Када је предсједник Републике Српске у децембру 2013. године донио одлуку о формирању Савјета за заштиту уставног поретка, што је био одговор на све интензивније насртаје на уставни поредак Српске, из редова појединих опозиционих партија услиједила је оштра реакција у виду тешких оптужби да се ради о параобавјештајној служби, тајној полицији којом режим штити себе и слично. Идентичне оптужбе из истих структура могле су се чути и приликом конституисања Управе за борбу против тероризма МУП-а РС, али је терористички акт на Полицијску станицу у Зворнику доказао да је Српска суочена са озбиљним опасностима и да мјеста страначком препуцавању у области безбједности не би требало да буде. Најновија афера прислушкивања указује на то да тајна, политичка полиција заиста постоји, али да није лоцирана у институцијама Српске већ да дјелује под окриљем политичких партија које су Српској оспоравале право на институционалну заштиту уставног поретка. Било је по оној народној – на вука повика, а лисица једе месо.

Како објаснити праве обавјештајне операције којима се настоји уз велике своте новца доћи до било чега што би дискредитовало предсједника Републике, него као насртај на уставни поредак. Наиме, актери обавјештајне афере починили су низ кривичних дјела, правничким језиком речено, ради се о стицају кривичних дјела из Главе 25 Кривичног закона Републике Српске – кривична дјела против уставног уређења РС (чланови 293, 307, 308 и 310). Нећемо се освртати на члан 174 истог закона (неовлашћено прислушкивање и тонско снимање) због праксе по којој ово дјело као да није некажњиво ни у Српској ни у БиХ. Када имате у виду да се обавјештајна операција одвијала у иностранству, тј. у Републици Србији, скандал би могао попримити међународни карактер и изазвати истражне органе Србије да реагују. Ако је заиста, по казивању главног актера афере Горана Суваре, министар безбједности БиХ планирао да изведе отмицу на територији ове земље, с тим циљем омогућио израду кривотворених личних докумената, издејствовао налог за примјену посебне истражне радње, а све како би се урушила институција предсједника Српске – ствари су отишле предалеко.

Ако се у истрази докаже да је постојала спрега носилаца државних функција и партијских функционера у обавјештајној комбинацији с тајним агентом Суваром, која је уз то завршила фијаском, дилему о томе да ли у БиХ постоји тајна полиција више нећемо имати. Како год, Специјално тужилаштво има чиме да се бави. Можемо се надати да ће, у сарадњи с агенцијама за спровођење закона, расвјетљавајући обавјештајну аферу зауставити нападе на уставни поредак Републике Српске, а јавности пружити одговоре на бројна питања.

Шта рећи за понашање министра Мектића на конференцији за новинаре на којој је грубо извријеђао новинарке РТРС-а? Како ко школује дјецу и како се ко носи с кредитним задужењима, ваљда је приватна ствар, а не посао Министарства безбједности БиХ. А како је Мектић завирио у туђу приватност, него користећи министарску позицију? То поново указује на постојање политичке полиције у БиХ.

pressrs.ba/info/kolumne/predrag-ceranic-postoji-li-u-bih-tajna-policija-14-10-2015

1 глас