АНТОН БАРБАШИН / ХАНА ТОБУРН

Преко Иљина Кремљ емитује оно што види као исправну идеологију данашњег доба

Крајем априла руска телевизија објавила је двоипосатни документарац поводом 15 година владавине Владимира Путина. Приказан за годишњицу његове прве инагурације (7. маја), филм шаље отворену поруку: у својој 15-годишњој владавини Путин је спасио Русију од сила деструкције, како на унутрашњем плану (Чеченија и олигарси), тако и на спољном (од утицаја лукавог Запада). Филм је непрекидно понављао да је он једини фактор који одржава целовитост земље.

Штавише, судећи по филму, Путин није само политички спасилац: његова владавина је такође подстакла духовни препород Русије и њеног народа. Читавих шест минута филма било је посвећено препричавању његових напора да се посмртни остаци белоградејског филозофа Ивана Иљина врате у земљу.

Иљин је био непознат широј јавности пре него што га је руски режисер и конзервативни активиста Никита Михалков васкрснуо почетком 2000-тих. Али срамота је најбоље место на којем би Иван Иљин могао да окачи свој историјски шешир. Никад није био дубок и разговетан мислилац нити је заиста био академик или филозоф у класичном смислу. Он је пре био публициста, теоретичар завере и руски националиста који је у основи нагињао ка фашизму.

Његови радови су најпре промовисани у кремаљском ужем кругу а затим цитирани од разних државних званичника током друге половине прве декаде 21. века. Путиново лично интересовање за Иљина постало је јавно после 2006, кад је у неким од најважнијих говора почео нескривено да се позива на Иљинову филозофију. Владислав Сурков, некад познат као „сиви кардинал Кремља“ и главни кремаљски пропагандиста, такође је склон цитирању Иљина, чије списе је користио као оруђе за промоцију Путинове идеје „суверене демократије“. Путин је наложио својим регионалним лидерима да читају Иљинову књигу Наша Мисија током зимске паузе 2014. године.

Иљин такође добија значајну пажњу наизглед супростављених табора у руском друштву. Чланови Руске православне цркве називају га „религиозним филозофом“, који је „проповедао о духовном васкрсењу и препороду Русије“. Истовремено, Иљина цитира и лидер Комунистичке партије Генадиј Зјуганов као неког ко је „веома много допринео развоју патриотске руске државне идеологије“.

Ко је након свега Иван Иљин?

Иван Александрович Иљин рођен је 1883. у аристократској породици у Москви. Пошто је уз почасти дипломирао у једној од најбољих школа у граду, уписао се на студије права на Царском московском универзитету (данашњи Московски државни универзитет). Током студирања фаворизовао је радикалне политичке погледе, међу којима је и анархизам, али је на крају завршио ближе десном политичком центру, постајући штићеник једног од најактивнијих либерала предреволуционарне Русије Павела Новгорцева. За разлику од свог ментора, он се није придружио царистичкој Белој армији у њеној борби против бољшевика у Руском грађанском рату, али то му није помогло да 1922. не буде протеран као непријатељ бољшевичке државе, заједно са 160 других филозофа, историчара и економиста који су постали познати под именом „бели Руси“.

ivaniljin01Десет година после егзила Иљин је радио у Немачкој и писао антибољшевичке манифесте, дубоко се интегришући у заједницу руске интелектуалне емиграције. Од 1927 до 1930. уређивао је емигрантски лист Колокол и лекторисао при берлинском Руском научном институту 1923-1934. Као и многи „бели Руси“, и он се заинтересовао за идеју евроазијства, која је у ослањању на географију тражила алтернативу бољшевизму.

Радикална еволуција његових политичких погледа постала је приметна у 30-тим годинама, кад је почео да хвали Хитлера и Мусолинија. У чланку из 1933 под називом Национал-социјализам, нови дух поздавио је фашизам као исправан одговор бољшевизму, подржао Хитлерове десничарске аспирације и осудио немачке Јевреје због њихових „симпатија“ према комунизму, све док није удаљен са универзитета под политичким притиском 1943, да би преселио у Швајцарску пар година касније.

У његовим погледима Хитлеров национал-социјализам, Мусолинијев фашизам и руски бели покрет били су веома слични и „духовно блиски“. Према његовом опису, ти покрети су делили „заједничког и уједињеног непријатеља, патриотизам, осећај части, добровољно служење и жртву отаџбини, привлачност за диктаторску дисциплину, духовну рестаурацију и тежњу ка препороду њихове земље“. Као противник совјетског комунизма и западне демократије, Иљин је је имао визију „посебног“ пута за Русију, који би био утемељен у промоцији Праволсавне цркве и традиционалних вредности. Оне би довеле до духовног препорода руског народа, који је у том моменту био – како је он веровао – под утицајем политичког и друштвеног уређења.

Упркос хорору Другог светског рата и поразу Немачке и Италије, Иљин није одбијао фашистичку идеологију. Године 1948. пише о грешкама које је Хитлер направио, али не и о манама његове идеологије, коју још увек види као праведну и здраву национал-патриотску идеју, изражавајући наду да Франциско Франко у Шпанији и Антонио де Оливеира Салазар у Португалу могу да успеју у својим настојањима и избегну грешке које је починио Хитлер.

ЗАШТО ПУТИН ВОЛИ ИЉИНА

Крајем 40-тих Иљин се фокусирао искључиво на Русију, њену будућност и њену историјску мисију, проповедајући филозофску комбинацију која ће касније пронаћи пут до човека – Путина – којег историчар Тимоти Снајдер описује као некога ко је „себе позиционирао на чело популистичких, фашистичких и неонацистичких снага у Европи“.

У свом есеју из 1950. Шта би распад Русије донео свету Иљин предвића пад Совјетског Савеза и даје инструкцује како сачувати Русију од свих зала западног света. Тај есеј од 12 тачака делује као да садржи буквално сваки пропагандни клише којим се данас служе кремаљске телевизије. Иљин тврди да је Руска држава – под којом подразумева стару Руску империју и њеног географског потомка, Совјетски Савез – јединствен геоисторијски ентитет сабран око духовног јединства евроазијских народа.

ivaniljin0Што је дуже трајао Хладни рат, Иљин је постајао све уверенији да је Запад намерио да уништи Русију и да је спреман да плати сваку цену како би подстакао њену унутрашњу фрагментацију. Дезинтеграција Русије би, како је он тврдио, довела до дуготрајног руског грађанског рата чије последице би се осетиле широм света. Велике силе би у међувремену искористиле ту шансу да анектирају делове руске државе и у њој изазову хаос и безакоње и, у крајњој консеквенци, њен пад. Наводи да би се Немачка „померила у Украјину и на Балтик, Енглеска би одсекла Кавказ и Централну Азију, а Јапан би се усмерио на далекоисточна острва“.

У тренутку кад би Запад, или конкретно Немачка, анектирали Украјину, користили би ту територију за сузбијање моћи руске државе. Као и многи други конзервативци, није веровао у постојање украјинске нације, па према томе Украјинци нису имали права на било какву форму државности. У међувремену, за Русију би губитак Украјине био фаталн и водио би даљем рашчлањивању и дезинтеграцији нације.

Као упозорење својим земљацима, Иљин је тврдио да ће током тог процеса Запад против Русије користити идеје „демократизације“, „федерализације“ и „тријумфа слободе“ са само једним циљем – да је ослаби како би неометано могао да је опљачка. Треба рећи да није понудио никакве примере или доказе за такве тврдње. Иљин је сматрао да демократско уређење није могуће у тако огромној држави попут Русије и да је једини могући концепт „руска национална диктатура“. Према Иљину, није било могуће ујединити географски, етнички и културни диверзитет у Русији без јаке централне власти. То не би била тоталитарна диктатура, већ пре ауторитарна. То би била држава која би својим грађанима проповедала о „слободи“, али ограничавајући им исту како би се у Русији одржао ред, а не анархистичко безвлашће. Утемељена у патриотизму, са моћним државником на њеном челу, такав систем би заштитио Русију од револуција и хаоса.

ДУХОВНО БУЂЕЊЕ

На тај начин је радио и Путин како би подигао Русију. Окренуо се Иљину како би нашао наду и оправдање за правац у којем води земљу. Иљин је највероватније изабран јер његов рад легитимизује Путинов ауторитарни начин владавине, оправдава ограничавање слободе и пружа антитезу западним аршинима за слободу, људска права и схватање улоге државе. У суштини, Иљин је на неки начин легитимисао апсолутну моћ државног лидера – Путина – чији циљ би требао да буде јачање државе и њено духовно буђење путем промовисања конзервативних вредности и норми.

У свом говору руској државној Думи 2006. године Путин се позвао на „познатог руског мислиоца Ивана Иљина“, који je, „говорећи о фундаменталним принципима на којима би руска држава требала чврсто да почива, приметио да војник има висок и частан позив… Морамо увек да будемо спремни да одбијемо потенцијалну спољну агресију или терористичке нападе. Морамо бити спремни да одговоримо на све покушаје да се Русија стави под спољни притисак, укључујући и покушаје оних који намеравају да ојачају њихову позицију на наш рачун.“

putinkirillОдувек нека врста конспиролога, Иљин је увео руски термин „мировая закулиса“ (светска влада у сенци), који је користио да опише заверу западних лидера против Русије. У ширем смислу овај израз имплицира да су званично изабрани лидери на Западу заправо марионете истинских светских владара: бизнисмена, масонских агената, често и Јевреја. Ових дана та фраза је свеприсутна у руском дискурсу и државним медијима.

Замените „Јевреји“ са „гејеви“ и „масонски агенти“ са „страни агенти“, и Иљинови погледи се савршено синхронизују са Путиновим пропагандним наративном: колапс Совјетског Савеза тешко да је био праведан, и Руси су преварени обећањима о демократији која је резултирала деценијом сиромаштва, понижења и политичке импотенције. Демократија није функционисала у Русији; народ је био корумпиран западним вредностима и под сталним је нападима оних који би да га демонтирају. Исто вреди и за Иљиново неповерење према демократској владавини. Разлози које Иљин наводи као објашњење за наводну западну мржњу према Русији свакодневно се провлаче по руској телевизији: Запад не познаје и не разуме Русију, плаши је се, и – као вероватно најважније – одбија рускa православна начела.

Као многи међу садашњим руским лидерима, Иљин промовише духовно буђење под патронатом Православне цркве. Иако сам није био претерано религиозан, Иљин је сматрао да су религија и политика дубоко повезане и био је престрављен покушајима Совјета да је униште: „Демагогија и превара, експропријација и терор, деструкција религије и живота – све је то учињено како би дошло до ‘националног процвата’ руских мањина и да би на западу наивни и корумпирани сарадници певали о ‘ослобођењу народа.’“ Веровао је да традиционалне вредности могу да воде руски народ ка успешној будућности, уједињујући га у још интегралнију целину.

Путин је такође говорио о потреби уздизања религије и подизања улоге Цркве у друштву. Према његовим речима, „Руска православна црква има огромну улогу у очувању наше богате историјске и културне баштине и у утемељењу ванвременских моралних вредности. Она непрекидно ради на грађењу јединства, јачању породичних веза и образовању млађих генерација у духу патриотизма.“

Путин се, дакле, у настојању да створи нешто у шта би Руси могли да верују опет окренуо Иљину: „Слобода за развој у економској и друштвеној сфери је најбољи одговор на рестрикције, као и на наше унутрашње проблеме. Што активније грађани учествују у креирању сопствених живота…, већи је потенцијал Русије“. Иљин, наравно, није био љубитељ слободе избора. За њега је реч „слобода“ значила нешто друго. Како би објаснио шта, Путин наставља: „У том смислу – цитат – ‘онај ко воли Русију требао би да жели њену слободу; пре свега истинску слободу Русије, њен међународни суверенитет и самодовољност; слободу за Русију као заједницу (етничких) Руса и свих других националних култура; и, на крају, слободу за руски наорд, слободу за све нас, слободу да бирамо у шта ћемо веровати, слободу да бирамо истину, креативност, посао и могућности’“

iljingrobДа ли Путин и његов тим верују у идеје које тако активно пропагирају, није од велике важности. Као што су радили много пута до сада, кремаљски спин-доктори су просто преузели нечији рад, који су искористили у своје пропагандне сврхе. Преко Иљина Кремљ емитује оно што види као исправну идеологију данашњег доба, а то је јака мешавина бескомпромисне мржње према Западу, порицања европске природе руске цивилизације, фаворизовања диктаторских метода владавине, острашћеног национализма и понеке теорије завере. Истина се ручно фабрикује, али Руси (што је и разумљиво) верују информацијиама које им даје њихова влада. На пример, иако постоје брда доказа да је тако, само пет одсто Руса верује да њихова земља или Доњецка Народна Република имају везе са обарањем Малезијског авиона на лету 117.

Руски грађани годинама су храњени овом токсичном мешавином. Кад Путинов режим на крају падне, он се постарао да обнављање односа између Русије и западних либералних земаља буде тежак задатак.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Foreign Affairs

www.standard.rs/svet/32811-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%84-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4-%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0

2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ