Одлука Уставног суда БиХ којом је неуставним проглашен члан 3б Закона о празницима РС, а којим се прецизира да је 9. јануар – Дан Републике Српске, наишла је на одговор који у Сарајеву нису очекивали. Окупљене око јединственог става да је „дара превршила мјеру“ партије из Републике Српске указале су на чињеницу да Уставни суд не може да доноси неуставне одлуке. И раније је било видљиво да је ова институција својим одлукама постепено руинирала основне постулате Српске и да је било само питање времена када ће једном од њих натјерати лидере српских партија да се уздигну изнад међусобних анимозитета и оптужби.

Уколико у року од 120 дана не буде изгласан нови Закон о Уставном суду БиХ, у којем би се најважнија измјена односила на структуру судија – јер не би више било странаца – услиједио би референдум на којем би грађани Српске одлучивали о томе да ли прихватају одлуку да се Дан Републике не обиљежава 9. јануара. Референдум се, тако, оснажен јединственом подршком свих релевантних партија Српске, поново у политичком дискурсу у БиХ појавио као средство заштите политичких права Срба. У европским земљама примјењиван у низу знатно мање важних питања као непосредан израз политичке воље грађана, референдум је Србима у БиХ ускраћиван, а у Сарајеву, уз пословичну замјену теза, тумачен као антидејтонски чин.

Апелант Бакир Изетбеговић, генератор „уставне кризе“, иако није желио, промовисао је модел будуће политичке борбе уједињене српске политике: измјена закона у Парламенту БиХ или слиједи референдум у Српској, било да се ради о изјашњавању о Дану Републике било о толико критикованом раду Тужилаштва и Суда БиХ. Бакир Изетбеговић, познат по теорији да са „Србима треба полако, корак по корак“, овог пута је испољио брзоплетост. Поводом одлуке Уставног суда Изетбеговић је поручио Србима да су то „превише емотивно примили“, што је иста реченица коју је упутио Ердоган Русима поводом обарања руског авиона у Сирији. То упућује на шири геополитички оквир и указује на турског предсједника Тајипа Ердогана као Изетбеговићевог политичког ментора. Ердоганове амбиције су постале познате – обновити моћ Османске империје, а неоосманизам у фокусу има Блиски исток и Балкан, на Блиском истоку Сирију у центру пажње, а на Балкану Босну.

Политичка битка за Дан Републике је одсудна битка за Републику Српску и борба за равноправност Срба у оквиру заједничке државе. Узмицања не би требало да буде упркос пријетњама које сигурно неће изостати. По препознатљивој матрици, изјаве „забринутих“ амбасада и званичника почеле су да пљуште, а тек ће их бити. А тероризам, та глобална опасност, постоји ли она и даље или је у БиХ много важније када ће Срби свој празник славити?

Надамо се да ће остварена компактност политичких партија Српске потрајати и да се на њој неће појавити пукотине, које ће они, којима Српска није на срцу, знати да искористе, као што су то редовно чинили. Политички лидери Српске показали су да их ништа као опасност не може зближити и окупити. У једно дефинитивно не треба сумњати – Дан Републике 9. јануара 2016. године у Српској ће бити прослављен као никад до сада.

3 гласa