Римокатоличка црква се никада не одриче своје политике. Она то спроводи огњем и мачем, пером и речју и на сваки могући начин при чему је важно само то да циљ оправда средство, каже академик Србољуб Живановић

Пре неколико дана епископ славонски покушао је да у Хрватској организује некакву међународну конференцију на којој је требало да се расправља о Јасеновцу и холокаусту, али са римокатоличке тачке гледишта. Наравно, њему је било исувише добро познато да нико од људи који би могли нешто да кажу о свему томе нису у стању да иду у Хрватску. Ја лично не прелазим границу Хрватске јер немам поверења у хрватску државу да је у стању да обезбеди мој несметани боравак у тој земљи, и плашим се да би могло да се деси да ме неко тамо ликвидира. Поред тога известан број других људи који би требало да говоре на таквим састанцима нису могли да допутују јер се налазе на потерницама хрватске државе, на тзв. црвеним међународним потерницама. Отуда не схватам зашто се један такав састанак који претендује да буде међународни одржава на територији државе каква је хрватска држава сада. Ми знамо сасвим добро да десетине хиљада омладине у овој земљи данас узвикује пароле Убиј Србина, Србе на врбе и Босанце у ланце, да се славе оне усташе и они кољачи које је некадашњи злочинац Степинац водио у Ватикан на поклоњење папи, а да се заборављају стотине хиљада несрећних жртава не само јасеновачких логора, већ и логора у Јадовну и на другим местима, каже у разговору за „Печат“ палеонтолог, антрополог, академик Србољуб Живановић.

Један сте од најбољих познавалаца српског страдања у 20. веку. Да ли Србија да би прихватила западни концепт историје и подржала идеју регионалног помирења мора да умањи злочине почињене над Србима, и да ли у тој општој политици учешће узимају и поједини епископи СПЦ?

Чињеница је да трају покушаји стварања нове историјске мапе Балкана по мери НАТО-а са циљем да се насиље претвори у одрживи мир. Суштина целог процеса придруживања Европској унији из угла ССП своди се на условљавање Србије да прихвати политику регионалног помирења, односно бриселско-вашингтонску конструкцију историјске прошлости. С тим у складу трају и покушаји умањења српских жртава у време Другог светског рата, страдалих од стране усташа. Недавно је изашао интервју владике славонског који је био запажен у јавности како због његовог личног, тако и због става СПЦ према улози Алојзија Степинца у усташком крвавом пиру, и улози Ватикана у НДХ.

Међутим, знатно раније, из једног мање запаженог интервјуа могли су се наслутити ставови овог епископа. На једном месту у том претходном интервјуу, он каже: „Српска православна црква неће кварити своје односе са Римокатоличком црквом због једног надбискупа из Другог светског рата“. Ова, као и последње изјаве епископа славонског дубоко вређају српски народ. Владика Ћулибрк се налази на таквом месту, у Славонији, где можда мора да реагује на одређени начин, али ја му поручујем да он више нема пастве. Срба више тамо нема, а они који постоје, они леже у јасеновачким стратиштима и они му неће опростити. У једном морам да се сложим са њим. Тачан број страдалих Срба у Јасеновцу никада нећемо сазнати јер поред оних пописаних 700.000 ми не знамо ни које су вере, ни које су нације била нерођена деца коју су Хрвати вадили из утроба мајки и убијали. А отимали су децу са груди мајки и клали пред њиховим очима.

Каква је улога Ватикана у креирању западног концепта политике на Балкану?

Римокатоличка црква је вековима васпитавала хрватски народ да мрзи све оне који нису римокатолици. Зато је било клања Срба и почетком Првог светског рата. Народ зна да је 28. јуна на Видовдан када је Гаврило Принцип убио аустроугарског престолонаследника Фердинанда, у свим градовима у којима су живели Срби, на територији Аустроугарске монархије, укључујући Хрватску, Босну, Херцеговину и Далмацију, настало клање Срба. То клање и протеривање Срба за време Првог светског рата било је ужасно, али захваљујући политици краља Александра који је желео да направи од три разнородна народа некакав југословенски народ није се смело говорити да су злочине над Србима починили римокатолици Хрвати. Зато што се између два светска рата ћутало о злочинима Хрвата римокатолика над Србима зато смо добили Јасеновац, а зато што се после Другог светског рата није могло говорити о злочинима Хрвата у Јасеновцу добили смо протеривање четврт милиона Срба из Хрватске, па је коначно Хрватска очишћена од свих некатолика.

Римокатоличка црква се никада не одриче своје политике. Она то спроводи огњем и мачем, пером и речју на сваки могући начин при чему је важно, само то, да циљ оправда средство. Онога момента када су они прогласили једног човека за поглавара и за непогрешивог и за наследника Светог Петра за кога се не зна да ли је стварно страдао у Риму, али се са сигурношћу зна да у Светом писму не пише да је Христос оставио Светог Петра као свога наследника, Римокатоличка црква ради свој посао, ради то успешно, не одустаје од борбе против православља крчећи себи пут на Исток… Они су то радили од Крсташких ратова који нису вођени зато да се ослободи Христов гроб већ да би се срушила православна Византија и Источно римско царство. Сада је на мети наследница Византије, Трећи Рим, Русија која под својим окриљем има више православаца него што их има на целом свету. Нажалост када погледамо шта ради цариградски патријарх који под собом има 700 верника, кога поставља турска влада, коме новац даје Америка, а он се љуби са римским папом слика постаје још лошија. Мислим на Осми васељенски сабор – на којем ради и Јерусалимска црква и Московска патријаршија и Српска црква. Тај Сабор православцима неће донети ништа добро.

Као признати палеонтолог иза себе имате научно озбиљан и национално одговоран рад од значаја за српску прошлост. До каквих сте сазнања дошли када су у питању масовне гробнице Срба?

Добро је познато да је Међународна комисија за истину о Јасеновцу, где није било представника ни Срба, ни Хрвата нити било кога са територије бивше Југославије, установила да је само у јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома страдало преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Практично Други светски рат преживело је тек 1.000 Рома са територије некадашње НДХ, укључујући Босну и Херцеговину. Да не говорим о геноциду који су хрватска држава и хрватски народ починили над Србима. Још увек су на Велебиту препуне јаме и вртаче, а има их преко 300 које су пуне лешева несрећника живих бачених у те јаме. Раније сам о томе у Лондону, где сада живим, причао једном од мојих колега, професору анатомије у Болници „Светога Ђорђа“.

Њему је било тешко да поверује, да замисли да постоји тако нешто. Он је са групом студената спалеолога отпутовао на Велебит и спустио се у неке од јама. Када се вратио у Лондон одао ми је признање и рекао да се уверио у оно што му се чинило немогућим.

Да ли канонизацијом Алојзија Степинца, Римокатоличка црква умањује и своју улогу у НДХ?

Ја кажем, каква црква, такав и светитељ. Од три римокатоличка свештеника у НДХ, двојица су били кољачи који су лично убијали Србе, Јевреје и Роме. То су подаци који су изнели представници Америке у Њујорку још 2000. Они су саопштили да је преко 1.400 римокатоличких свештеника у НДХ лично клало и убијало. Ту су били укључени и активисти Римокатоличке цркве и известан број сестара. Међународна комисија о истини о Јасеновцу је после тог саопштења покушала да направи списак имена и презимена римокатоличких свештеника који су лично убијали и дошла је до броја од 1731.

На једној међународној конференцији за истину о Јасеновцу, саопштио сам да када сам 1964. учествовао у ископавању масовне гробнице у Доњој Градини и у Јасеновцу присуство новинара и фотографа није било дозвољено, наш извештај се крио од јавности па ја сада немам ниједну фотографију, ниједан дијапозитив, никакву документацију, али сам зато замолио једну госпођу која је преживела клање у Јасеновцу да изађе на трибину и покаже ожиљке на врату. Госпођа о којој је реч изашла је пред аудиторијум. Она је била логорашица са свега пет година. По њеном сведочењу, она је кољача гледала право у очи, док ју је римокатоличка часна сестра Пулхерија вукла за косу не би ли јој истакла врат да је кољач лакше закоље. Међутим кољачу је задрхтала рука и он ју је пререзаног врата, живу бацио у јаму.

Не само садашњи папа и садашња бискупска конференција Хрватске, већ и њихови претходници имали су антисрпски став. Папа Јован Павле Други је долазио у Бањалуку да у самостану Петрићевац посети гроб Ханца Мерца, главног идеолога усташа и крижара који јесте да је преминуо пре Другог светског рата, али су га усташе у време трајања рата уздизале као свог духовног вођу. А зна се да су његови крижари највећим делом постали усташе и кољачи Срба, Јевреја и Рома. Он је дошао у самостан Петрићевац да њега беатификује, односно прогласи за блаженог на путу да постане светитељ. У Бањалуци и дан-данас постоји споменик Ханцу Мерцу, а Римокатоличка гимназија носи његово име. Тај исти папа није отишао да очита бар једну молитву за невине жртве Јасеновца, иако му је јасеновачко стратиште у Доњој Градини било на пушкомет. Но, он је хтео да ода признање оним фрањевцима, кољачима Срба који су клали и убијали српску децу у Бањалуци и у околини. Међународна комисија за истину о Јасеновцу упутила је једно писмо папи са позивом да приликом посете Босни и Херцеговини дође у Доњу Градину на стратиште јасеновачко и да очита молитву за те несрећне жртве. У Међународној комисији налази се и известан број римокатолика који су сматрали да је садашњи папа можда другачији, бољи и да се разликује од његових претходника. Међутим, Међународна комисија никада није добила одговор.

Да ли пристанком да узме учешће у Комисији која би се бавила Алојзијем Степинцем, СПЦ прихвата ватикански концепт светости, будући да је Степинац већ беатификован од стране Римокатоличке цркве?

СПЦ је будимо отворени до краја попустила на наваљивање римокатоличког папе Фрање да образује некакву комисију у заједници са бискупском конференцијом Хрватске која би требало да се упозна са наводно добрим странама осуђеног ратног злочинца, надбискупа Хрватске, врховног војног викара, кољача Срба, Јевреје и Рома у Јасеновцу –Алојзија Степинца, надбискупа геноцида како га је назвао Италијан Марко Ривели. Недавно је хрватски кардинал Бозанић изјавио да је без обзира на став СПЦ, Римокатоличка црква одлучила да прогласи Степинца за свога светитеља. Ако задатак комисије није научно утврђивање историјске истине која је онда улога СПЦ?

Да ли жеља појединих епископа Српске цркве за екуменским дијалогом отвара простор за притисак на СПЦ, представља прећутни пристанак на покушаје фризирања историје?

Нажалост, у СПЦ, већина епископа, изузев патријарха и неколико владика, који су одрасли и школовали се у комунистичкој Југославији, не схвата српски народ онако како би требало да га схвата.

Изгледа да садашњи епископи СПЦ мало или нимало воде рачуна о осећањима, жељама и знањима које поседује српски народ. А та знања су погубна за садашњу политику коју води СПЦ. Недавно сам добио писмо од једног старца са великим искуством православног Србина који је у том писму рекао да изгледа да поједини епископи секу грану на којој седе, јер они су великодостојници само дотле док их народ као такве признаје. А српски народ је пет векова био под Турцима. Овде су били грчки свештеници и фанариоти који су практично отерали народ из Цркве, али православље је народ чувао у својој породици, у својој кући, па ће народ и даље наставити то да ради уколико не буде био задоваљан оним што ради СПЦ.

Шта утиче на то да поједини епископи пристану, узму учешће у фризирању историје, а на штету српског народа?

Када је за епископа изабран Јован Ћулибрк рекао сам патријарху: „Сада сте га изабрали па ћете наредних 35 година морати са њим да се носите“. Од почетка он је остављао утисак несигурног човека, човека који је десет година седео у Израелу радећи једну магистратуру коју сваки студент може да уради за годину или две. Недавно сам био у Америци и сазнао да су му многи људи давали помоћ. Знам да је имао стипендију Републике Србије да седи у Израелу и да је истовремено тражио стипендију од Републике Српске па када је Влада сазнала да он већ узима новац од Србије, та помоћ му је ускраћена. Исто тако, знам да је реч о човеку који је био постављен за игумана једног мањег манастира у Црној Гори где се никада није појављивао. Знам и то да је за време патријарха Павла Одбор за Јасеновац СПЦ био истеран из Патријаршије и да су имали седиште у једној приватној кући. Али он је успео себе да наметне да буде председник УО Музеја геноцида у Београду, председник Одбора за Јасеновац. Његова постављења на челу битних одбора и институција које се баве геноцидом пробламатизују ствар, утолико пре што се зна да он покушава да узме место владике Јефрема бањалучког и да за то има велику подршку римокатолика и римокатоличких следбеника у Бањалуци. Е сада како је дошло до тога да римокатолици постављају наше владике, признаћете, није питање за мене.

Друго, српски народ је озлојеђен када види како православни епископ у име СПЦ, владика захумско-херцеговачки Григорије, представља СПЦ на дочеку поглавара римокатоличке јеретичке цркве у Сарајеву. Цео тај поступак био је пренаглашен, непотребно пропраћен у медијима, и оставио је грозан утисак. Није тајна да захумско-херцеговачки владика, кога многи називају бискупом сарађује и самолитвује са римокатоличким бискупима. Али, он није једини, има још таквих представника у Сабору СПЦ. Лично познајем известан број владика и верујем да неки који заговарају сарадњу са римокатолицима јесу наивни, али исто тако знам да има и оних који су врло злонамерни и према свом народу и према својој цркви. Православно Богословски факултет у Београду постао је стециште јеретичког учења појединих епископа СПЦ, међу којима се истиче браничевски епископ Игњатије Мидић. Требало би завирити у његова предавања студентима. На једном месту тај епископ дословно је рекао да оно што је Христос рекао и проповедао више не пије воду. Ако он тако учи будуће богослове то је лоша ствар, јер ко ће, питам се, од њих, сутра желети да жртвује себе за Цркву, православље и светосавље. Коначно, ако посматрамо рад и изјаве појединих бискупа и набдискупа Римокатоличке цркве, укључујући и надбискупа београдског Хочевара види се да је Римокатоличка црква годинама плански и свесно инфилтрирала људе у СПЦ и да има велики утицај на сва збивања у СПЦ. Оно што кочи поједине чланове Сабора СПЦ је страх од реакције српског народа, али они као да не виде да се народ већ одвојио и да се раскол направио у Аустралији, раскол у Канади је на помолу, а може доћи, не дај Боже, и до раскола у нашој земљи.

Сведок сте физичког обима страдања српског народа. Да ли ваше сведочење има и духовну димензију?

Ако се погледа из угла да смо 500 година турског ропства преживели захваљујући светим моштима кнеза Лазара и косовских мученика, онда није тешко закључити да се иза немарног односа према жртвама страдања у 20. веку крије покушај отимања духовних корена уз помоћ којих би наш народ могао да преживи нове и велике окупације. Дакле умањењем броја страдалих не уништава се само физички обим страдања већ и духовни темељи опстанка српског народа.

А осим што су нам умањивали и умањују још увек број жртава страдања, око ове приче су се дешавале још тамније и опакије ствари. Да кренем од почетка. Постојао је Завод за заштиту споменика културе Југославије где су радили и Словенци и Хрвати и Македонци. Оног момента када је донет нови Устав Југославије, они се нису вратили у своје републике, већ су остали у Србији, као запослени у Заводу за заштиту споменика културе Србије. Њихов задатак је био уништавање моштију и гробова српских владара и светитеља.

Ми говоримо о крађи моштију српских светитеља? Колико је људи упућено у ову причу? Зашто би Завод то радио?

Лично сам се уверио како је уништен гроб Јелене Анжујске који није морао бити уништен. Нађен је скелет, кости су разбацане.У Сопоћанима је три недеље пре него што сам најавио свој долазак у манастир, откопан гроб Уроша Првог како би биле уништене његове мошти. Случајно се десило да је Брана Живковић, конзерватор, био у посети својој жени која је радила на рестаурацији фресака, па када је видео да ће уништити мошти Уроша Првог он их је склонио и чувао док ја не дођем. После тога под утицајем Цане Јуришић, археолога у Заводу, сестре су се сложиле да се наводно те кости негде закопају испод заједничке платформе на поду манастира под изговором да ће Сопоћани бити маузолеј за све који су ту сахрањени. Недавно сам штампао у својој књизи под насловом „Борба за веру“ све те наводе како су уништавали поједине гробове и мошти наших светитеља. У свему томе има Ватиканске руке и то одавно.

Такође, Завод за заштиту споменика Србије сензационално је пре било каквих научних, антрополошких и судскомедицинских налаза на сва звона огласили да су у манастиру Манасија пронашли гробницу Лазаревића, и у њој мошти деспота Стефана Лазаревића што није било тачно. Када се вест појавила тражио сам да се уради ДНК анализа моштију које леже у манастиру Копорину и да се упореде са ДНК анализом моштију Светог кнеза Лазара, и наравно да се испитају мошти у Манасији. Узет је узорак са бутне кости скелета нађеног у Манасији и послат на ДНК анализу, на Институт за судску медицину у Београду, и тада је утврђено да се не ради о потомку кнеза Лазара. Због тога је доцент који је радио ту анализу отишао у манастир Манасију, узео зуб из лобање нађене поред скелета у истој гробници и уверио се да се не ради о директном потомку Светог кнеза Лазара. Објашњење је да је то вероватно поклисар Светог деспота Стефана Лазаревића, Ејудин кога је он послао Муси који је погубио Вука Лазаревића, рођеног брата деспота Стефана Лазаревића и известан број других великаша. Тако се тело неког другог витеза нашло сахрањено у гробници манастира Манасија. Проблем је у томе што се екипа антрополога коју је одредио Завод није бавила стручним прегледом скелета, већ је  користила произвољне методе.

И после тога ни управа манастира, ни Завод нису дозволили да неко види тај костур у ћивоту.

Да ли је то појава новијег датума?

Новијег је датума као и моје питање зашто нико не говори о томе да је у Сремској Митровици пронађено 10 цркава из првих векова хришћанства и да је првог Србина хришћанина покрстио лично Свети Павле 57. године у Никомедији? Мало се о томе говори да је апостол Андреј путовао по нашој земљи и да је ишао до Далмације, Војводине и све на север, покрштавајући људе. Ћути се и о крађи моштију наших светитеља. Мошти Светог Димитрија, по коме је Сремска Митровица добила име, католици су украли, однели у Ватикан, па их је папа тек касније вратио васељенском патријарху, и данас се мошти налазе у Солуну. Свети Синерот је рецимо украден из Сремске Митровице и пребачен у Задар. За време Другог светског рата тело Светог Стефана Штиљановића су узели и бацили у свињац, а појас и реликвије које је имао на себи однели су у Загреб и оне никада нису враћене. Хтели су да униште и мошти Светог кнеза Лазара. Срећом професор Богословског факултета Радослав Грујић захваљујући својим везама са Немцима успео је да их измоли да спрече Хрвате да учине то скрнављење и да пренесу земне остатке у Саборну цркву у Београду. Ватикан то ради. Ватиканска рука далеко сеже.

Ватикан уништава светиње православља и православне свеце, а хоће да прогласи за светитеље праве зликовце за које постоје живи сведоци њихових злочина.

Шта за верујући народ значе реликвије и мошти српских светитеља?

У манастир Копорин људи су долазили вековима, молили се на месту гроба који се налази испод ктиторске фреске, и многи људи су говорили да су им те молитве помогле. О томе пише и Феликс Каниц који је у 18. веку прошао Србијом, а рецимо ни он, нити ико други ништа слично није споменуо за Манасију која је већи манастир, окружен са 11 кула и где се налазила највећа преписивачка школа. У Манасији никада није постојао култ. Када ме је патријарх Герман замолио, извршио сам анализу моштију пронађених у Копорину и све је рађено пред камерама научног програма београдске телевизије. Сабор је прихватио чињенице које сам приложио.

Да ли је наша историја заиста толико крвава? Какав је ваш утисак био приликом ископавања гробница јасеновачких мученика?

Ми поседујемо сведочења великог броја људи који су посматрали острва лешева како плове Савом и Дунавом, а потицали су из Јасеновачких логора. О сведочењима преживелих већ сам говорио.

Оно што је мени било интересантно када сам откопавао гробнице у Јасеновцу јесте одређени мирис који је допирао од костију, посебно из гробница у којима су сахрањена мала деца или нерођена деца извађена из утроба мајки. Неке кости су се златиле, али тада нисам придавао неки већи значај томе. Исти мирис сам осетио када сам радио на скелету Светог деспота Стефана Лазаревића у манастиру Копорину. У припрати цркве где је била постављена моја лаборатароија почео се ширити светачки мирис, и тада сам пред камерама, питао присутне: Да ли осећате овај мирис који се сада шири из моштију. Пре неколико година када сам испитивао нађене скелете у месту Медна, недалеко од Мркоњић Града, где су пронађене мошти неких калуђера погубљених у време Турака, осетио сам тај мирис. То је исти онај мирис који сам осетио у Јасеновцу.

Разговарала: Наташа Јовановић

Извор: „Печат“

borbazaveru.info/content/view/8172/1/

Прочитај без интернета:
4 гласa