ВУКАШИН МИЛЕУСНИЋ

До јуче смо куповали време док се ситуација не промени, од сутра бисмо се морали понашати као да је то све извесније и ближе
Америка је изабрала нови почетак. Када се формално обави процес његове инагурације 20. јануара следеће године, Доналд Џ. Трамп ће постати 45. по реду Председник САД. Промене у америчкој политици ће нужно уследити и на унутрашњем и на спољном плану. Он јесте био кандидат промене на протеклим изборима, о чему сам детаљније писао, а промена у датим околностима неће бити ни могућа ни политички исплатива ако не буде опипљива. И ту долазимо до суштине: опипљива промена данас подразумева да је свеобухватна.

Није случајно Доналд Трамп током целе кампање заузимао готово дијаметрално супротне ставове према кандидатима естаблишмента по готово свим питањима. За неке предложене политике, попут најаве враћања “старих савезника” никада раније се није могло чути у мејнстрим дискурсу док их он није увео. Слично важи за одузимање на значају НАТО, најаву сарадње са Русијом и напуштање исламистичке агенде. Као и за прекид досадашње економске политике, трговинских споразума и неолибералне PS културе. Све су то различити елементи исте политике, а она се може објаснити као поновно осмишљавање америчких интереса у светлу неуспеха раније постављених глобалистичких империјалних планова. Ти различити елементи међусобно се савршено допуњују, што не да није случајно, него такви и морају да буду да би промена уопште могла да заживи и да опипљив резлутат.

Наравно, постоји могућност да су такве политике и ставови које је Трамп понудио само служили како би се дошло на власт, али аргументација која стоји иза тог закључка више личи на теорију завере него горе изнета претпоставка. Паника у Бриселу, Паризу и Берлину је готово опипљива. Тешко да су хрватске и албанске елите у отвореној неверици само да би превариле Србе, Русе и остале којима се Трампов избор чини као отварање велике шансе. Тренутно се и Соросева невладина хидра бори против Трампа, покушавајући да спречи пропаст свог вишедеценијског рада. Чак и новинари CNN први пут у програмима делују пребледело и збуњено. А читава плејада америчких амбасадора недипломатски отворено изјављује како су се ствари суштински промениле.

Бићемо много ближе истини, ако наставимо даље под претпоставком да су руско заустављање америчке агресије у Сирији, повратак Крима, Брегзит, Трампова победа данас и све потоње победе суверенистичких снага по Европи заправо симптоми једне исте историјске промене. Трампов избор представља кључни фактор, јер се на њему најјасније види та промена. Нова геополитичка ера је почела.

СРПСКИ ИНТЕРЕСИ И СТРЕПЊЕ
Времена до Трампове инагурације има мало, мање од три месеца. До краја његовог првог а можда и јединог мандата има око четири године. Срби не би смели да баце то време, сумњичаво одбијајући да поверују у реалну могућност да се из кошмара могу пробудити раније него што су мислили. Било би паметније да смо колико јуче већ послали поруку у свет како по улицама и трговима Србије, Црне Горе, Републике Српске, а посебно у српским енклавама и северу Косова, славимо Трампову победу. Онако како Срби искрено умеју да славе. Ко нам са Запада може замерити прославу избора новог Председника САД? Све политичке партије могу слободно и најискреније понудити честитке на избору и наду да ће тај избор значити суштинску и дуго очекивану промену набоље у нашим односима, а да им на томе не могу замерити ни стране амбасаде ни бирачи. Чак и влада добија до сад невиђени маневарски простор и могућности за драстично унапређење односа са САД, са једне стране, као и за упоредо много озбиљнију заштиту српских интереса, са друге. Ако је до сада било дилеме у влади да ли прихватити руску понуду војне технике, од сада не би смело да је буде. Ето сасвим конкретне ситуације где се одлуке владе морају усагласити са најновијом променом геополитичке једначине.

putintrampУзгред, простор за веће делање на заштити српских интереса и у текућим условима меке окупације појавио се и пре најновијег помака са избором Доналда Трампа. Неке државе, попут Филипина, које имају традицију стогодишње врло блиске сарадње са Вашингтоном увелико се престројавају у светлу геополитичких промена. Британски излазак из ЕУ и уочљиво билатерално репозиционирање требало би разумети као њихову жељу за заузимање што бољих позиција у новом свету. Уз пословичну дозу скепсе, коју увек морамо гајити према иницијативама из Лондона, сигнали који Србији стижу оданде у протеклих годину дана вероватно и јесу производ искрене жеље за побољшањем односа, која је опет резултат њихове изузетне обавештености о светским догађајима. Није неразумно претпоставити да је Лондон унапред знао или на основу првокласног обавештајног рада „осетио” Трампов долазак, па даљом аналитиком закључио како ће то уцитати на правац формирања архитектуре новог светског поретка. Британци изгледа боље од свих на Западу знају шта то „нови” заправо значи. То што Лондон тежиште своје билатерале на постјугословенском простору покушава да центрира на Београд је за нас добар знак. Он имплицира да Британци предвиђају позитиван историјски ветар по Србију, који они или не могу да спрече или им се неће исплатити и да могу, или обоје.

Устоличење Доланда Трампа отвара и мултилатералне могућности о којима је Србија до сада могла само да сања. Сада Русија може директно са Вашингтоном преговарати о руским и српским интересима на Косову и Метохији, а на српску иницијативу. Пред нама је период од четири године у којима ће на челу Русије бити Владимир Путин, човек који је темељно упознат са српском борбом и интимно је симпатише; на челу Кине Си Ђипинг, најјачи кинески вођа у неколико генерација и човек који је већ изабрао Србију за свог стратешког партнера на Балкану; и Доналд Трамп за кормилом САД, човек који не само да не долази из актуелног клинтонијанског естаблишмента, нема никакву личну антипатију нити је икада инвестирао интерес против Србије, него, по свему судећи, има жељу за бољим односима и сарадњом са Русијом, што нама само може да одговара. Најважније од свега, он представља агента истинске промене америчке политике и схватања америчких интереса у свету. Ако је икоме међу нама фалило мотивације да дела, нека зна да је жив сведок историјске прилике каква се у дугом трајању нашег народа указивала јако ретко. Била би лоша карма не искористити је. Као кад промашите стопроцентну прилику за гол у фудбалу, па вас у следећем нападу противника стигне казна. Оклевати и позивати на уздржаност да се случајно не „избламирамо” прерано се радујући и „трампујући”, заиста нема никаквог смисла у овом тренутку. Трамповање, на крају крајева, не представља никакав ризик. То је политика активног коришћења шансе какву доскоро нисмо могли ни да сањамо а која је објективно ту.

Дуго није било никаквог наговештаја да ће доћи до заустављања америчког империјалног пројекта окруживања и дављења Русије, чега смо ми били само део. До сада су нам сва врата била закључана са девет брава, само због тога. Да је уместо Трампа победила Хилари, не бисмо остали у истој позицији као до тад јер то зависи од њених личних антипатија. Не, јер би њен избор представљао наставак империјалног пројекта. Нашу позицију и могућности диктирају њихови виши циљеви и стратегија, а не осећања. Сад је дошло до промена циља, а сходно томе ће доћи и до адекватне промене стратегије. Ако Русија више није циљ, бесмислено је и тврдо бранити досадашњу балканску политику и њене производе. То је логика иза разумевања наше велике шансе.

majklsevidzНеће бити једноставно Србима ићи против интуиције и скорашњег искуства, али нико и не би требало да очекује једноставно и лако решење за наше нагомилане проблеме. Исто тако, Срби не би смели веровати како је њихове проблеме немогуће решити. Највећа сметња искоришћавању ове шансе може бити баш наша малодушност. Све друго нам иде у корист.

ТАЧКЕ ПРИСТУПА
Колико ће српском гласу бити лакше да се чује у Трамповој Америци, постаје јасно када се ближе погледају све тачке потенцијалног приступа. Трампова спољна и имиграциона политика блиска је идејама Мајкла Севиџа (на слици изнад) и Џона Болтона (на слици испод). Први је изразито популаран амерички радио-водитељ, публициста и политички коментатор који америчкој јавности годинама формулише ставове које је Трамп преточио у своју предизборну кампању. Трамп је чест гост у његовој емисији, а последњи интервју му је дао у току самог изборног дана. Оно што је нама занимљиво је Севиџов однос према српском питању. Он је потпуно сврстан уз Србе. Он је један од оних који се од почетка нису слагали са својом владом на политици према Србима. Много пре проглашења независности Косова, током тог процеса, па све до данас, он у својим емисијама заступа српско становиште. Он Американце учи, о свом трошку и у своје име, о неправди коју су сумануте политике претходних администрација нанеле Србима током протекле три деценије. Ако се неко од гледалаца који се јавља побуни на такве ставове, он га обавезно назива усташом и албанским кољачем или потомком припадника Скендербег СС дивизије пре него што их искључи из програма.

Што се тиче Болтона, он је представник старе конзервативне школе, бивши сенатор и дипломата. Заговорник је тврђег односа према Ирану, напуштања партнерског односа са исламистима и успостављања чвршће сарадње са државама хришћанског идентитета. Опонирао је Бушовој администрацији коначно и 2008. године, када су се у америчкој администрацији ломили ставови о даљем развоју косовског пројекта, бескомпромисно се противећи самопроглашеној независности Косова. Чинио је то свестан колико је био усамљен и шта је то у том тренутку значило за његову каријеру. Данас се он помиње као један од главних кандидата за позицију државног секретара, и тај избор суфлира ни мање ни више него Фокс Њуз.

dzonboltonТрампова изборна база се махом састоји од свих деноминација америчких хришћана, претежно англиканске, протестантске и католичке вере. Ако је неки сегмент америчког друштва у протеклим деценијама имао позитивну предрасуду према српском питању, то је управо бела хришћанска Америка. Они су уједно и једини били органски заинтересовани за праву истину о том питању и најотворенији да у својим заједницама чују аргументе српске стране. Нешто мало лобиста које смо у прошлости плаћали и многи који су то радили из уверења о свом трошку управо су фокусирали свој рад на те заједнице. Њихов мисионарски напор је, ако ништа друго, направио солидну основу и мостобран унутар америчке јавности. СПЦ је својим радом такође била усредсређена на рад са другим хришћанским црквама у САД и допринела много продору истине. Сви стари контакти и одшкринута врата би сада могла да се вишеструко исплате.

Амерички Срби су посебан фактор. Они су релативно значајно бирачко тело у кључним државама у којима је Трамп добио изборе, попут Пенсилваније, Охаја и Мичигена. Они су иначе традиционално опредељени за демократе, па се тако и овај пут очекивала њихова партијска лојалност. Са Хилари Клинтон као кандидатом, можемо претпоставити да је добар проценат српских гласача отишао другој страни. Уз поједине друге демографије које је Трампова кампања пажљиво циљала у поменутим државама, анкете су им говориле и да су локални амерички Срби изразито скептични према кандидату своје партије, што је допринело одлуци да се баш на те државе – уз Флориду, коју је такође добио – фокусира у финишу кампање. Ако знамо да је победу у њима остварио на крају врло тесном предношћу од неколико десетина хиљада гласова, постаће нам јасније колико је српска дијапора утицала на изборима. Заједници америчких Срба би требало послати сигнал да је историјски важно, можда и више него да смо у рату, да се сад организује и помогне матици да успостави што квалитетније контакте у америчкој политици, економији и култури.

Трамп је већ најавио политику „враћања старих савезника”. Ако неко зна које је то старе савезнике Америка изгубила и када, осим Срба, волео бих да чујем ко су? Ако их и има, не могу се набројати на прсте једне руке. Верујем да, када о томе говори, директно мисли на нас, насупрот онима који мисле да Трамп никад није чуо за Србију. Али, и ако не делите моје уверење, мораћете признати да је свакако отворио врата свима који се осећају као амерички стари савезник, који то више није. У најмању руку би требалп да се кандидујемо за позицију старог савезника којег би Трамп да врати.

Не треба заобићи ни нову прву даму САД, Меланију. Она већ у својој биографији држи да говори словеначки, енглески, немачки, француски и – српски језик. Не хрватски или босански, или српско-хрватски, већ баш српски. Дакле, имамо прву прву даму САД у историји која течно говори и разуме српски. Мало ли је?

dacictrampНа крају крајева, пошто је прошао медијског и институционалног топлог зеца на изборима, Трампу ће бити много лакше да разуме српске аргументе. Наши непријатељи из САД у међувремену су постали његови непријатељи. Њему ће бити довољно рећи: CNN, лажи и сатанизација, Сорош, Клинтонов пројекат продаје хришћанских савезника зарад гурања исламистичке агенде на Балкану, и човек ће сам повезати тачкице. Заправо сигурно знамо да у својој околини већ има људе који су те тачкице давно повезали. Тврдње о његовом личном познавања и односа према српском питању би већ биле чиста шпекулација, али неки закључци се сами намећу.

ОПАСНОСТИ И ПЕРСПЕКТИВЕ
Највећи губитници после ових избора су свакако Саудијци, па украјински неофашисти у Кијеву, а нису далеко ни балкански мали народи, који од 90-тих година везују своје судбине за амерички империјални пројекат. Због тога Загреб, Приштина и Подгорица данас панично гребу по зидовима стварности како би некако успели да претекну у новом поретку који ће се формирати. То је уједно и највећа опасност по српски интерес на Балкану – да се наши непријатељи призову себи на време и одиграју геополитичку утакмицу живота у четири године пред нама. Сви они имају много да изгубе и, сходно томе, требало би се спремити за очајничке потезе којима би елите тих народа покушале зауставити враћање балканских односа у природну равнотежу након повлачења америчких снага и ремоделирања интереса САД у региону.

Можда већа опасност долази од нас самих, то јест од наше власти. Наиме, поданичка психологија и поданички политички менталитет, који је до сада био користан јер је Србија била у изузетно неповољној позицији окупиране и проказане парија државе, после овог развоја догађаја мора нестати. Нити то подаништво оставља простор за проактивно залагање за сопствене интересе, нити ће бити добро примљено у новом америчком естаблишменту, који напушта старе империјалне позиције и гради нове – националне. Њима више неће требати послушни пајаци који причају „неолибералним говором” Новог Светског Поретка. Напротив, сад ће на цени добијати амбициозни и самопоуздани лидери, који ће инстинктивно умети да нађу и уклопе свој интерес у нову америчку визију, који ће јасно умети да артикулишу своје понуде и контрапонуде користећи се „старомодним” језиком политичког бизниса и националних интереса.

Верујем да ће на личном нивоу ово бити најзначајније и да, ако неко од наших државника добије састанак са Трампом, боље да тамо не иде ако мисли да личи на скрушеног и немуштог Тому, или Вучића, који просто пројектује своју пасивно агресивну следбеничку ауру око себе. Трамп ће умети да цени лидере и успешне људе, или оне који се тако носе, а не следбенике које може да нањуши преко океана и са којима неће имати никаквог разлога да било шта озбиљно договара и мења. У том смислу је преко потребно направити профил новог америчког председника и на основу њега изабрати како и са које позиције му је најбоље прићи. У најбољем случају, имаћемо свега неколико прилика за директне сусрете у току ове четири године. Био би грех пропустити те шансе или их само pro forme искористити.

Улазимо у период кад ће у српском интересу бити промена актуелне власти или макар промена политике ове власти, без бојазни од последица. Сада нам и Шешељ може бити кориснији од Томе. Промена премијера лично или промена политике премијера намеће се као још важнији задатак. Нема разлога да ћутимо на отворену подршку коју Београд даје Милу Ђукановићу ових недеља. Најава продаје РТБ Бор, рудника злата и бакра који се представља као тег око врата од сад делује луђе него икад. Узгред, цена бакра и других метала од Трампове победе стабилно расте, јер тржишта очекују покретање америчког грађевинарства и индустрије. Даљи развој економије по старом одавно није пожељан, а нема више потребе ни за кредитним аранжманима са ММФ, који су до сад махом служили да „умире” наше окупаторе.

vucicnikolicОд данас више нема ризика од сорошевског новог Петог октобра. Нема бојазни да ће свеобухватно опонирање влади помоћи Шутановцу, Чанку или Радуловићу. Околности су се суштински промениле. Ако смо до јуче размишљали о заједници српских општина, већ од сутра бисмо морали мислити о томе коју државу ћемо прву притиснути да отпризна Косово. Ако смо до јуче стрепели за статус Трепче и позивног броја, од сутра морамо страховати да ће се београдски политичари лако задовољити и овим што сад имамо и што су до сада договарали и потписивали. До јуче смо се трудили да најјефтиније купимо време док се ситуација не промени у нашу корист, од сутра бисмо се морали понашати као да је таква ситуација све извеснија и ближа. Државничко умеће од сутра се цени по количини освојене слободе.

www.standard.rs/politika/36219-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B8

Прочитај без интернета:
2 гласa