МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Србија мора да пронађе снаге у себи за свој разговор, неспутана обећањима среће и оног што долази из тог извора пропасти

Можда никад није било више разлога за промену која нешто може да постигне, а никад мање разумевања за то. Али то јесте у природи површности. Она не жели да отшкрине поклопац, па, кад ствари почну да се догађају, замишља се да се оне догађају махом због и од себе, а не да су збир потеза и догађања. Па и то кад изостаје реакција, и то је од збира, с тим што је та реакција тада на граници између фантазма и равнодушности.

Нико нам ништа није ни обећао, а није ни замишљено да нам се нешто да. Сви видимо да нам се само узима, и то не до границе одржања државе него домаћинстава, док руководства, једна за другим, прихватају и све чешће самостално извршавају стално нове услове (сви прво крећу са идејом о „трговини“, а онда схвате погрешност те уобразиље). Тако се, дајући, стављамо на трачнице светског поретка. Некад се замишљало како је довољно збацити скраму инерције и све ће српско процветати као бели бехар на шљиви. Зашто нам се таква фантазија причињавала? Биће да је то од наше површности? Замишљали смо да су нам људскост, мудрост и сагласност својствени? Мислили смо у нашој заборавности да је свет башта изобиља за све и да само треба загребати.

Сагласност између људи је очекиванија него несагласност. Стварност, јавност, свест и биће коначно су ствари разума; не неког искорењеног, већ оног у свету, људског. Требало би тако да буде, а онда да из тога происходе добро, добар живот, доброта. Тек, према садашњем стању ствари, владају стање и уверење да, поред незадовољства стварношћу, Срби нису ни способни за њу. Са једне, да је формиран констатиновићевски погрешан културни образац, што успешно критикују Ломпар, Антонић и, као претеча критике тог типа самопоруге, Црњански. Са друге је онај образац мишљења и понашања које узимају под своје Стерија, Домановић, Нушић, Рајс, и из кога извире стварни егзистенцијални проблем са стварношћу, а онда и са јавношћу и свешћу.

ОД НАШЕ СТВАРНОСТИ ВАЖНИЈЕ СУ ТУЂЕ
Нико, ма колико се упињао преко медија, у јавности не може да промени егзистенцијалне непотпуности стварности, тако да још чешће испада како немамо права на њу. Као да наша стварност као народа није важна. Него су важније туђе, чак и оне које припадају номиналистички малим групама и појединцима (ексклузивизми од лезбијско-транс-хомосексуалне до олигархијске).

apocalypsenow03Резиме се развија између екстрема омиљене поруге племенске свести, разумевање и без разговора у паланачком врту заумних чуда и ове номиналистичке монаде да је свако сам нарцисоидно у својој коцки огледала. Паралелност јавности и свести јесте неукидив основ елементарне сагласности у разговору. Ма колико се капацитет разговора увек и изнова руинирао, данас најопштијим уређајем, зато се се говори о медијализацији или редукцији егзистенције, најчешће непосредним диктатима моћи одвојене од народа (од демократије?). Баналност али и велики успех ове ситуације је општа појава. Она није само српска, већ почива на врло уском интересу моћи који се одавно препознаје као олигархијски, како год мењао име и форму, било тиранија, диктатура, апсолутизам… Како год, ту је увек двор јер на њему никад није само један, већ група уживалаца интереса постигнутих пуком злоупотребом концентрације моћи. А ту су и пратеће културе, којњ релативизују добро, неретко у име доброг живота, па чак и доброте.

Пре неку годину сам на нашем Новом Стандарду (2012) писао да човек због целине може да живи само у блиском осећању истине. Скоријех је датума да је човек између добра и зла пронашао уточиште у срећи, и њој својственој случајности. То је коначно релативизовало целину, као и само добро. Уосталом на трагу Аристотела, Марта Нусбаум (Крхкост доброте, 2012) разматра добар живот, (орфејску) случајност и, како сама каже, са једне стране је емоција, а са друге стоји и феномен равнодушности за светско, где се човек усавршава зарад себе, без обзира на околности.

Очито је тада да се поставља питање шта је модерна са становишта доброг живота и, коначно, питање добра и зла. Да ли је на крају заправо уточиште у срећи и коначно предавање случајности, где свако за себе треба да потражи своју срећу, управо због односа случајности између добра и зла? Или је управо студијама етике и политиком разговорима у друштву могуће превазићи све упаде туђе стварности и слабости наше? (Понављајући, Жуњића, на том прагу застали смо баш због нашег историјског усуда у Средњем веку, кад се за нас позорница затворила, са једне стране, Османлијама и исламом, а, са друге, Германима и католицизмом. И то тако остаје, док се све остало само додаје.)

Избор између слављења отпадништва у конвертитству и губитништва ствара нам олакост према сопственој стварности као целини. Тако се се и даље ове две лоше могућности представљају као једна, једини исход – данас више него икад – па је лакше одавде отићи и не родити се, јер је онај национални разговор све нестварнији, будући на страни добра, док Србина може да унизи свака протува, као и да га убије у име наводне случајности више среће за остале. За то време, наше институције нестају, претварајући се у гротескни карневал људи и ћуди. Тада настају и институције присиле, праћене духом надзора и похлепе, као и привида псеудорационалних разлога поредака. Све то зјапи празно, без икаквог добра, и отуд увек приче о болности реформи.

АПОКАЛИПСА И ИСТОРИЈА
Тако, док се српски свет олаком руком слуганске рационалности уређује без добра, он буквално нестаје, да би се уклопио на периферији империјално уређених западних мрежа олигархије. Зато је несагласност та која се мора увек изнова продуковати јер ту нема говора ни о каквом природном поретку. Уосталом, шта нас је друго сачувало да претрајемо до данас као просторни фактор Балкана поред свих гадости усуда. А данас смо све заборавили и сами од себе нестајемо? И не само да више нема у нама сећања него српска Одисеја нема више ни пут за завичај у себи јер нема стварност. Нема више ни разумевања за добро. Али, са друге је стране јасно: колико год српски свет умирао, овде није успео пројекат среће, као ни на многим другим местима. Зарозао се у својој лажној стварности, јавности и свести, у којој више није могуће препознавање добра и зла.

apocalypsenow02Транзиција је и без ратова однела десетине милиона људи диљем источноевропских земаља. Разлог тога је у кидању оне најдубље везе самог постојања. Као што је транзиција у све уградила нове облике страха и сву грозницу за срећом, који су се појавили као замена за живот. Порнографски, бездушно их пуко репродукујући, са естетизованим анималним нагонима. То је то – коначно откриће слободне воље, које нам је, као свој новум, једино Запад био у стању да понуди. И то је његов коначни облик, његов крај историје, у који нас све смешта.

А чему? Није могуће сакрити да је реч о олигархијском интересу као пукој аномалији која прати људски живот следећи случајност човека у свету. Ту случајност међу људима само умањује етика односа, којом се човек враћа у заједницу разумевања, у биће сагласности са којим је уистину тек човек. Кад је способан за стварно да живи по природи устава, избављен из хира случајности, као Аврам кад полаже Исака на жртвеник, проничући да ствари живота могу почивати само на правди, спознајући ко је прихвата да је милост његова.

Секуларизам живота на Западу човечанству је једионо донео апокалиптични тон у историји. У то може бити све мање сумње јер срећа се не може заборавити, а онда ни сама случајност, посебно не накнадним давањем смисла случајности. Не може се то сакрити јачањем технолошке способности да се преживи случајност уз јачање гаранција да моћ остаје у рукама олигархије, а да народ, прихватајући све то, може да се нада како ће можда једном бити плаћен у својој срећи.

Србија коначно мора да пронађе снаге у себи за свој разговор, неспутана обећањима среће и свега оног што долази из тог извора пропасти. Јер само је реч о напасти; дубоко до онтолошких основа провлаче се садашњи изазови. Зато они не могу бити решавани неким мерама поправљања, него искључиво парадигматичном разговором о добру. Шта је доброг остављено за српски народ – треба да су наша стална питања, а баш о томе се не говори у јавности, па све то и нема облик, него остаје тек на површини сопствене стварности, а дубоко у пројекцији туђих.

Тако некако.

www.standard.rs/politika/31439-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%80%D1%88%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B5-%D1%83-%D1%80%D0%B5%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BC%D0%B0

Прочитај без интернета:
3 гласa