ЗАВРШИО КЊИГУ „ВОД. ОФИЦИРИ И УСТАНИЦИ РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“, А ТВРДИ ДА ГОВОРИ ИСТО ШТО И ПУШКИН
  • Последњих пола године-годину – у централни део Доњецка ретко долећу гранате. То се дешава у изузетним случајевима, можда, једном месечно. Број жртава међу цивилима је значајно мањи. Међутим, рат се и даље води на линији разграничења. Губици војске ДНР су – константни. И украјинска армија, и добровољачки батаљони, наравно, такође имају губитке. О њима се обично не извештава, али су веома озбиљни. Мере се десетинама свакодневно
  • Када је украјинска страна покушала да обнови масивна ратна дејства, да се пробије у Доњецк, а таквих је покушаја у протеклих годину и по дана било неколико, изненада се испостављало да су њихове намере однекуд познате, и офанзива је сузбијана на најрадикалнији начин – ватром и гвожђем. По свему судећи, армија ДНР има добре и поуздане пријатеље. Поузданије од америчких саветника у Кијеву
  • Када ће Доњецка Република бити призната? То нико не зна. Ни Владимир Путин то не зна, ни Барак Обама. Не знају то ни Александар Захарченко ни Игор Плотницки, јер је то велика шаховска табла. Све зависи од много различитих фактора. На пример, од тога ко ће бити изабран за председника САД. Од тога, колико дуго ће на власти издржати Порошенко и под којим околностима ће власт изгубити
  • Донбас је територија која фактички није украјинска и неће ни бити украјинска. У једном тренутку она ће добити одређени степен независности, који сама буде изабрала. Али, то се, нажалост, неће десити сутра. У Донбасу постоје људи који су добили руске пасоше. Студенти у Донбасу добијају дипломе по руском обрасцу, сви говоре на руском језику, деца уче у школи руски језик, руску књижевност и историју. Државни службеници добијају плату у рубљама. Људи седају у аутобус и путују у Русију, као својој кући

        ПИСАЦ Захар Прилепин, вишеструки финалиста „Руског Букера“, ратни дописник, ТВ водитељ, саветник шефа самопроглашене Доњецке Народне Републике, а од недавно још и глумац, говорио је у интервјуу за московско дневни лист „Известија“ о будућности Донбаса, о својој новој књизи „Вод. Официри и устаници руске књижевности“ и снимању филма „Гајлер“.

        • Шта се променило у последње две године у Донбасу?

        – Наравно, много тога се променило, јер су пре две године по Доњецку ишли скоро празни трамваји – у њима би било само 2-3 озбиљна старца – а возач је изгледао као да вози кроз мочвару. Град је био пуст, а бомбардовали су га сваког јутра. Шта рећи више: ако је украјинска страна у више наврата покушала да дигне у ваздух складиште нуклеарног отпада у Доњецку! То је био веома страшан период. Последњих пола године-годину у централни део Доњецка ретко долећу гранате. То се дешава у изузетним случајевима, можда, једном месечно. Број жртава међу цивилима је значајно мањи.

        Међутим, рат се и даље води на линији разграничења. Губици војске ДНР су – константни. И украјинска армија, и добровољачки батаљони, наравно, такође имају губитке. О њима се обично не извештава, али су веома озбиљни. Мере се десетинама свакодневно.

        Када је украјинска страна покушала да обнови масивна ратна дејства, да се пробије у Доњецк, а таквих је покушаја у протеклих годину и по дана било неколико, изненада се испостављало да су њихове намере однекуд познате, и офанзива је сузбијана на најрадикалнији начин – ватром и гвожђем. По свему судећи, армија ДНР има добре и поуздане пријатеље. Поузданије од америчких саветника у Кијеву.

        • А каква је социјална и економска ситуација? Да ли се људи враћају нормалном животу?

        – Све ово време република се чврсто држи. Покренути су многи производни капацитети и социјални објекти. У граду ради, упркос свему, 179 обданишта и 45 болница, 157 школа и пет универзитета, више од 200 индустријских предузећа. Већина њих су била затворена у време најжешћег рата, део управе се био разбежао, али све је пуштено у рад поново. У ствари, све ово је подвиг, много подвига.

        Од нуле је изграђен политички систем, јер га пре две године једноставно није било. Чак 99% донбаске елите, почевши од губернатора, градоначелника, посланика и закључно са службеницима, отишли су у Украјину, уверени да ће се све брзо завршити и да ће се они убрзо вратити.

        А одједном се испоставило, већ годину дана после рата, да је износ пореза прикупљених на територији под контролом ДНР, већи од сакупљеног пореза годину дана пре рата. Плате су са нуле изненада почеле да расту, фактички достижући украјински ниво – и ускоро ће и социјална ситуација у Донбасу бити боља него на украјинској страни, јер сви предуслови за то постоје.

        Проблема има, огромних компликација такође. То нико не скрива. Међутим, јасно је видљив напредак донбаског економског, социјалног, политичког и интелектуалног живота.

        • Шта мислите, када република буде призната – како ће се ствари даље развијати?

        – То нико не зна. Ни Владимир Путин то не зна, ни Барак Обама. Не знају то ни Александар Захарченко ни Игор Плотницки, јер је то велика шаховска табла. Све зависи од много различитих фактора. На пример, од тога ко ће бити изабран за председника САД. Од тога, колико дуго ће на власти издржати Порошенко и под којим околностима ће власт изгубити.

        Донбас – је територија која фактички није украјинска и неће ни бити украјинска. У једном тренутку она ће на свим званичним нивоима добити одређени степен независности, који сама буде изабрала. Али, то се, нажалост, неће десити сутра. С друге стране, у Донбасу постоје људи, који су добили руске пасоше, и ти процеси се полако покрећу.

        Студенти у Донбасу добијају дипломе по руском обрасцу, сви говоре на руском језику, деца уче у школи руски језик, руску књижевност и историју. Државни службеници добијају плату у рубљама. Људи седају у аутобус и путују у Русију, као својој кући, царина још увек постоји, али њен рад се постепено поједностављује и свешће се на минимум.

        Све у свему, већ је учињено пола посла. Живи се даље. Нема другог избора.

        • Шта мислите о недавним изборима у Русији, како вам се чини резултат?

        – Када су избори одржани, само два дана касније сам одлучио да размотрим, шта се у ствари десило. Не видим никакав разлог за радост или тугу. Наравно, кисео осмех ми се појавио када сам погледао резултате наших либерала. Знали смо да ће бити смешно, али баш у толикој мери…

        Либерали све време живе у заблуди да ће се једном преокренути срећа и да је велики део народа за њих. Колико сам чланака током година прочитао о томе да „не постоји никакав кримски консензус“. Они тако воле себе да лажу! Као резултат тога, стиче се утисак да либерали живе негде на Месецу, а да се Русија постепено претвара у потпуно друго место и да они једни с другима немају додирних тачака. Само нагађају једни о другима.

        Једина ствар која ме је растужила: желео сам да левичари имају већу тежину. Наша власт би требала да осети неки отпор, како се не би превише опустила.

        • На каквој књизи тренутно радите?

        – Управо сам завршио књигу под називом „Вод. Официри и устаници руске књижевности“ и предао сам је издавачкој кући „Редакција Јелене Шубине“ – групе АСТ. То је публицистичко-филозофски рад о песницима и писцима Златног доба, који су рођени у другој половини XVIII века, почевши од Гаврила Державина и завршно са Александром Пушкином. Међу ликовима су – Александар Бестужев-Марлински, Константин Батушков, Фјодор Глинка, Павел Катенин и Петар Чадајев. Сама књига је прилично компактна, упркос чињеници да је сачињена од 11 одвојених поглавља. Из штампе ће изаћи до краја године.

        Испуњена је углавном људима, који нису имали избор какав је имала модерна руска интелигенција у последње две године (припајање Крима Русији и почетак рата у Донбасу). Сличан избор, од свих наведених личности, мучио је само Петра Ваземског и ја детаљно описујем како су се либералне илузије разрешиле у оквиру једне људске судбине.

        • Како се родила идеја за ову књигу?

        – Пре отприлике годину дана, прочитавши изјаву Николаја Сванидзеа да је Прилепин опседнут ратом, а да се „руски писци никада нису тако понашали и нису мешали ниједан рат са Отаџбинским“, потпуно сам се узнемирио. Помислио сам: „Шта је сад ово, он је историчар, зашто тако бесмислене ствари изговара јавно. Морам нешто написати“.

        Морао сам неке ствари из тог периода да оживим у глави: прочитао сам неколико стотина књига о Златном веку и о бројним ратовима из те епохе. А тада смо ратовали непрестано, па су се руски песници су се премештали из рата у рат: анектирање Финске, па Молдавије, гушење пољског устанка, рат на Кавказу.

        Морамо научити да прихватамо људе из Златног века као своје савременике. Не зато што бих ја желео у тај век да се вратим, већ зато што је у њему лакше постојати. У њему постоје специјалне снаге руске књижевности, и оне никоме неће дозволити да нас повреди. У њему је Александар Пушкин. У њему постоје детаљни одговори на сва наша питања. У њему постоје античка јасноћа и моћ, минимум сујете, снажни карактери.

        • Ко вам се свиђа од савремених песника?

        – Данас су наши песницу овакви: сви трче на танким ногама и сматрају да је важно рећи да си изван политике и да си за мир. Није баш занимљиво, када песника боли заноктица. Постоји недостатак великих појава, песника попут Александра Блока или Јосифа Бродског. Нико не заузима такву позицију.

        Песници и писци Златног века су били мрачни момци, у сваком тренутку спремни да седну на коња, узму копље и иду да се боре где је год потребно: на исток и запад, на север и југ. Ишли и су ратовали, писали о томе, и нису видели никакав разлог да се о томе премишљају и кају се.

        Ако постоји огромна поетска личност у модерно време, то је Борис Рижиј. Од савремених песника, наравно, Генадиј Русаков. Ово је вероватно мој омиљени песник нашег времена. Свакако Олеса Николајева, Александар Кушнер и Игор Караулов. Постоје и други велики мајстори старије генерације, ту су и веома занимљиви млади момци. Имена је много, изузетно је висок ниво просечне поезије, али нема довољно оне врхунске.

        • Да ли мислите да недостатак патриотског става чини песника некомпетентним?

        – Родољубље – је осећај припадности домовини и народу. Често ми најразличитији људи пишу: „Захар, ми смо забринути за тебе“.

        Пољаци су недавно одбили да ме приме. Прво су ме пустили на фестивал, а онда је украјинска делегација протествовала и они су ме одбили. Пре тога – Немачка. Такве ружне ствари се дешавају у нашем демократском свету: то је баш прелепо.

        Ево, Људмила Улицка може да говори шта јој је воља. Може рећи да у Русији живе робови или слуге, Папуанци ће баш знати да овде за њу нико не мари. Она је у иностранству добродошла и сви је воле.

        А мени мој европски агент пише да је тешко радити са мојом репутацијом. Ја му одговорим: „Данас би Фјодора Достојевског по Европи водили само у кавезу“. Ја не поредим себе са Достојевским, усуђујем се само да упоредим неке погледе на ствари – своје и руских класика. Верујте ми, све што нуде наши напредни фаворити, чак и Петер Чадајев, аномално је.

        На крају крајева, ништа радикалније од онога што је говорио Александар Пушкин ја не изговарам, говорим исте ствари. Али, то је данас постало толико екстремно да сви желе да ме сместе у подрум у некој напредној земљи.

        Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/rossiya/prilepin-danas-bi-fjodora-dostojevskog-po-evropi-vodili-samo-u-kavezu

Прочитај без интернета:
2 гласa