Бројни су докази да је староседелачко становништво Балкана у предримско доба било претежно српско

 

Био је један од ретких српских стручњака за средњовековну археологију. Утемељивач рановизантијске, ранословенске и ранохришћанске археологије у Србији. Рад је започео 1971. године у Музеју Крајине у Неготину, а од 1977. до 1978. био је запослен у Археолошком институту у Београду. На Филозофском факултету у Београду каријеру је започео као асистент за средњовековну археологију. Магистрирао је 1977. године радом Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у периоду VI−XII века. Десет година касније докторирао је темом Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа. У звање доцента изабран је 1988. а шеф Катедре за средњовековну археологију постао је 1997. Био је руководилац многих археолошких истраживања и има велико искуство у раду на терену. Аутор је великог броја научних радова и публикација.

На основу сопствених опсежних истраживања, од касних 1980-тих заступа теорију о подунавском пореклу Словена и њиховој аутохтоности на Балкану пре Велике сеобе, чему нова мултидисциплинарна истраживања дају за право. Да би се у данашњем протекторату званом Србија или Европа заступале такве научне истине и стајало иза њих, мора се платити велика лична цена, често драматична. Ђорђе Јанковић, свестан свега, плаћао је и остао смирен, непомерљив.

Када се упокојио, 12. новембра 2016, „велики медији” и окупациони естаблишмент, и научни и културно-политички, потпуно су то прећутали. То је постмодерни начин дисквалификације: нема полемике, нема вагања аргумената, просто те сахране у мук или у циркуску грају. Али још постоји Србија која препознаје и поштује своје великане, а њихово дело похрањује у истинске ризнице. У име те Србије, преносимо интервју који је професор Јанковић 2013. дао Зениту, одличном културном магазину (главни уредник Срђан Станишић) који је у међувремену и сам угашен.

Средином XX века, у стручној јавности Америке појавио се појам forbidden archeology (забрањена археологија), који је означавао сва она истраживања потврђена новим научним методама чији се резултати нису уклапали у тадашње званичне ставове науке. Ова „филтрација знања” објашњавана је на више начина: ситносопственичким интересима, конзервативном природом људског ума, али и геостратешким и политичким потребама великих сила. Да ли у српској стручној јавности постоји „забрањена археологија”?
— Археологија је у најужој зони интересовања оних политичара који стварају садашњи и будући свет, дакле великих сила. Њихов је интерес да потчињени народи не мисле својом главом. Тако је данас, тако је било и у далекој прошлости. Да будем сасвим одређен, данас се намеће уједињена Европа под вођством Германа и Рима, а без Словена. Они Словени који хоће у ту Европу морају да се одрекну своје самобитности, да прихвате да су народ настао тек почетком Средњег века и да зато своје културне и духовне вредности потчине западноевропским. Зато су прављене велике изложбе о Галима од III до I столећа и о Германима у доба Велике сеобе народа, који су, као и Римско царство, наводно обједињавали Европу, а заправо су је рушили. Пошто је грчка култура не само старија већ узвишенија од римске, потребна им је као наводна постојбина Европе. Али, будући да су Грци православан народ, а и да су Западноевропљани уништили Византију, уведена је тврдња по којој Грци нису били један народ у предримско доба (као што је учињено, рецимо, у Археолошком музеју у Лајдену) упркос једном грчком језику. Дакле, намећу став да данашњи Грци нису потомци оних давних, а да је Византија била нека заостала држава. Тако је и са Словенима.

Балканске земље су можда најконтролисаније у археолошком погледу. То се лепо види по пројектима и објављеним истраживањима, о чему би се могла написати цела књига. Лепо се види како се однос према средњовековној археологији мењао после 1948, па после пада Ранковића, па после 2000. године. Слично се дешавало и са другим областима археологије. Велика открића у преисторији, као што је култура Лепенског вира, уместо да се разраде и прошире, обустављена су; човечанство и ми смо остали без спознаје дела своје прошлости, а Србија, поред осталог, и без прихода оствареног туризмом.

lepenskivirТа „забрањена археологија” код нас делује преко партијско-клановског система. Некада је КПЈ на разне начине спречавала проучавање средњовековне археологије. На пример, бојкотовани су међународни конгреси Савеза за словенску археологију, а, када је дошао ред на Југославију да га организује, није одржан. У стручном погледу, то се одражавало кроз скривање података о словенским налазима, затим кроз њихово погрешно приписивање Византији, па нефинансирање истраживања… Извршиоци овакве партијске воље били су, рецимо, Владимир Кондић у Србији и Бошко Бабић у Македонији. Данас се археолошка истраживања у Србији контролишу и на теоретском и на практичном нивоу, преко својеврсних комесара. О томе шта сме да се истражује на терену одлучују Марко Поповић и Вујадин Иванишевић из Археолошког института, док се на Филозофском факултету Александар Палавестра, Сташа Бабић и други труде да одговоре студенте од теренских истраживања и средњовековне археологије. Они настоје да нашу археологију што више провинцијализују, да археолошке културе нашег тла сведу на неке споредне појаве у прошлости Европе. На свакога ко покуша да изађе из ових задатих оквира, обрушавају се тимски.

Човеков однос према култури сопственог народа може да буде доста различит. Код Романо­германа овај однос је одређен нарочитом психологијом, која се може назвати егоцентричном. Чини ми се да порекло и историја Словена нису омиљене теме у глобалном свету. Ако је судити по научно-популарним емисијама које су намењене образовању широке јавности, Словени не постоје. Зашто је ова тема и код нас потцењена?
— Тачно, али имајте на уму да гледамо претежно (добре) емисије Бибисија, као и других западних програма, а њима бављење Словенима није у интересу. Зашто би се Словенима и бавили? Проблем је у нама, нашој власти, нашој самопрокламованој елити.

На ваше питање се не може дати једноставан одговор. Најпре, док су се други бавили археологијом, ми смо ратовали са Турцима и Немцима. Некада се сматрало да су Срби потомци Илира, да су Словени народ давног порекла. Затим је наступила такозвана критичка историографија у служби Запада, и Словени су постепено постали „млад народ”, чиме су дата оправдања Аустроугарској, затим Немачкој, на крају Британији и Америци да нас „цивилизују”. Наравно, то није само наша судбина. Онда је уследила ера Коминтерне, са налогом да се Срби спутају у сваком погледу. На њу се надовезује сукоб са Информбироом као изговор за борбу против свега руског, а онда и словенског. Мало је недостајало да руски језик буде избачен из наставе, што је данас скоро остварено. Мало по мало, брисали су нам ћирилицу и ми смо полако стицали комплекс ниже вредности, и почели да се стидимо што смо Словени. Све то исход је дуготрајне пропаганде са Запада, која траје преко сто година, уз учешће наших вајних интелектуалаца, који су се продали за понеку дневницу и тапшање на неком међународном скупу. И тако смо зашли у зону патологије.

sloveni01Потребни су нови људи, одлучни инвеститори и истраживачи, који ће истрајати и установити ко су Срби и који ће објавити шта су открили. Тврдим да неће имати чега да се стиде, напротив. Дакле, није то потцењена тема, већ некада забрањена, а сада већ уграђена у комплекс ниже вредности наше елите, потреба за господаром који ће им за уједеног ближњег дати неки отпадак као награду, на шта ће они узвратити срећним махањем репом. Свака озбиљно направљена емисија о добу пре Немањића неминовно би наметнула питање порекла Срба, а онда бисмо лако дошли и до преисторије нашег тла.

О пореклу Срба и њиховој матичној територији постоји више тео­рија. Када и где, према вашим сазнањима, започиње историја српског народа?
— Прво морамо да одредимо појам народа, да одредимо његове археолошке особине, а онда да га испратимо у прошлост колико је то могуће. Морамо имати на уму да се народи временом мењају, да упијају у себе друге народе, док се њихови припадници утапају у инородне народе. Српско име види се као самоназив индоиранског или индијског порекла, што указује на доба образовања Индоевропљана. Те везе потврђују топоними, неки митови, религиозна схватања и друго. Археолошки, по мојим истраживањима, Срби су потомци оних Илира који су настањивали подручје између Ибра, Јадрана, Купе и Саве. Они настају из цетинске културе, која се образовала у првој половини другог миленијума пре Христа. Од тада до данас на том простору живи становништво мање више исто по антрополошком типу, а и културно, такозваног динарског антрополошког типа. Међутим, то је донета култура, што значи да су њени носиоци негде живели пре тога. Топоними са српским именом данас се могу наћи од Ирана до Индије. Магловито се назире једна старија епоха Словена и Срба коју треба повезати са неолитом Мале Азије и Југоисточне Европе, коме насупрот стоји просечно млађи неолит Средње и Западне Европе, са особинама које се дуго могу пратити код Германа, као што је изглед куће (а она одражава породицу). Још дубљу и магловитију прошлост наилазимо код Срба и данас у виду сећања на потоп, иначе запамћен у Старом свету, у Ирану, Индији, Израелу. То су предања о алкама на врховима наших планина, за које су некада били везивани бродови. На другој страни, неке природне науке сада независно истражују гене, крвне групе и слично, и долазе до занимљивих открића упркос отпору који се код нас пружа пре свега из круга археолога и антрополога повезаних са немачком науком.

Данас се на Порфирогенитовом делу О управљању царством темеље сви школски и универзитетски програми иако постоје антички и средњовековни списи који о пореклу Срба говоре другачије. Савремена археологија, антропологија и генетика су доказале јасне противречности у теорији о Великој сеоби народа. Будући да сте ви први у Југоисточној Европи одредили археолошке особине Словена и Срба из доба пре Немањића и доказали присуство Словена, односно Срба, у рановизантијским утврђеним местима, мислим да сте најпозванији да кажете да ли је дошло време да се научне претпоставке утврђене након Берлинског конгреса 1878. године замене савременијим и како да се то уреди.
— Нагласио бих да је пре мене Ирма Чремошник истраживала тада најстарија словенска насеља и гробља из IV−VII столећа, заправо српска, у Подрињу, али су њена открића занемарена. У Бугарској је Живка Вжарова започела истраживање Словена VI−VII столећа, али је после ње, совјетског ђака, стао рад на проучавању словенског порекла становништва Бугарске.

srpskegromileНаравно да је дошло време да се промене не само претпоставке већ и да се објаве чињенице које су утврђене у последње две деценије и да се уграде у уџбенике. Да имамо своју државу, то би било једноставно, као и у свакој другој држави која нова научна открића уграђује у школски и образовни програм да би од тога привреда и цело друштво имали корист. Било би природно, ако постоје открића која битно мењају представу о прошлости, да се она јавно размотре, да се утврди њихова вредност, да се истраживања наставе или прошире у потребном правцу, а онда да се укључе у образовање, културу, науку и туристичку понуду. То код нас није могуће у садашњим околностима. Преостају само приватне иницијативе, а за њихову успешност потребан је новац. Дакле, потребни су слободни инвеститори, који ће финансирати различите видове утврђивања чињеница, почев од теренских истраживања, а затим научне и стручне публикације, телевизијске емисије, стрип, интернет и слично. Много тога могу да ураде млади. Пошто је велики притисак странака међу запосленима, као и међу онима који траже посао, влада страх од замерања комесарима. Преостаје нада да ће се кад-тад применити стандарди Европске заједнице и на Србију и да ће онда бити омогућена већа слобода деловања.

Средњовековна Србија преднемањићког периода у делу наше јавности синоним је за мрачно и варварско доба, што је веома чудно, пошто се налазила између два цивилизацијски веома развијена конгломерата народа: Византије и Западног римског царства. Јасно, само народ са веома развијеном сопственом културом могао је да одоли овако снажном страном утицају и да се не асимилује. Како видите српски етнички простор током средњег века, а нарочито његове западне пределе?
kijevci— То се може поуздано и континуирано пратити од цетинске културе. Картирањем археолошких података видимо да за њом на истом простору следе Илири, затим римска провинција Далмација, онда српска раносредњовековна култура и распростирање такозваних стећака, од којих су неки са ћириличним натписима – све са истим становништвом. Дакле, матични српски простор је динарски, између Ибра, Јадрана, Купе и Посавине. Од почетка средњег века, можда и пре, Срби су присутни и на истоку, у Поморављу, Тимоку, планинском Банату, а на југу у Подримљу до Повардарја и у данашњој Албанији, али су ту измешани са другим Словенима. На западу је било насељених других Словена изгледа већ у позном VI столећу, у приморју од Сплита на северозапад, у Равним Котарима и у Истри. Франци су потом населили малобројне Гудушчане у Лици, Хрвате између Цетине и Ријеке и такође малобројне Лицике у Неретви, после 800. године. То стање се мање-више одржало до наших дана, када смо претрпели највеће губитке. У средњовековну Хрватску биле су укључене неке западне српске области, у уобичајеним збивањима тог времена, као што је и Хрватска бивала укључена у Србију. После монголско-татарске најезде 1241−1242. године, копнена Хрватска је запустела, и Срби су поново преовладали у области Книна, као пре досељења Хрвата. Иако нема одговарајућих истраживања, ипак археолошке чињенице излазе на светло дана, упркос фалсификатима. Недавно је откривен ћирилични натпис у Кијевцима код Градишке, датован у 1301. годину, дакле, сведочанство о православној цркви из доба краља Драгутина. Тиме је отворена могућност да се докаже да су сва предања о краљу Драгутину као ктитору наших манастира у Босни тачна. На цркви Крупе на Врбасу види се да је из XIII столећа, па су тачна и предања о старини манастира Крупе, Крке и Драговића у Далмацији, а не заборавимо ни Рмањ на Уни. Шта би тек све знали да неко из Србије пореклом оданде финансира тамо археолошка истраживања?! У историји и уџбенику средњовековне историје Хрватске Наде Клаић пише да је њихова граница била до Уне. Не може бити сумње да су Срби од почетка настањивали Поуње, а и неке западније пределе.

Ископавали сте у околини Книна и Грахова громиле, обредне хумке, а потом објавили и прву археолошку монографију о прошлости Срба у раном средњем веку Српске громиле (Београд, 1998). Она је изазвала велику узбуну, више у политичкој него у стручној јавности. О чему је заправо ту реч и шта вам највише замерају?
— Мада сам уверен да бих и без тога исто прошао, највише им је сметало оно Српске у наслову књиге. Реч је о томе да сам не само открио већ и објавио оно што су водећи археолози у Југославији одавно знали: да постоје средњовековни словенски тумули, односно хумке, громиле. На основу дефинисања громила као српске културне особености, раздвојио сам по први пут Србе од осталих Словена и суседа, и помоћу тога реконструисао део српске историје. Громиле су сведочанства обављених погребних обреда; то су обично сасвим мале хумке, које садрже обредно станиште у које је пре сахране био положен покојник, а после је на истом месту направљен споменик, собрашица, где су одржавани помени. Оне се лако распознају на терену, и без ископавања, тако да је једноставно одредити простор на коме се шире, а самим тим и простор где су живели Срби који су их подизали. Теренска истраживања су трајала више година, и о њима сам приредио изложбу, која је била приказана у Београду, Новом Саду, Бијељини, Книну… Потом сам о громилама реферисао на конгресу Савеза словенске археологије у Новгороду 1996. године. Једини који су ставили примедбе на мој реферат су били Марко Поповић и Вујадин Иванишевић из Археолошког института у Београду. Када се појавила књига, коју нисам могао да објавим редовним путем, Археолошки институт је дописом, потписаним од стране директора Милоја Васића, тражио од Филозофског факултета да ту књигу забрани за употребу студентима, јер „трује српски народ”! Одржана је јавна расправа о књизи на Филозофском факултету, коју је организовао др Милош Јевтић, а учествовали су академик Љубомир Максимовић, др Милоје Васић и др Марко Поповић, иначе иницијатор акције да се књига забрани. На крају је академик Милутин Гарашанин закључио да су моја открића преурањена, а М. Васић, незванично, да је то била промоција књиге. Мислим да им је највише сметало што се неко усудио да објави књигу без њихове рецензије, односно дозволе за објављивање. Један музикант са Филозофског факултета ми је замерио што сам споменуо да су истраживања обављана у току НАТО блокаде, што је корисно знати, да би се идентификовао њихов покровитељ.

SrpskegromileDjordje Jankovic slika O 48079289Није проблем у томе што они другачије мисле, то је опште људско право, већ што, у одсуству другачијих чињеница или због сопствене неспособности и немоћи иду да ме тужакају у Немачку, и то не да сам нешто погрешио у методологији или приказивању и тумачењу чињеница, већ да сам националиста и фашиста. То је ружно и показује о каквим се личностима ради, а то су наставници на Филозофском факултету. У академској средини било би природно да се кроз објављене текстове поведе расправа или на неком научном или стручном скупу, и да се на тај начин дође до истине. Овако се све своди на клевету и мобинг – у подлости нема будућности.

Истраживали сте многе цркве и манастире на простору Босне и Херцеговине и покушали да аргументовано укажете на фалсификовања њиховог порекла, старости и конфесионалне припадности. Да ли се данас осим вас неко од српских стручњака и званичних институција озбиљно бави разоткривањем тих фалсификата и спречавањем затирања доказа о присуству Срба у нашим западним крајевима?
tvrdos— Нажалост, сва таква делатност је сведена на појединце, и то пре свега у Републици Српској, а и они узмичу, да не би остали без радног места. То није никакав систематски рад, већ научна радозналост или стицај околности. Једноставно, чињенице саме излазе на светло дана, не могу се бесконачно сакривати. У Бијељини су у темељима једне џамије нађени надгробни споменици са ћириличним натписима, из којих се види да је ту негде у средњем веку постојао православни манастир и још најмање две цркве. Али властима није пало на памет да финансирају њихово проналажење. Знали смо да рушимо џамије, а не умемо да пронађемо своје цркве, што указује на оне комплексе усађене у време комунизма. У Кијевцима код Градишке је Милан Ђурђевић открио стародревну цркву, можда и манастир, и поменути ћирилични натпис из 1301. године! То откриће из основа мења представу о Босни, богумилима, те „земљи донетој на опанцима”. Било би природно да се око тог открића окупе најумнији српски научници свих одговарајућих струка са разних страна, да се укључе страни научници, да држава све то финансира, али ништа од тога. Недавно сам био код Цркве Покрова Пресвете Богородице у Шиповљанима код Дрвара, која је обновљена на месту цркве из античког доба, као што су и цркве манастира Тврдоша код Требиња или Иловице на Превлаци код Тивта. То нису ситнице, то су важни подаци, који ће једног дана променити садашњу званичну историју Европе, а када ће то бити, зависи умногоме и од наших власти.

Да ли је раносредњовековна прошлост Срба на Балкану и даље мистерија и, ако јесте, због чега?
— За мене више није мистерија, а била је до открића громила и ископавања у манастирима Тврдошу и Иловици. То су кључна открића која су ми отворила очи. Ове истине ће доспети до јавности, али питање је када. Велики труд се улаже да се то што више одложи, али је неминовност. Враћамо се на ваше прво питање. Газдама не одговара да Срби имају самосвест да су своји на својему одувек, да имају историјско право старо хиљадама година, да имају отаџбину, земљу отаца, а не домовину где случајно живе, као Хрвати или Американци, или као нека британска, немачка или француска нација, образована, како кажу, у XVIII–XIX столећу.

Данас, видимо, помоћу друштвеног инжењеринга настоје да стварају нове државе и нације, са тенденцијом да прерасту у народ. Наивно је претпоставити да не постоји и обратни процес: рушење и затирање колективног сећања малих народа који се не уклапају у задату нову слику света. Пошто само веома стари народи имају митологију изнедрену из колективног архетипа, историју, фолклор (…), а самим тим и материјалне доказе свог постојања кроз дуги временски период, нису ретка ни намерна уништавања историјских објеката и археолошких налазишта на српским територији. Истраживали сте на Косову и Метохији. Са чим сте се сусретали тамо?
— Косово и Метохија су нарочито нападан део нашег бића, и не случајно. Мит о Косовској бици нас, како је то показао Александар Лома, повезује са Махабхаратом и Индијом; додао бих да то није само мит, већ усуд, задатак који треба да спроведемо да бисмо се спасли, као народ са личношћу. Ето једне стране одговора на ваше питање – истражити то митско, то предање, оно што је суштински део нашег бића, без кога можемо да нестанемо. Указаћу на неке археолошке примере, јер се данас и не може учинити више. Почећу са базиликом под Панчићевим врхом на Копаонику, датираном у IV–VI столеће. Следи бифуркација код Неродимља, развође Балканског полуострва, где су наши дворци, а изнад је врх Љуботен (2.500 метара надморске висине), на коме се славио Свети Илија. Затим Метохија са својим прастарим манастирима и црквама. Па постојбина светог цара Јустинијана Великог, словенског имена Управда, са гробовима његових родитеља, његовим дворцем…

bazilikakopaonikДруга страна одговора јесте заштита археолошког наслеђа. У Југославији је у време социјализма наметнут несрећни систем којим је археолошко наслеђе подељено на непокретно (предато у надлежност заводима за заштиту споменика културе) и покретно (предато музејима). Али, притом, заводи имају власт над музејима. То је основни узрок пропадања археолошких налазишта, уз примитиван закон, непримерен европским стандардима. Иако је, рецимо, познато да је на Косову било најмање пет двораца, као и да су тамо изузетно значајна друга историјска места, није уложен ни динар да се све то открије и истражи. Понегде се радило симболично, као на Новом Брду, али било би важније да се истражи неки дворац или престоница. На томе су радили некомпетентни стручњаци са циљем да остваре дневнице, а не да би се утврдила истина о неком питању, као уосталом и многи данас. И док су, наводно, тражили гробове учесника Косовске битке, око Грачанице су приликом копања дренажног канала раскопаване људске кости и по њима се газило. Тамо је септичка јама направљена у гробљу из XI столећа. Данас на граду Звечану тешко може да се пронађе рушевина Цркве Светог Ђорђа, у којој се Немања молио пред битку код Пантина, толико је зарасла у коров. Треба ли рећи да би ту цркву нека друга држава одавно обновила!? Један наш врло угледни научник је из албанске литературе преузео податак да је тврђава Петрич код Урошевца, на којој никада није био, домородачка (по њима албанска) тврђава VI столећа иако је то српско историјско место. Ту је краљевић Душан заробио свог оца Стефана Дечанског. Гробља X и XI столећа су сврставана у некакав рани средњи век и приписивана некаквим Словенима, а не Србима, јер су се аутори, иако нису били чланови комунистичке партије, „самокритички” стидели српског имена.

Професор Реља Новаковић је сам истраживао Косово и Метохију, и са рушевина града Чечана, које су Албанци уништили после Другог светског рата, откупио неке изванредно важне налазе, а остало је продато у Италију. Тако је случајно спасао уломак крчага са најстаријим глагољским записом на тлу бивше Југославије, сведочанство начина плаћања пореза код Словена, дакле археолошки документ од изванредног значаја за све Словене и сву Европу, ону којој је стало до знања о пореклу сопствене културе. Колико људи код нас данас зна за тај налаз из Чечана?

На другој страни, и Албанци раде своје. То је углавном пљачка гробова у срушеним црквама и других археолошких налазишта, што је општа појава у бившим социјалистичким земљама. Када су Албанци правили ровове на Градини у Великом Трнову код Бујановца, нађене предмете су однели у Приштину, а објавила их је Еди Шукриу у аустријском часопису. Има и наивног фалсификовања чињеница. Рецимо, откопали су рушевине цркве на Новом Брду и датовали је у XII столеће да би је прогласили за своју цркву из времена пре него што су Немањићи, наводно, окупирали Косово. То је бесмислица, али тако покушавају да пропагандним службама и медијима дају грађу за фалсификовање прошлости.

reljanovakovicМного више забрињава чињеница да Албанци римокатолици покушавају да наше преднемањићко наслеђе присвоје и замене својим. Пре више од двадесет година био сам код тадашњег епископа Павла у Призрену. Он ми је тада указао на манастир Винчу, Бинчу, по коме се зове Биначка Морава. За тај манастир није чуо ни свештеник који је био са мном иако је рођен 50 километара одатле, а служба заштите и наука нису имале никакве податке. Сада је тај манастир срушен. Када сам отишао тамо, затекао сам манастирчић са живописом драгоценим по значају и лепоти, из XVI столећа. Кроз порту тог манастира Албанци су направили сеоски друм. Али у близини сам видео и модеран римокатолички манастир. Ствар је у томе да се Винча као место спомиње у Скопској епископији, у повељи цара Василија из 1019. године, а данас постоји седиште римокатоличке бискупије у Скопљу, која обухвата Косово. Другим речима, они настоје да успоставе свој континуитет на нашем тлу, да једног дана кажу како ту имају свој манастир од XI столећа, међу својим народом, који су им Срби узели под Немањом.

Наставиће се

Разговарала ТАТЈАНА МАРКОВИЋ

www.standard.rs/

4 гласa