Од невероватних обећања напредњака да ће у Србију бити уложено најмање сто милијарди евра страног капитала, па до тога да ће Србија у најкраћем року, за пет година, отворити врата Европске уније, није остало ништа. Тачније, остали су само глад, беда и незапосленост. Обећали су јефтину струју, а добили смо поскупљења, од којих Вучићева влада плаћа белосветске „инвеститоре“. Обећали су нова радна места, а фабрике продају као грађевинско земљиште. У „Београду на води“ посао ће имати једино проститутке и крупијеи. Од најављеног процвата месне индустрије, добићемо месни отпад који ће нам продавати немачки концерн „Тенис“. Од обећаног доласка „Мерцедеса“, добили смо – шасију.

Још у време док је била тек на почетку мандата као министар енергетике, садашња потпредседница Владе Србије, Зорана Михајловић, јавно се хвалила да ће Србија убрзо постати велики извозник јефтине струје! Потписивани су некакви меморандуми о разумевању и писма о намерама са белосветским мешетарима, али све то је, међутим, служило само да би српски званичници имали разлог да се појаве пред новинарима и да би наплатили путне трошкове и дневнице. Ниједан од поменутих докумената, никада није реализован, а сви су заборављени истог момента када им је истекла употребна вредност у медијима.

Кад су велике преваре око енергетике у питању, за време два Тадићева мандата, постојали су пројекти о изградњи малих хидроцентрала на рекама Србије. Велика већина тих пројеката је још онда направљена искључиво из разлога да би се појединци, блиски власти, докопали повољног земљишта. Тај тренд се наставио и под напредњацима: потписују се необавезујућа документа, земљиште држава откупљује од грађана и додељује „инвеститору“ који стално одлаже почетак радова и на крају одустане, а онда се земљиште буд-зашто даје домаћем тајкуну да са њим ради шта хоће.

Из периода претходне власти наслеђена је и подела на присталице соларне енергије и оне који су за струју из ветра. И једна и друга групација имају снажне лобисте који подмићују оне које треба у самом врху власти. Због тога се и дешава да ресорно министарство час подржава једне, час друге, а да се у суштини мало шта ради.

За Демократску странку се знало да је наклоњенији произвођачима соларне енергије, док су напредњаци у последње време више наклоњени произвођачима струје из ветра. Тадашња министарка енергетике Зорана Михајловић је у писму „Таблоиду“ из 2013. године, признала како је спорни уговор са „Сецурум Еqуитy Партнерс“ и „ОНЕ ГИГА Солар Парк инцубатор д.о.о.“, који су покушали да на превару из српског буџета за рачун изградње соларног парка узму више десетина милиона евра, потписала упркос противљењу стручних служби Електропривреде Србије.

Када је „Таблоид“ обелоданио детаље ове афере, Министарство енергетике је заборавило соларну енергију и одмах се окренуло произвођачима струје из ветра. Док је лоби произвођача соларне енергије био дарежљивији, 2011. године се у медијима објашњавало како струја из ветра скупа, јер произвођачи траже за период од 12 година гарантовану откупну цену која је у том тренутку износила 50 одсто више од цене по којој се струја продавала крајњим корисницима и да би то Србију, односно њене грађане и буџет коштало више од милијарду евра, односно скоро три милијарде евра, ако би се укинуо лимит за откуп.

У међувремену су произвођачи струје из ветра повећали своја давања функционерима у Влади и ресорном министранству, па је крајем прошле године помоћник министра енергетиуке Милош Бањац најавио промену закона о енергетици како би се изашло у сусрет произвођачима струје из ветра, а што је један од разлога због којих ће струја ускоро морати да поскупи…

Ветар уопште није скупљи од осталих извора обновљиве енергије, тако да за струју из ветрењача не бисмо морали више да плаћамо да није жеље „инвеститора“ да уложени капитал одмах поврате. А, у „уложени капитал“ они рачунају и мито дат овдашњим политичарима.

Након што је прича о соларној и струји из ветра некако слабо пријемчива за уши просечног бирача, власт у последње време форсира поново идеју о изградњи малих хидроцентрала, пошто је свима постало јасно да сањане велике хидроцентрале на Дрини никада неће бити сазидане.

Иако јој то више није ресор, вероватно да би оправдала раније узете паре, Зорана Михајловић се почетком маја огласила апелом да се убрза додела локација и дозвола за изградњу мини хидроелектрана. Према њеним речима, Србија има 860 локација погодних за изградњу мини електрана и да је у претходне две године понуђено на лицитацији њих 450, а да је за само 318 нађен интересент.

Иако поменуте јавне лицитације пролазе без неког већег одјека у јавности, у четири случају (од понуђених 450), направљен је изузетак и медији су данима извештавали о „новом пробоју Србије у области обновљиве енергије“.

Ради се о локацијама на рекама Сушица и Повленска (две локације за хидроелектране снаге 470 киловата), у Димитровграду на реци Каменичкој предвиђена је изградња мини хидроелектране снаге 346 кW, а у Параћину на реци Грзи изградња мини хидроелектране од 404 кW. Укупна вредност свих њих је испод 3,5 милиона евра.

Оно што је овде значајно није цена, већ чињеница да је инвеститор „Минецо група“ из Лондона, по злу позната као гробар српске привреде. Наиме, „Минецо група“ је и сама признала да је до сада у Србију уложила 30 милиона евра и успела да приватизује и уништи „Навип“ из Земуна, док је „Фиделинку“ из Суботице, после јефтиног преузимања, темељно опљачкала, па касније препустила жени Чедомира Јовановића да доврши започети посао.

За поменуту, смешно малу инвестицију, „Минецо“ је осим ова два предузећа у Србији купио и три рудника: Велики Мајдан код Љубовије, рудник Рудник код Горњег Милановца и Босил Метал код Босилеграда. Тамо где је „Минецо“ ту су пљачка, криминал и подмићивање, а „благодати“ пословања ове групације осетили су и радници како у Србији, тако и у околини.

Очигледно је да се Михајловићева није случајно сетила енергетике и малих хидроелектрана.

Од обећања бољитка у енергетском сектору ова влада ништа није испунила, осим ако не рачунамо бољитке за „инвеститоре“, готово без изузетка хохштаплере и лопове. При томе, Србија има изузетне енергетске потенцијале од којих је већи једино криминални потенцијал владајуће олигархије.

Узгред, СНС је на изборима 2012. однела победу захваљујући лажном обећању да ће електрична енергија да појефтини. Али, уместо појефтињења, очекује нас поскупљење, како би гладни народ још више финансирао белосветске лопове.

Кредит је из Кувајта, а багер је наш

Овим се, на жалост, не исцрпљује листа лажи напредњака. Крајем прошле године, медији су успели да наброје преко 30 лажних обећања Александра Вучића, а до данас се списак још увећао…

Већ је постала легендарна његова лаж како ће „Мерцедес“ да отвори свој погон у Србији. Прво нас је лагао како су Немци заинтересовани да преузму прибојски ФАП, а затим је измислио кооперацију „Икарбуса“ и „Мерцедеса“. Бивши министар привреде Саша Радуловић је био присутан током преговора са „Мерцедесом“ и јавно је сведочио како штутгарски гигант уопште ни не размишља да уложи и један једини цент у нашу земљу, а што је током разговора више пута јасно и поновио.

Коначно се испоставило да се такозвана „кооперација“ своди на то да ћемо ми о нашем трошку од „Мерцедеса“ да купујемо и увозимо само шасију за аутобусе и то не ни из Немачке, већ из Шпаније. За сада је „Икарбус“ успео да произведе и прода целих пет примерака овог аутобуса, а све их је купио ЈГСП „Нови Сад“, чиме је новосадски градоначелник Милош Вучевић свом партијском шефу Вучићу на неки начин узвратио за поверење и помоћ у доласку на власт. Нема сумње, и остали градови где је СНС на власти наручиће ове аутобусе, у духу партијске дисциплине. Београдски огранак напредњака се вођи одужио на много скупљи начин – „Београдом на води“.

ФАП је остао недовршена прича која се развлачи од како су Вучић и његови дошли на власт у Србији и чији се крај ни данас још не назире.

Колико је власт наклоњена финским мутиводама које су наводни „Мерцедесови“ партнери, мада од партнерства имају само право да израђују нацрте решења за поједине компоненте, а таквих у свету има бар још хиљаду, види се и из изјаве приученог министра привреде Жељка Сертића од 2. маја ове године, како је фински СИСУ победио на тендеру.

„Танјуг“ је, међутим, 6. маја 2015. пренео објашњење директора ФАП-а Зорана Заковића како је тендерска комисија констатовала да је СИСУ предао сву потребну документацију и да ће предмет бити прослеђен приватизационом саветнику који ће затим дати Влади предлог. Ништа још није завршено, мада не треба сумњати да ће Влада за стратешког партнера изабрати управо СИСУ.

Но, ни том одлуком Владе још ништа неће бити окончано, јер ће у случају позитивне одлуке тек уследити преговори са Финцима о преузимању не целог ФАП-а, већ само неких његових погона. Шта ће бити са осталим погонима и радницима, као и шта ту има још да се преговара ако је био расписан позив на јавни тендер са јасним условима и ако је СИСУ све услове испунио – нико из Владе ни не покушава народу да објасни.

Маратонски преговори, као да имају за циљ да се јавност изнури и да у једном тренутку завапи: „Ма дајте им и неколико милиона евра ‘субвенција’, само престаните више да нам досађујете причом о ФАП-у и СИСУ!“

„Београд на води“ је свакако највећа и најскупља опсена Александра Вучића, на чијем крају ће се испоставити да су стотине милиона евра на волшебан начин нестале из буџета. Однела их вода, објашњаваће Вучићеви ботови.

О чињеници како се ни данас не знају сви елементи уговора потписаног са једним од највећих арапских превараната (а конкуренција је тамо заиста огромна), као и да је „партнер“ српске владе регистрован у приватном стану и основан са само 100 динара оснивачког капитала – доста се писало последњих недеља. Српска држава је на себе преузела обавезу да до одређеног рока припреми терен за изградњу поменутог пројекта, а то подразумева и исељавање постојеће железничке станице на нову локацију.

Београдски Скадар на Бојани је железничка станица „Прокоп“, која је почела да се гради још 1977. године, и за коју је планирано да је отвори „највећи син југословенских народа и народности“: Када је Тито умро у мају 1980. године, као да је са њим под земљу отишла и идеја о завршетку ове станице. Скоро све српске владе су у међувремену свечано започињале наставак радова и најављивале њихов скори завршетак.

Комисија „Железница Србије“ је 2007. године, донела је одлуку да наставак радова повери конзорцијуму окупљеном око „Енергопројекта“. Седам година после тога се ништа није дешавало, јер држава није имала пара да плати извођача.

Почетком 2014. године, тадашњи директор Железница Драгољуб Симоновић, почео је нове преговоре са различитим извођачима, тек да покаже како се нешто ради иако се ништа не дешава. „Енергопројект“ је остао у игри. У новембру 2014. је стигао аванс кувајтског кредита којим је плаћен улазак багера и других машина на градилиште. Мало се превртала земља, више чистила паучина, а највише се причало о новим роковима завршетка – 420 дана! Најсумњивије у свему је, као и обично у Србији, финансијска конструкција. Својим познатим немуштим језиком Вучић је у марту 2015. обавестио јавност о следећем: „За наставак посла, треба да обезбедимо још пола новца. Постоји кувајтска понуда, али сматрамо да постоји могућност да то решимо из сопствених извора.“

Какав је то аванс из новембра 2014. ако постоји само понуда, како премијер тврди? Треба напоменути још нешто: „Прокоп“ је планиран да буде завршен на Савиндан 2016. године и тек онда уопште може да се почне са рашчишћавањем терена око старе Главне железничке станице у Београду, где је планирано срце будућег „Београда на води“. Од целокупне арапске инвестиције Београђани су до сада видели једино једну предимензионирану кафану саграђену у делу Београда који ионако има вишак кафана.

Арапи не желе да се на овоме зауставе, али би све да добију за џабе…

Хиљаду једна ноћ блуда и разврата

Хотел „Београд“ је старо здање на углу Немањине и Балканске улице у Београду. Није на подручју будућег „Београда на води“, већ на самој његовој граници. У поступку реституције он је првостепеним решењем враћен предратним власницима, односно њиховим наследницима, али је тадашњи корисник уложио жалбу и предмет се од тада налази у некој фиоци Министарства финансија. Корисник су биле „Железнице Србије“, односно њихова ћерка „Желтурист“ која је у стечају.

Радници „Желтуриста“ месецима нису примали плату, добављачима је предузеће остало дужно милионе динара, а рачуни су му били блокирани. Упркос томе, оно наводно показује интерес да сачува и даље води један хотел у Београду. Не постоји економска логика којом би се ово објаснило, али постоји логика лопова.

„Београд на води“, у изгледу каквим је приказан јавности, никада неће заживети. Тога су свесни и Арапи и српска Влада. Заживеће, међутим нешто друго, што је обема странама из различитих побуда веома интересантно.

Авиокомпанија из Уједињених Арапских Емирата већ је преузела некадашњи ЈАТ, а агресивно показује интерес да преузме и Аеродром Београд. Тиме би се створили савршени услови за несметани долазак гостију из арапских земаља према којима „Етихад“ има редовне линије.

У суштини, становнике Србије и Београда би требало да радује да ће ускоро десетине хиљада платежних туриста да их посећује, али ту је мала квака: „Београд на води“ је замишљен само као један велики бордел и предимензионирана коцкарница у коме ће да се проводе арапски гости! Од пропасти Бејрута, Арапи у свету покушавају да нађу ново место у коме би изградили четврт за своју разврат. У њиховим земљама им је забрањено конзумирање алкохола, не смеју ни да погледају туђу жену, а смрћу се кажњавају за секс са особама истог пола, малолетницима и животињама. За упражњавање тога им је потребно неко место изван исламског света.

Хотел „Београд“ и њему слични објекти су идеални за тако нешто и то је прави разлог због кога се овај објекат не враћа старим власницима. У ликвидационом поступку, који је у случају „Желтуриста“ неминован, овај хотел ће бити продат „страном инвеститору“ који ће га претворити или у коцкарницу или у јавну кућу за богате арапске клијенте. Вишемилионску провизију од овог посла у џепове ће стрпати Вучић и његови сатрапи, као што су Синиша Мали и Горан Весић. После тога ће напредњачки ботови убеђивати јавност како је „мудром вођином политиком“ смањена незапосленост, посебно међу малолетницима који ће бити подвођени у „Београду на води“.

Кад се све сабере, „Београдна води“ ће бити зидан 30 година, арапски партнери својим улогом од 100 српских динара гарантују да ће инвестирати 300 милиона евра (уместо раније обећане три милијарде), док ће Србија заузврат потрошити најмање толико да би земљиште привела намени.

Свињарије

Већ је постала антологијска изјава највећег српског тровача месним отпадом, Петра Матијевића, који је поводом доласка немачког концерна „Тенис“ у Србију, о Немцима изјавио следеће (ТВ Н1 од 1. маја 2015.): „…Ако знају да направе Мерцедес, како не би знали да направе и најбољу свињу? Ми треба да учимо од њих.“

Можда ће Петар Матијевић и научити да убудуће прави свиње (мада то вепрови већ вековима одлично раде и без учења), али је посао са „Тенисом“ и даље једна велика недоумица. Наиме, немачки месарски магнат најављује да ће у не тако далекој будућности у Србији клати годишње четири милиона свиња. Србија нема ни приближно толико товљеника!

Према подацима Завода за статистику, у Србији се у сваком тренутку налази око три милиона живих свиња, док се годишње закоље око шест милиона. Ако планира да годишње закоље четири милиона свиња, „Тенис“ ће, или веома брзо потпуно уништити наш сточни фонд, или ће морати свиње, бар на почетку, да увози и овде даље репродукује и тови.

У случају увоза, питање је шта ће овде и одакле да стигне и какве последице ће то имати на овдашње сточарство. Пошто „Тенис“ стоји под директном заштитом Александра Вучића, не треба ни сумњати да ће му бити дозвољен увоз свега и свачега што пожели. Јер, премијер је приликом потписивања Меморандума о разумевању са „Тенисом“ рекао како се лично уверио да овај кланичар ништа не баца. Ни папке, ни кости, ни угинуле свиње…

Ленд марк са полуфазама А и Б

Изјаве љубави „генијалном Великом вођи“ Александру Вучићу од стране његових полтрона доводе нас до сумње да су народни посланици из редова СНС-а имбецили. Тако се шеф посланичке групе напредњака у Народној скупштини Зоран Бабић током дискусије о промени закона како би се омогућила изградња „Београда на води“, 7. априла 2015. обратио Александру Вучићу речима: „Ја вам се дивим, физички и ментално и било како!“

Физичко дивљење код једног мушкарца подразумева и видљиве промене на одређеном делу његовог тела. Не треба ни сумњати да ће Вучић и лично да се увери у величину „физичког дивљења“ код својих потчињених.

У случају „Београда на води“ претходно је јавност забављао сам Вучић. Ево неколико његових изјава из најближе прошлости…

На ТВ Пинку је 16. фебруара 2015. одговорио на питање када је реално да буде изграђено све приказано на макети „Београда на води“: „…До краја 2018, почетка 2019.“ Само три месеца касније, према потписаном уговору, крајњи рок за завршетак свих радова је 2045. година!

Исту изјаву је Вучић давао и током прошлогодишње предизборне кампање. Ухваћен у лажи око рокова он 27. априла 2015. на ТВ Н1 објашњава у свом стилу („причај много, али ништа не кажи“): „…Ја сам говорио о првој А фази. Има прва А, па прва Б фаза, па онда има друга, па друга А фаза, па друга Б фаза и тако даље. Ја сам говорио о ова четири објекта, дакле та прва четири објекта би требало да буду завршена у року који сам изговорио.“

Како изгледају те фазе, Вучић је објаснио још 27. јуна 2014. на ТВ Студио Б: „…Већ крајем фебруара, најкасније 1. марта 2015. крећемо у изградњу прве А фазе целог пројекта ‘Београд на води’. То ће бити четири велика објекта, плус највећи шопинг мол на целом Балкану, плус београдска кула – највећи, најлепши и најважнији објекат који ће представљати нови ‘ленд марк’ Београда.“

У богатом српском језику не постоји ‘ленд марк’, али ни у закону нигде не стоји да премијер мора да прича само српски. Нити да буде при здравом разуму.

Како на Савском амфитеатру до измештања железничке станице (најраније почетком 2016.) ништа не може да се гради, то значи да ће за изградњу четири објекта, шопинг мола и „ленд марка“ инвеститору требати три године! Упркос здравом разуму, како би доказао да је помрачење ума основни услов за улазак у СНС, Вучићев рођак и градоначелник Београда Синиша Мали у последњој предизборној кампањи 10. марта 2014. поверава Тањугу:“ …Радови на изградњи Куле Београд на Савамали почеће до краја године.“

Вероватно је тада замишљено да радници и механизација прескачу пругу којом се крећу возови. У сваком случају, ни више од годину дана после ове изјаве Малог ништа није почело да се зида.

Да би уопште могло да се приступи било каквим радовима морао је да се измени тадашњи Закон о експропријацији и то доношењем закона за једнократну употребу (такозвани „леx специалис“, назван одмах у народу „Алекс специалис“). Њиме је посланичка већина напредњака утврдила како постоји јавни интерес да се приватно земљиште национализује и одмах затим поново приватизује?!

Када се својевремено расправљало о леx специалису којим би се омогућила експропријација земљишта за потребе „Јужног тока“, тадашња потпредседница СНС-а, а данашња гувернерка Народне банке Србије је 5. новембра 2009. у Скупштини тврдила: „…Не, овде нема ни рупе у закону, овде је очигледно да је овај акт који је предложен неуставан, не зато што сте га ви таквим предложили, него зато што сте га припремили у складу са законом који је неуставан. То је Закон о експропријацији, који у једном делу поштује Устав у члану 1, а у члану 2. га не поштује јер ограничава право приватне својине одлуком извршног органа. Има ваше делимичне кривице, али нема апсолутне. Та формулација се толико злоупотребљава да се у случају Закона о експропријацији потпуно урушава суштина самог закона, у смислу правне сигурности, својине, приватне, државне и сваке, да се експропријација код приватне врши само законом.“

Изгледа да је сваки леx специалис неуставан, осим када је у интересу напредњака!

Милан Маленовић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/prodaja-magle-po-evropskoj-ceni/

1 глас