Београд – Анин и Моцин Момчило је за нас клинце у школи био само још један дека ког срећемо на рођенданима и током кућних дружења. О њему нисам знала ништа, осим да нас, док се играмо, увек гледа без речи, са благим осмехом. Био је ситан, мршав и стар, али виталан.

Тек касније, пред крај основне школе чули смо да је тај човек Солунац, али то нам није значило много. У то време, историјски уџбеници су прелаз преко Албаније и Солунски фронт смештали на две стране, док су Тито и КП заузимали пола књиге.

Последњих неколико година прича о том човеку који је окрзнуо моје детињство је постала актуелна. Интернет је пун слика и некомплетних прича о најмлађем ратнику Србије, пишу се књиге, публикације, продају разгледнице на којима осмогодишњи Момчило држи пушку већу од себе.

Сада су нам мали и велики српски војници из Првог светског рата поново важни, добили су своје место под сунцем. Али њих више нема, а њихове животне борбе можете сазнати ако имате срећу да се као ја 30 година касније и даље дружите с њиховим потомцима. Ово је њихова прича.

Момчило Гаврић 1916. (Фото: РАС Србија)

Момчило Гаврић 1916. (Фото: РАС Србија)

Када је у августу 1914. Момчилов отац сазнао да у село стижу Аустроугари, рекао је осмогодишњем сину да бежи код стрица. Док је дечак бежао, војници су му убили мајку, оца, три сестре, брата и бабу. Кућу су им запалили.

Када се вратио кући, затекао је крвав призор, а војници су седели и частили се ракијом. Отрчао је у шуму и налетео на војнике, објаснио шта се десило. Осветили су његову породицу и повели га са собом.

„Један војник је био задужен за њега и пазио га. Деда је, док су ишли преко Албаније, буквално подизао људе који су падали од умора, хладноће и глади и говорио им: „Када могу ја, можете и ви“. Од неког сељака је добио везицу са осушеним рибама и он му је рекао: „Ако хоћеш да преживиш, једи само једну рибицу дневно“. Тако је успео да преживи“, прича ми Гаврићева унука Ана.

Прешли су Албанију, онда су отишли на Крф и одатле су Енглези покупили ратну сирочад и одвели их у Енглеску. Тамо је био смештен код лорда који је хтео да га усвоји. У међувремену, Никола Пашић је издао нарађење да сва мушка српска деца буду враћена у Србију јер су остале само жене.

Само лорд је имао папире који доказују Момчилов идентитет, документа о одликовањима и о албанској споменици. Ту су била и три златника која је Момчило пред смрт поделио унуцима. Те 1921. се вратио у Лозницу где га у том тренутку нико не препознаје.

Обратио се брату од стрица који му је рекао да не личи на Момчила из 1914. и није му поверовао да је то он.

Мењао је послове и покушавао да пронађе начин да преживи од поштеног рада, а нико му није веровао кроз шта је прошао. И ту почиње мање позната прича, она која га је целог живота највише пекла.

Затвор и стрељање

Момчило је шест година ратовао, али су га у 24. години звали на одслужење војног рока. Било је то 1930. Његове приче о учешћу у Првом светском рату су оквалификоване као покушај избегавања војске, па ја осуђен на три месеца затвора.

Када је одслужио војску, дошао је у Београд где је радио различите послове. За време Другог светског рата је пао у заробљеништво, одакле је успео да побегне.

Нешто касније се запослио у фабрици која је упала у јединице партизана и по свом списку издвојила 17 радника и ставила их пред зид за стрељање. Међу њима је био и Момчило. Пред зидом сазнаје да ће бити стрељан, јер је сарадник окупатора.

Пуком срећом га препознаје партизански официр који га је издвојио из групе. Рекао је стрељачком воду да Гаврић није сарађивао с окупатором и да он гарантује за њега. После тога је наставио да живи у Београду.

Други дан по ослобођењу Београда 1944., по њега су дошла два униформисана партизана. Одведен је у магацин фабрике хартије где му је саопштено да је мобилисан. Тако је провео једну и по годину.

Радио је као магационар све док неко није запазио да Момчило није члан КПЈ и позива га на разговор. Он не прихвата да се учлани у партију.

Због Албанаца у затвору

О Албанцима као о пријатељима српског народа је знао из личног искуства. Прешао је преко Албаније и искусио такозвано албанско пријатељство. Такво братство и јединство у новој Југославији, њему је изгледало немогуће, апсурдно.

Није могао да верује да се међу новим јунацима Другог светског рата ниједном речју не спомињу хероји и жртве Првог светског рата. Одбио је да учествује у давању помоћи за Албанце, рекао је да Албанци никада нису били добронамерне комшије Србима.

Када се српска војска повлачила преко Албаније, показали су се као највећи непријатељи Срба, говорио је. Због тога је позван на суд и осуђен. Из затвора је изашао 1948. када је проглашен невиним.

По изласку из затвора се потпуно повукао у себе. Годину дана није проговорио ни реч. Комуницирао је покретима руке и главе. Није хтео ни да иде код лекара. После неког времена је проговорио и почео да тражи посао.

Учествовао је у све четири године Првог светског рата и свашта је преживео. Осећао је да је дужник својих ратних другова. Женио се неколико пута.

Ни породица није знала његову причу

Нико није знао његову животну причу. Лист “Политика” је 1964. објавио чланак о Првом светском рату у ком је саговорник новинара био командант батерије у артиљеријском пуку дринске дивизије. Он је једно време током рата био претпостављени Момчилу.

Тек тада је откривена прича о најмлађем војнику, а командант се јавно запитао да ли ико зна судбину дечака војника. Тада је Момчило Гаврић први пут јавно споменут, после 45 година од завршетка Првог светског рата.

Тек тада је и Момчилова породица сазнала истину.

„Мој тата је дотрчао из школе и рекао деди: “Тата, новине пишу о теби!”. Наставница у школи га је, пошто је прочитала чланак, питала да ли му је тата учесник Првог светског рата, а он је рекао да не зна. Деда није хтео да прича о томе јер увек када би причао, дешавале су му се лоше ствари“, прича Ана.

Момчило Гаврић је умро 1993. и први је Солунац који је сахрањен уз војне почасти. У последњих неколико година добио је улице у Лозници, Београду, Нишу, ускоро ће му подићи споменик у Лозници, а у Београду се још изгласава да ли ће га добити или неће.

Како га се сећају унуци Ана и Момчило-Моца (који је по деди и добио име)?

„Био је већ стар, а пешачио је сваки дан од Мирјева до центра града, свраћао на пијацу, нама куповао јабуке, мени је увек куповао први ђурђевак. Никада нам није причао своју причу. Био је строг, али правичан. Када би нешто рекао, то би морало да се испоштује. Није се пуно смејао. Слушали смо га, поштовали. Увек нас је љубио у главу“, прича Ана, док нам Момчило открива шта је деду највише болело за живота.

„Највише га је болело то што током Другог светског рата и касније нису смели да се спомињу ни Први светски рат ни краљ, ни колико Срба је страдало. Није причао никоме о свему, јер су га, кад год је то радио, исмејавали. Албанску споменицу је носио у новчанику, ево имам је код себе, пресавијана је више пута. Није било популарно причати о томе да си Солунац“, прича нам Моца.

То је прича о нама. Прича за коју сте сазнали преко друштвених мрежа, 22 године после смрти најмлађег подофицира на свету. Прича која и даље није у целости описана у историјским уџбеницима из којих уче наша деца. Ширите даље, да се не понови.

И. Стојанов / 24сата.рс

www.vaseljenska.com/drustvo/prica-o-najmladjem-srpskom-soluncu/

Прочитај без интернета:
1 глас