Тога се дана догађале необичне ствари… Војници су говорили да се онима који ће погинути одједном нешто укаже, те постану изгубљени, занесени. У очима се појави мртав котур.

Поглед се укочи. Потом им, за тренутак, лице ишчезне у пламену невидљивих воштаница. Веровало се много у пророке, и помињао нарочито ”онај из Кремана”. Многи су правили крстиће од тисовине, светога дрвета. То је, кажу, штитило од куршума. Зато су ипак гинули од граната. А тога дана им се није знало броја.

Сунце се помрачило још за јутра, и више није излазило. Бар за оне који су дрхтали на коси. Ни дрхтали више нису, јер се мишићи преморили. Коса је постала брегом испаштања. Горела је жућкастим пламеном. Између смрека и глогова лежали су људи лица заривеног у камен. Многи је осетио, како се од њега одваја тело као скувано змијско месо са костура. Људи се топили и нестајали. Налазили су тек после удове по жбуњу.

Људи кад гину, на крају постану весели. Можда и полуде. Такве су ваљда биле пијане прилике које су лутале кроз дим и јауке.

Усијане цеви су севале беспрекидно. Чађава послуга ковитлала се као суманута.

— …диоптер… одстојање… по шест коси…

Грам—грам, грам—грам…

Комађе је ударало и звонило о челик штитова. Готово је весело било видети како се човек преврне као срмвљена мушица, и закопрца по земљи. Нарочито кад се гледало издалека. Тако се артиљерац, који је трчао ка кари окренуо као чигра на једној нози, што му је остала. Разуме се да је после пао. То је било веома занимљиво. Већ је и по неки од пешака из резерве подигао главу и гледао шта они код топова раде. Изгледа да су свега још два пуцала, јер су четири имала смешне и необичне положаје. Један је чак изгледао као пас кад мокри. Ужас када премаши јачину има сасвим необичан учинак на живце. Тако се тада војници сулудо кикотали. Ипак нико није говорио. Можда се бојали да говор не привуче гранате. То је као затварање прозора и врата кад громови ударају.

А све је било лудо и пијано, и у оној страшној граји људи нису знали кад умиру.

По дрвећу су цвилеле поломљене гране, камење је вриштало, а набрекла стабла прскала помамљено. Шуме су поружњале и постариле. Из њих су излетале дуге перјанице дима. Секире су летеле и лупале по кори. Грмљава је поломила сенке, и оне су лежале рањене и искидане.

За гранатом буквом погинуо је кувар Цоња, који је у многоме замењивао жену на фронту. Имао је румено лице, и меко се осмехивао. Куглица га је погодила у главу, док је пекао на ражњу јагње, и он је само викнуо:

— Санитет… носила…

После је јагње прегорело, ватра се угасила, а кувара су нашли мртвог и осмуђеног у пепелу. Није волео да носи шлем јер му је жуљио главу.

После је опет грмело, секире су опет ударале, а лишће као сузе падало по земљи. На небу су злокобно певала два аероплана.

У штабу на Чегану седели су официри око команданта, који је нудио коњаком само још дебелог артиљеријског пуковника, и сви гледали у карте. Телефон је помамно дречао. Румени начелник штаба је једнако говорио да се треба кренути на осматрачницу.

— Сад никако, можемо положај открити, — доказивао је артиљерац, који је уз команданта једини коњак пио.

Тамо су по шумама бубњали манити добоши и урлала чудовишта. То су у извештајима називали упорним бомбардовањем, препречном ватром и разним именима.
Наређено је да се у штабу не кува ручак, јер дим обично навлачи ватру.

— По сваку цену… да… да… мора се одржати…

— … Да, знам да се гине… рат је, брате… али до последњег човека морате… ало, ало…

Командант је бацио слушалицу јер на другој страни није било више говорника. Гранате су збијале такве шале…

Поред штаба су на носилима проносили рањенике. То су били већином рањени од залуталих зрна по позадини. Они из ровова купили се ноћу.

На завојишту лекари су окрвавили кецеље и љутито псовали. Опет долазе рањеници. А ни оне од ноћас нису још однели. Па онда и код њих близо долети по каква пијана граната. А црвени крст је био видљиво истакнут. Бесмислено је било што доносе тешке рањенике. Превију их, убризгавају им камфор и морфијум, ови крче, иде им пена на уста, и на крају опет умру.

Станислав Краков, „Крила“, Филип Вишњић, Београд, 1991.

Извор: Приче из Великог рата

1 глас