Овогодишњи мото Сајма књиге у Београду „Шта би било да није било“ може послужити и за илустрацију политичко-безбједносне ситуације у Српској. Шта би било да није било заокрета у обавјештајној операцији „Сувара снима Радишића“? Да се све завршило снимком на којем Сувара и Радишић разговарају, не би се доводио у питање кредибилитет извора, не би било важно ко је и зашто снимао Радишића, битан би био само садржај разговора, односно његова аутентичност. Дио посланика напуштао би сједнице Народне скупштине када би ријеч узео Милан Тегелтија, министар финансија, који се у снимку спомиње. Поново би се истицало да Влада нема кредибилитет. Овако, након „другог полувремена“, једино што заслужује пажњу јесте то да је Сувара криминогено лице, бјегунац од закона од којег се прави медијска звијезда итд.

Да није било Сувариног преокрета, тајно снимање би добило статус легитимног политичког инструмента. Овако, то копље је бачено у трње, а ванпарламентарни начин борбе је постао онај којим се властима пријети. Након бројних примједаба да улични протести, како се ванпарламентарна борба уобичајено тумачи, углавном прерасту у насиље којим се атакује на државне институције, што смо прошле године видјели у Федерацији БиХ, а недавно у Црној Гори, одговорено је да се не ради о томе, већ о другим видовима ванпарламентарне борбе. Под условом да се не мисли на бацање сузавца у парламенту, остале видове ванпарламентарне борбе већ смо видјели: исписивање графита, лијепљење плаката и растурање летака.

Да није било нереда у Црној Гори, у Српској ових дана не бисмо чули захтјеве за расписивање избора и привремену владу, инсистирање на оставци предсједника Републике и пријетње неприсуствовањем сједницама Народне скупштине. Идентични политички захтјеви били су прокламовани прошле године у Скопљу, када се по матрици обојене револуције јуришало на владу премијера Николе Груевског. И на македонској, као и на политичкој сцени Републике Српске, „потезани“ су тајно снимљени разговори као необорив политички аргумент, а истицало се да „није важно ко је и зашто снимао“. Сличан сценарио можемо очекивати и у Београду -каналисање свих видова незадовољства актуелном влашћу, ради окупљања и оних што се залажу за евроатлантске интеграције и оних који им се жестоко противе, јер није циљ доћи до рјешења већ до дугорочне дестабилизације.

И Груевски и Ђукановић истицали су јасно опредјељење за ЕУ и НАТО, али ни у једну од тих асоцијација ни Македонија ни Црна Гора нису примљене, што је отворило врата уличним нередима, а у Македонији и терористичким групама. Постоје „виши циљеви“ којима на тлу Западног Балкана теже геополитички играчи, а то је дестабилизација региона. Једина држава која је на наведеном подручју у том смислу остала нетакнута јесте Албанија, која након слома Исламске државе, без помоћи сиријских ратника мора да се шири у оквиру својих „природних граница“. Шта би било да није било руске интервенције у Сирији? Дамаск би пао у руке Исламске државе, а њени краци би се проширили на Кавказ и Балкан. И парламентарна и ванпарламентарна борба пале би у други план.

pressrs.ba/info/kolumne/predrag-ceranic-sta-bi-bilo-da-nije-bilo-29-10-2015

12 гласa