Сирији и Либији. Рецимо „не“ ратовима које можемо да бирамо и „не“ тајним операцијама CIA. Рецимо „не“ дроновима и сајбер шпијунирању макар против наших грађана.

Зауставимо рат против планете. „Све од свега“ не може бити енергетска политика, то је сан лобиста. Морамо одлучно да кренемо у систем који подразумева минимално пуштање угљеника, а време пролази. До 2050. САД би требало да спусте испуштање угљеника за 80 одсто. До 2070. бисмо потпуно требали да га се отарасимо, ослањајући се на соларну, геотермалну и друге видове енергије.

Зауставимо владине лобије који нас остављају са најскупљим здравством на свету, 750 милијарди више него што би требало. Имамо најскупљи здравсвени систем на свету, не зато да би био најбољи, већ зато што свака услуга, свако прописивање рецепта и дати лек осликавају владин монопол. Не кошта више да се свима пружи low-cost а висококвалитетна услуга. Уместо да више трошимо, требало би да се боримо против легализованих монопола, који су здравство захватили град по град, државу по државу. Спасило би се читаво богатство ако би здравствена услуга могла бити пружена свима.

И, што је најважније, морамо да зауставимо рат против своје деце. Треба да проширимо порески кредит на стечени приход. Треба нам загарантовано породиљско и боловање. Треба нам бесплатно више школовање, и не само у локалним колеџима (факултетима на нивоу државне јединице) већ и на државним универзитетима, што би било потпомогнуто федералним и државним новцем.

Не можемо то да приуштимо себи? Погледајмо Немачку, Данску, Норвешку. Холандију, Шведску и остале који већ увелико спроводе те програме.

Наравно, да бисмо то платили то, морамо да опорезујемо оне који се не опорезују. Гугл, Амазон, Старбакс, Мајкрософт и други требало би да престану да злоупотребљавају своју јавну привилегију тако што новац зарађен широм света складиште у карипским крајевима. Ти договори, постигнути са пореском управом, срамни су, и то је управо та корупција која је нагризла монетарни систем преко изборних кампања. Они који су на ивици закона требало би да плате највише могуће порезе, а не оне порезе које плаћамо ви, ја и радници широм ове земље. Треба нам порез на финансијске трансакције.

ВРАТИМО СЕ У СЕЛМУ
Требало би да уведемо порез на емисију угљеника како бисмо енергетику преусмерили на прочишћавање извора. И то је најбоље урадити данас, кад су цене нафте упола пале у односу на прошлу годину. Тако бисмо напунили федералне ризнице десетинама милијарди долара кроз наметање пореза на емисију угљеника.

selmatomontgomerymarchТребало би да повратимо демократски систем од лобиста. Захвалимо се Дејвиду и Чарлсу Коху, који су нас упозорили да ће потрошити милијарду долара на изборе 2016. Могу да покушају, али не могу да купе цео политички систем, осим ако им то не дозволимо. Не постоји место за њихову похлепу и исквареност у пристојном друштву. Требало би да се боримо против њих и дискредитујемо све они који играју крајње прљаво.

Како да победимо лобисте и нафтне компаније, тешке више милијарди долара? Да ли нам треба новац, наши милијардери против њихових? Одговор је недвосмислено „не“. Вратимо се 50 година уназад, у Селму. [3] Како нас је Мартин Лутер Кинг млађи учио да се боримо против оних са псима, пајсерима и воденим топовима? Нашим оружјем? Наравно да не. Његова генијалност се свела на то да пружимо ненасилан отпор.

Како се можемо борити против корупционашког новца? Свакако не тако што ћемо убацивати наш, а одбацивати прљави новац, који изгласавају Конгрес и Бела кућа.

Подржимо само оне кандидате који не прихватају донације више од сто долара, чија је организација на најбаналнијем могућем нивоу, који уз себе имају волонтере и слободне друштвене медије. Покажимо америчком народу да нисмо купљени и да нам је стало само до јавног мњења и истине.

Ако урадимо овако, ако побегнемо од тога да будемо робље војно-индустријског комплекса, нафтних компанија, фармацеутске индустрије и Волстрита, схватићемо да су нам решења надохват руке. Нека решења су једноставно ствар правичности, као што су нпр. породиљско одсуство и боловање. Нека су ствар буџетског баланса, као што је подршка породици. Нека су ствар регулација и разбијања монопола. А нека су ствар иновација, као што је смањивање емисије угљеника, коришћење соларне и енергије на ветар, тако што ћемо возити нову генерацију електричних возила (без горива) и тако што ћемо направити продор у енергетској ефикасности.

Кренимо зато путем одрживог развоја, због наше деце, планете, будућности. Као најбогатија и технолошки најсофистикованија земља, имамо средства за окончавање сиромаштва. Пружимо праву прилику нашој деци и развијмо просперитетно, фер и одрживо друштво.

___________________
Напомене преводиоца:

[1] Израз „деца боја“ (children of color) односи се на омладину која није беле расе, углавном највише на црнце и латиноамериканце.

[2] Браћа Кох, Чарлс и Дејвид, власници су Кох Индустрије, чије богатство Форбс процењује на 80 милијарди долара. Као противници Барака Обаме и гласни агитатори против свих социјалних програма, залажу се за обарање свих закона из последњих 80 година којима су у САД биле штићена средња класа, деца, стари, болесни и немоћни. Из зоне негативне утопије њихове изгледе у реалност је довела одлука Врховног суда САД према којој милијардери и велике корпорације могу да троше неограничене суме новца да утичу на политички процес.

[3] Селма, градић у Алабами, у коме су под вођством Мартина Лутера Кинга 1965. почели протести, чији циљ је била борба црнаца за право гласа. Под притиском протеста, те године Конгрес је усвојио Закон о праву гласа, који је потписао председник Линдон Џонсон.
___________________

Аутор је познати економиста и директор Earth Institute на Универзитету Колумбија

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

0 гласовa