Аутор: Милан Путица

“Наредба КПЈ за Црну Гору  05. 02. 1942. године –  Строго пов: НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби.

Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце… “ Ова  монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

На простору Требињске шуме партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама. Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи…

 „Помилуј Свемоћни невине што гину…“ Ове почетне ријечи пјесме МОЛИТВА, великог српског пјесника Јована Дучића, објављене у Американском Србобрану 17. септембра 1942. најбоље би описале стање у коме се српски народ Требиња и Херцеговине нашао 1941. и 1942. године.

У окупираној Отаџбини, незаштићен, био је препуштен на милост, чешће на немилост, издајника и злочинаца који су ступили у редове тзв. НДХ – злочиначке квази државе, створене од стране окупатора. Од маја мјесеца 1941. године почињу прва убиства српског становништва – цивила на простору источне Херцеговине.

Усташе (локални Хрвати и муслимани, често комшије, дојучерашњи пријатељи, чак и родбина) у љето 1941. године на простору источне Херцеговине убијају више хиљада Срба – цивила. Та монструозна убиства, чије су главне карактеристике звјерска мучења и бацања у крашке јаме (још) живих људи, имају све особине геноцида над цивилним становништвом – Србима православне вјере. Послије првих убистава Срба – цивила, становништво се организује и формира „народну војску“ да би се заштитило српско становништво од истребљења. Усташе настављају са убијањем Срба током цијелог рата. Српско становништво Херцеговине овим усташким злочинима било је десетковано. Усташе, нажалост, нису биле једина опасност за биолошки опстанак српског народа у Херцеговини.

ДОЉЕ ЦРКВА И ОЛТАРИ, И ПОПОВИ И ЖАНДАРИ…

Након ових усташких злочина, а често и у исто вријеме, српски православни народ Херцеговине био је изложен убијању и од стране комуниста – партизана и то у периоду од новембра 1941. до маја 1942. године.

Водећи се идеологијом која је страна српском националном бићу, комунисти – партизани из идеолошких „убјеђења“ а посебно због намјере да по сваку цијену освоје власт, убијају најистакнутије представнике српског народа. На првом мјесту свјештенство и монахе Српске православне цркве, представнике државне власти, као и све који су одани традиционалним и духовним вриједностима српског народа. Због својих идеолошких, револуционарних убјеђења, партизани (комунисти) су се отуђили од српског народа и православне вјере, којима су до јуче припадали, видјевши сада у њима свог главног непријатеља.

Да би оправдали своје поступке и изнијели циљеве борбе, партизани су организовали скупове по градовима и селима Херцеговине. Посебан циљ био је придобијање српске омладине, која је морала присуствовати тим скуповима. Причама о лагодном животу, о слободнијим моралним начелима, омладина се покушавала придобити на страну комуниста. На тим скуповима читани су различити прогласи, наредбе и сл. Послије би се организовале игранке на којима би се често пјевале и погрдне пјесме против цркве и српства. Оне у ствари, најбоље осликавају карактер тог покрета у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Кроз те „пјесме“ могао се наслутити крвави сценарио унапријед планираног злочина.
Од старијих људи из Требињске шуме забиљежио сам једну такву „пјесму“ коју су партизанке пјевале на тим скуповима: „Доље црква и олтари и попови и жандари/ Побићемо мантијаше иако су крви наше“.

Измишљане су и приземне „крилатице“ као нпр: „Чизма, нога – нема Бога“.

Наведени „стихови“ показују колико су тада припадници партизанског (комунистичког) покрета, до јуче Срби, постали једни од најљућих непријатеља и српске нације и православне вјере. Као потврду овом закључку, навешћемо неке наредбе и догађаје који су потом услиједили.

Да би се лакше схватиле наредбе злочиначког карактера, које су биле усмјерене према српском православном народу Љубомира, Требињске шуме, Зубаца и Попова поља у зиму 1942. године, наводимо наредбу КПЈ за Црну Гору од 5. фебруара 1942. године, коју су саставили Владо Мартиновић и Милован Ђилас:

Наредба КПЈ за Црну Гору  05. 02. 1942. године –  Строго пов.
НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.

Владо Мартиновић – Бајица        
                                                                                                     Милован Ђилас

Ова  монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

Сава Ковачевић руководи се истим начелима као и Милован Ђилас и доноси исте наредбе, које у дјело спроводе Димитрије Булајић, Драгица Правица и многи други. Сава Ковачевић има свој пријеки суд од новембра 1941. до маја 1942. године.

ПОПОВО ЈЕ ИМАЛО ЛАЗА ПРИБИШИЋА

Пријеки суд Саве Ковачевића убио је двадесетшест Срба Граховљана. Прва жртва невиђеног терора у општини Грахово био је Филип Максимов Кешељевић. Филип је рођен у Вилусима 1888. године. Као младић одлази на рад у Америку. Из Америке долази на позив своје Отаџбине 1914. године, и као добровољац у Српској војсци учествује у Великом рату, борећи се за крст часни и слободу златну. По извојеваној побједи и слободи постаје одборник у општини Грахово. Угледног домаћина Филипа Кешељевића сачекале су у засједи присталице Саве Ковачевића 22. новембра 1941. године и убиле.

Сава Ковачевић забрањује да се за убијеним Србима, у знак жалости носи црнина. Филипова супруга Марија Кешељевић и кћерка Видосава Кешељевић према православном обичају носе црнину. По њих долазе 17. марта 1942. године, и одводе их из њихове породичне куће на Вилусе. Ожалошћена Марија и њена кћерка Видосава убијене су у близини цркве Светог Матеја на Вилусима, а потом бачене у кречану поред цркве.
Сава Ковачевић свој пријеки суд премјешта из Грахова у требињску Ластву, 4. јануара 1942. године. Он наређује тзв. „ударној групи“ коју предводи Милосав Мићо Алексић да на Бадњи дан 1942. године на Требињским брдима убије Јована Мишељића и Саву Ковача. Група Мића Алексића није извршила задатак, због чега Сава Ковачевић шаље јачу терористичку групу или тзв. „казнену експедицију“ коју предводи Димитрије Булајић – један од највећих комунистичких егзекутора.

Послије, ова казнена експедиција долази у Требињску шуму, средином јануара 1942. године, и креће у лов на угледне Србе православне вјероисповјести. У свом вршљању Булајићева експедиција долази у село Жаково 31. јануара 1942. године. Димитрије Булајић тада се смјестио у кућу Вукасовића у селу Жаково. Пратећи директиве Саве Ковачевића, он у Жакову издаје сулуду наредбу поповској партизанској чети и подбрдској партизанској чети да се 31. јануара 1942. године, у току ноћи изврши напад на италијански војни логор у селу Пољице-Попово, на италијанску посаду на мосту код овог села (мост је саградио Бан Петар Иванишевић из Пољица Попова), као и да се мост сруши, ради слабљења покретљивости италијанског тешког наоружања и возила.

Командир  партизанске чете са подручја Попова поља Лазо Прибишић из поповског села Драчево супроставио се Димитрију Булајићу. Он није хтио провести у дјело наредбу Саве Ковачевића. Својим сарадницима је рекао: „НИКО НЕМА ПРАВО ДА ПРОВОДИ САМОВОЉУ НА НАШЕМ ТЕРЕНУ“. Самовоља Саве Ковачевића, односно Димитрија Булајића у Поповом пољу није проведена, иако је планирана. Прибишић није дозволио напад на италијанску војску у Пољицу Попово и тиме је избјегао одмазду италијанске војске над православним српским становништвом овог дијела Попова поља.

Овим поступком Прибишић је сачувао недужно српско становништво. Разлог овом његовом поступку свакако је великим дијелом раније страдање Срба Попова поља, који су били изложени геноциду од стране хрватских и муслиманских усташа (највећим дијелом својих комшија) 23. и 24. јуна 1941. године. Тада су усташе живе у крашку  јаму Јагодњачу – Ржани до бациле више стотина недужних православних Срба, становника Попова поља.

Лазо Прибишић тада није дозволио ни убијање угледних Срба Попова поља, као што је на Грахову убијен угледни српски домаћин Филип Кешељевић.

„Казнена експедиција“ Димитрија Булајића вратила се из Попова поља на Љубомир необављена „посла“.

ТЕРОР У ТРЕБИЊСКОЈ ШУМИ ИЛИ УБИЈ КОМШИЈУ СВОГА

Срби у Требињској шуми нису били те среће… Они нису имали Лаза Прибишића, али је зато Сава Ковачевић имао Драгицу Правицу. Драгица Правица проводи НАРЕДБЕ из требињске Ластве, она је у ствари „казнена експедиција“ у Требињској шуми. Са својим сарадницима проводи у дјело све наредбе Саве Ковачевића. Те наредбе су са становишта српског народа – наредбе усташког карактера, којима се жели промијенити код српског народа, његов светосавски систем животних вриједности и наметнути његовом бићу неку нову, њему страну идеологију.

„Ударне групе“ хватају и одводе без икакве кривичне одговорности Србе – мјештане, становнике села Требињске шуме. Одводе их и убијају на исти начин као што то раде усташе, бацајући их живе у херцеговачке јаме и поноре. Жртве су цивили, становници околних села, међу којима је било жена и малољетне дјеце.

Слиједећи директиве Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину, на чијем челу се налазио Сава Ковачевић, партизанско руководство кренуло је у крвави обрачун са потенцијалним „непријатељима“ широм источне Херцеговине. Штаб јужнохерцеговачког НОП одреда и Окружни комитет КПЈ за јужну Херцеговину (у ствари Петар Божовић и Драгица Правица) иницирали су обрачун са измишљеним непријатељима (обичним народом), односно „петом колоном“.

У првој фази страдали су и неки партизански руководиоци „због либералног става према петој колони“. Уклоњени су сви они из партизанских редова који би могли бити противници планираних акција (убистава). Њима су организована „партијска суђења“. Навешћемо примјер др Спасоја Спаића, предратног комунисте.

Комисија коју су чинили: Драгица Правица, Петар Божовић и Мићо Гобовић на саслушању му је поставила питање: „Какву казну за себе предлаже?“ Одговорио је: „Да се не би више овакве ствари дешавале, за мене је смртна казна“. Окривљени су били принуђени да сами себи изричу смртне казне, које је комисија „широкогрудо“ замијенила њиховим избацивањем из Партије, смјењивањем са дотадашњих дужности и деградирањем на обичне борце. Када су уклоњени противници насумичног убијања свог народа у партизанским редовима, обрачун са свима који су били означени од комуниста као „пета колона“ могао је да почне.

Скоко у својим књигама наводи имена преко 80 жртава – цивила „црвеног терора“ 1941. и 1942. године у требињском крају. Средином јануара 1942. године у Ластви је формиран Први ударни батаљон за борбу против „пете колоне“.

Локално партизанско руководство Шуме требињске (које је раније саставило спискове за хапшење) обратило се Оперативном штабу са молбом да му пошаље у помоћ ударну групу за ликвидацију „пете колоне“ у једном дијелу Требињске шуме (шест села).  (Документ се чува у Архиву војно-историјског института, фонд НОР, кутија 1673, рег. бр. 11/2.)
Оперативни штаб (Сава Ковачевић) послао је једну комбиновану чету из састава Бањско – вучедолског батаљона (командир Мирко Копривица, политички комесар Мато Килибарда, са њима је био и замјеник политкома херцеговачко црногорског Оперативног штаба Миле Килибарда) и појачао је једним водом зубачке чете батаљона „Лука Вукаловић“. Ту комбиновану чету народ Требињске шуме назвао је „казненом експедицијом“.

Друга „казнена експедиција“ на челу са Димитријем Булајићем након „чишћења“ љубомирске општине, спустила се преко Загоре у шумска села Добромане и Жаково. Комбинованој чети Бањско-вучедолског батаљона придружили су се и дијелови Шумске партизанске чете. Те „казнене“ јединице су ноћу 5/6. фебруара предузеле опсаду поменутих шест села и тада похватале велики број људи, цивила – мјештана, који нису пружили никакав отпор.

Хапшења и убијања вршена су често по ноћи, или рано ујутру, да се од стране жртава и њихових укућана не би препознали њихови ликвидатори, који су добрим дијелом биле познаници из околних села. Тада су партизани одвојили 13 људи и упутили их у Ластву.

Пријеки суд Оперативног штаба у Ластви осудио је на смрт њих осморицу. Тада су у Ластви убијени: Васо Краљевић, Гајо Краљевић, Саво Краљевић и Никола Краљевић, Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић (бивши посланички кандидат за срез Требиње), и његов малољетни син Лазар Башић, ученик требињске гимназије. Очевици су касније причали да је отац Томо давао 100 волова да му пусте малољетног сина, међутим све је било узалуд. Убијени су обојица.

Остала петорица су пуштени уз тешке материјалне казне у корист партизана. Овај злочин се догодио 7. фебруара1942. године. Породицама је наређено да шаљу пакете хране и одјећу, иако су њихови ближњи били убијени недјељама раније.

НАКОН УСТАШКИХ ЈАМА, ПРОРАДИЛЕ ПАРТИЗАНСКЕ

На простору Требињске шуме, партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама. Трагично је и то да су они добро познавали своје жртве, јер се најчешће радило о комшијама и дојучерашњим познаницима.

ЈАМА СВИТИ ДО

Олгу Гојшину из села Јасеница – Луг (говорила више страних језика), Мару Зечевић и Анђу Зечевић партизани убијају и у јаму бацају крајем марта 1942. године. Комунисти у исту јаму бацају и цијелу породицу Јоковић из села Диклићи, почетком априла 1942. године.
Италијани, који су обезбијеђивали жељезничку пругу тражили су да им дјечак Анђелко Јоковић покаже пут за село Лопоч у Бобанима. По Анђелковом повратку, сарадници Драгице Правице хапсе малог Анђелка, његову мајку Мару и оца Саву (Саво је био душевни болесник који се и прије рата лијечио по болницама), одводе их и бацају у крашку јаму Свити до. Мали Анђелко имао је само 13 (по некима 15) година… Родбина и пријатељи су 2002. године извадили из јаме кости мученика и сахранили их код цркве Св. Варваре у селу Ђедићи.

ПРЕБИЛОВА ЈАМА

Ова јама налази се у близини села Крњевићи. Невиђени терор у Требињској шуми не посустаје, напротив… Дјевојку од непуних 17 година, Љубицу Булајић са Вилуса, која је била код родбине у Требињској шуми, одводе и бацају у Прибилову јаму 2. фебруара 1942. године. Своје џелате, бездушне крвнике ова дјевојка молила је и преклињала да јој поштеде живот… Злочинци су остали глуви на вапаје недужне дјевојке и хладнокрвно је убили. На исти начин мучене су и убијене дјевојке из српског села Пребиловци, бачене у Шурманачку јаму 6. августа 1941. године. Прибилова јама и Пребиловци… српска рана непреболна… Посмртни остаци ове, по свједочењу, прелијепе дјевојке – српске мученице Љубице Булајић, извађени су из јаме и пренесени у порту цркве Св. Варваре у селу Ђедићи 2002. године. Послије њеног убиства, партизани у Прибилову јаму бацају и Обрена Одавића из села Луг и Крста Томовића из села Добромани.

ЈАМА ГОЛУБЊАЧА

У  близини села Гомиљани налази се јама Голубњача – још једно комунистичко огледало, у коју су априла 1942. године, на Велики четвртак, доведни и убијени виђенији људи Требињске шуме. Партизани су у ову јаму убили и бацили сљедеће православне Србе, становнике Требињске шуме: Тодора Џоџа, Шћепана Џоџа, Јова Вулетића, Душана Пупића, Ружицу Џоџо и Анику Бубало.

Тодор Џоџо био је изузетно јак и развијен човјек. Са својим крвницима он се он се ухватио у коштац код јаме. Пошто га нису успјели убити, комунисти су га тешко рањеног гурнули у дубину јаме, из које није било наде да изађе. Родбина је тражила своје нестале укућане. Тодоров брат Јокан сишао је у јаму када су лешеви убијених цивила били у фази распадања. Нашао је свог брата Тодора у сједећем положају, са празном дуванском кутијом и опушцима покрај њега. Лако је закључити да је Тодор био дуго жив и да је полако умирао.

ЈАМА ДУБОКО

Апсурдни злочини над Српкињама у Требињској шуми које су починиле партизанске „казнене експедиције“ по налогу партизанског Оперативног штаба за Херцеговину са Савом Ковачевићем на челу, окончани су бацањем жена у јаму Дубоко. Ова јама налази се у непосредној близини села Цицина. Поред ове јаме партизани убијају и у јаму бацају Анику Пиџулу из села Луга и једну жену из Дубровачке жупе. Ова жена којој је било име Пера, скупљала је сир, суво месо, вуну, и трампила за суве смокве, маслиново уље, лозову ракију. Вјероватно су је комунисти оптужили као шпијуна и сарадника окупатора, што је и била најчешћа оптужба.

Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи… Усташе тако на Придворачкој јами надомак Требиња убијају и у јаму бацају 23. јуна 1941. године Божа Пиџулу и његовог сина Милорада, ученика од 18. година.

Убијању жена у Требињској шуми претходило је монструозно убиство калуђера манастира Дужи. Ови калуђери били су Руси, који су се населили на простор Краљевине Југославије послије тзв. „Октобарске револуције“ уз одобрење краља Александра I Карађорђевића. По смјерницама Оперативног штаба за Херцеговину, локални комунисти одводе из манастира Дужи калуђере Русе, и недалеко од манастира убијају их моткама. Њихова имена су: Евгеније Черњевски, Михаило Соколов, Јован (Лукијан) Гашпар. Они су убијени 23. децембра 1941.

Сава Ковачевић са казненом експедицијом коју предводи Димитрије Булајић убија на Љубомиру – Радачки бријег преко двадесет православних Срба – мјештана 27. фебруара 1942. године. По његовом наређењу Драгица Правица и локални комунисти уз помоћ „казнених експедиција“ убијају Србе и Српкиње у Требињској шуми, у марту и априлу 1942. године. Послије Љубомира и Требињске шуме терор Саве Ковачевића „премијешта“ се на Зубце.

КРАЉЕВ СВАТ И КРВАВИ ИСТИХАН

Као и на Грахову (убиство Филипа Кешељевића) терор Саве Ковачевића почиње убиством угледног домаћина и свата краља Александра I Карађорђевића Ђока Вукашиновића из села Поткрај – Зубци.

Ђоко је са својом супругом Ружом (дјевојачки Даниловић) имао осморо дјеце: синове Милана, Ђорђа и Владимира и кћерке Анђу, Даринку, Зорку, Стану, Ану. У младости ишао је на рад у „црну Америку“. По повратку из Америке важио је за добростојећег домаћина и угледног Србина. Као такав изабран је у групу сватова – Херцеговаца, које је краљ позвао на своје вјенчање са румунском принцезом Маријом 1922. године у престолном Београду.

Сава Ковачевић шаље казнену експедицију из требињске Ластве, која долази у село Поткрај и ту хапси Ђока Вукашиновића 24. јануара 1942. године и одводе га назад у Ластву. Сава Ковачевић са својим истомишљеницима убија Ђока Вукашиновића у Ластви на Савин дан, 27. јануара.

Као и у Требињској шуми, „казнене експедиције“ или „ударне чете“ систематски и колективно убијају у првој половини априла 1942. године на Истихану код села Тули – Зубци сљедеће Српкиње: Драгу Вукаловић из Богојевић села, Милу Гудељ из зубачких Рапти, Анђу Климовић из Куње Главице, Петру Мијовић-Ћурић из Коњског и Анђу Спаић из села Граб. Петра Мијовић-Ћурић је рођена сестра Ђока Вукашиновића, који је убијен на Савин дан, 27. јануара 1942. године у требињској Ластви.

По убијању Српкиња на Истихану, на истом мјесту „казнена експедиција“ из требињске Ластве убија сљедеће Србе: попа Јова Даниловића из села Придворци, Ђура Курајицу из села Куња Главица, Стојана Курајицу из села Куња Главица, Тривка Пејановића из села Рапти – Зубци,Марка Тривковог Пејановића из села Рапти – Зубци, Војина Брковића из села Нецвијеће, Радована Томовића из села Нецвијеће.

Поп Јово Даниловић дошао је у село Поткрај да обиђе своју ожалошћену сестру Ружу, супругу Ђока Вукашиновића. Од сестре Руже одлази до друге сестре у село Турменти, гдје га партизани хапсе. По хапшењу, одводе га на Истихан гдје га убијају.

Наведени догађаји касније су од комунистичких власти замагљени термином „ЛИЈЕВА СКРЕТАЊА“. Истина је да су то била брутална убиства православних Срба требињског краја (и Херцеговине) од стране партизана – комуниста у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Убиства су вршена и касније, чак и послије „ослобођења“.

Терор над породицама српских жртава у Требињској шуми настављен је све до резолуције Информбироа и међусобних обрачуна у комунистичким редовима, што је српски народ  Шуме требињске доживио као олакшање. О овим догађајима, које обрађује наведена литература, о страдању својих ближњих, спремни су да свједоче и потомци жртава.

Српски народ Херцеговине био је масовно изложен усташком геноциду у другој половини 1941. године, али и све до краја рата. Трагична чињеница је и да је крајем 1941. и све до половине 1942. године  исти народ био изложен бруталном убијању од стране комуниста партизана, и то истим методама како су то чиниле и усташе. Почетком љета 1942. године, националне формације (ЈВуО) и српски народ Херцеговине похватао је и за злодјела казнио велики дио комуниста – партизана који су ивршили наведене злочине. Дио партизанског руководства избјегао је казну, а дио погинуо у каснијим борбама у Босни.

Од средине 1942. на простору Херцеговине није више било организованих партизанских јединица. Вријеме „првих партизана“ како се у народу звао период од средине 1941. до средине 1942. године, тиме је завршен. Од средине 1942. године у источној Херцеговини војну и цивилну власт формирају националне снаге, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Званични назив војних јединица под његовом командом је: Југословенска војска у отаџбини – ЈВуО, док је у народу био одомаћен назив из Првог свјетског рата (и раније) – четници.

Чињеница је да и данас описани догађаји представљају својеврсан табу, јер се о злочинима комуниста (партизана) није говорило, међутим о ЈВуО или четницима се у протеклих 70 година рекло све и тачно, а политичка коректност је налагала – да се придода и много тога нетачног. Истине ради, треба изнијети све чињенице, како би се на објективан начин сагледали догађаји и личности из времена Другог свјетског рата.

Наведене болне чињенице постављају питање: хоће ли потомци невиних српских цивилних жртава, као и остали разумни Срби дозволити да се пјева у Требињу и Старој Херцеговини у 2016. години, као и у наредним годинама, Ђиласова пјесма из 1942. године: „…ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

„Граховачка трагедија у злом времену“,  Радомир Булајић
„Породица и родбина Вукашиновића из Зубаца 1555 – 1998“,  Рајко Пантов Вукашиновић
„Жртве комунистичког терора у требињском крају“, Јоле Мерћеп
„Пакао – или комунизам у Црној гори“, Глас Црногорца, Цетиње, репринт
„Либера, виа, виа“, Мина Ковачевић
Архив Војно-историјског института Београд

Прочитајте више: Пријеки судови Саве Ковачевића – КМ Новине
Follow us: @KmNovine on Twitter

www.kmnovine.com/2016/11/3_26.html#axzz4R9offhgR

Прочитај без интернета:
3 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ