Миланко Шеклер

Теорија позоришта каже да се: „народна италијанска комедија“, по традицији, изводила на малим и великим вашарима, често испод неке шатре, где су се на сцени појављивали улични певачи, разноразни шарлатани и поменути „типски ликови комедијаши“, који својим сумњивим квалитетима забављају широке народне масе!

Зар се данас такозвани „политички маркетинг“ у Србији не одвија по готово истим принципима? Та наша политичка елита и власт, попут средњовековних „народних комедијаша“,  јури да наступа на вашарима (попут оног у Гучи на пример), у разним халама (што је савремена замена за шатре), а често воде са собом и „уличне“ певаче (некада се и сами политичари маше микрофона!), али и разне шарлатане (може и стралете или бивше певачице, или го-го играчице, клаберке и слично). Зар вам „ријалити шоу“ у Србији данас није налик на те некадашње средњовековне  „уличне позоришне представе“, у којима су се појављивали универзални „типизирани“ позоришни ликови? Па зар сваки ријалити шоу у Србији нема свог „лопова“, „будалу“, „богаташа“, „политичара“, „жену лаког морала“, „жену ловца на богаство“, „наивчину“, „локалног корумпираног политичара“ и слично!?

У правој комедији дел арте глумци комедијаши изводе у почетку само кратке скечеве, често са израженим и пренаглашеним гегом и мимиком, најчешће добро познате свима у публици. Наши „политичари-комедијаши“ такође изводе унапред договорене скечеве, такође „глуме“ и исказују мимиком своја осећања, осионост, надобудност, или просто моћ,  а неретко воде са собом и „сумњиве професионалце у том послу“, попут глумаца из „Курсаџија“ или Пинкове „Аудиције“, или пак епизодиста из популарних серија попут „Беле лађе“!

Ти средњовековни „народни комедијаши“ су били веома кокетни и са њима и њиховим ликовима се зато народ лако идентификовао, а при томе се глумци нарочито труде и да преузму све најпознатије ликове из народних предања! А зар и наши данашњи „комедијаши државни“ не кокетирају на исти начин и зар не пате од тога да преузиму ликове из нашег „иссторијског и политичког предања“ (сви би да глуме Вожда, Милоша Великог, Пашића итд)? Исто и са тим нашим „политичарима-комедијашима“ е олако идентификује припрост народ, као и са оним средњовековним, зар не? Сећате се слика Слободана Милошевића по шофершајбнама камиона, кола, по билбордовима, и зар се и дан-данас, слике неких других људи не налазе свуда око нас, а највише на телевизији и писаним медијима?

У тим почецима „развоја народне комедије“, такви „типски карактерни ликови“, почињу да се окупљају у дружине, у које често укључују и читаве породице! А зар данашњи „политичари-комедијаши“, не укључују у свој политички „комедијашки бизнис“ и своје читаве породице? На пример, зар није читава породица председника Николића, укључена у данашњу српску „политичку комедију“.

У својим почецима се комедија дел арте (народна комедија), односно сама „позоришна представа“, тешко одвајала од уобичајених вашарских продаја „чаробних напитака“ за привлачење нечије љубави, за потенцију, за дуговечност, за оздрављење, и слично. Зар се код нас предизборна политичка обећања дата народу од стране „политичара-комедијаша“ иоле разликују од оних обећања и гаранција квалитета, које вам на данашњем вашару у Србији дају продавци свега и свачега?!

Једна од карактеристика тих средњовековних позоришних комедијашких представа је било и ругање истакнутим политичким и религиозним личностима тог доба. Зар се данас  актуелни „комедијаши-политичари“ у Србији не ругају отворено цару Лазару и многим истакнутим религијским вођама? Зар се из уста првог човека Владе Србије не исмева наше верско наслеђе и предлаже прихватање неке друге верске етике (протестантске!)? Зар премијер није рекао како би требало да заборавимо онакав Видовдан каквим га сви ми од детињства знамо и памтимо и да уведемо неки нов принцип за његову прославу: а то је велика издаја свега патритског и родољубивог у нама! Уз то, комедија дел арте је радо вршила и сатиризацију свих актуелних догађаја. Зар код нас за такву сатиризацију није задужен лично премијер, шеф и вођа тренутно најпопуларније  „комедијашке групе“ у Србији!

Комедија дел арте се често дефинише и као „чисто или изворно позориште“, позориште „уживо“. А зар се наши „комедијаши-управљачи државом“ данас придржавају неких других принципа сем „позоришта уживо“! Гледали сте „уживо“ седнице владе, када се „решава судбина Србије и поплава“, када се патетично наређује „спасавање Шапца“, које се претвара у пародију, чим маса људи оде аутобусима у тај град „да спасава“ становништво од стихије, док сами Шапчани седе у кафићима и збуњено гледају шта се дешава око њих! Или, када се седница владе одвија „уживо“, и то на угљенокопу како би се „народној маси“ показало да је „сув“, а власт, оличена у плачљивом премијеру „влажна“ од суза и бола за својим народом“! Пародија комедије дел арте!

Извођачи тих старих позоришних представа у оквиру комедија дел арте су били осим глумаца-комедијаша, и проститутке, куртизане, лопови, криминалци, акробате и жонглери, итд. И зар данас није исто? Зар на данашњој „комедијашко-политичкој“ сцени Србије, нису исте такве личности: старлете (некадашње проститутке и куртизане), контроверзни бизнисмени (некадашњи лопови и криминалци), акробате и жонглери (истакнути спортисти који се укључују у поједине политичке странке), итд…

И наши „политичари-комедијаши“, као и некадашњи комедијаши-глумци у комедијама дел арте, имају своје истакнуте „типске“ карактере и ликове које мање-више могу сви данашњи „еуропски“ оријентисани политичари Србије да успешно тумаче.

Арлекин (ital.Аrlecchino) је један од најпознатијих ликова комедије дел арте и дословно значи лакрдијаш, шаљивчина, човек који мења мишљење у зависноти од свог интереса, превртљивац и врдлама. Често се представља и као духовит и спретан младић, хировит љубавник, који је често и без срца! Арлекин својим бројним преварама исмева цео друштвени поредак! Његови гестови и мимика су често пренаглешени, што има за функцију убеђивање лаковерног народа у истинитост његових ставова, а често се схватају и као његови цинични коментари на општу глупост и наивност, коју он наводно драстично исмева! Али његов циљ је често да управо он, цео народ прави будалом!

Арлекин је и бунтовник, и раскалашна фигура, која цинично комичним коментарима уме да разгали цело становништво…  И ко вас, на „комедијашко-државничкој“ политичкој сцени Србије, подсећа на овакву личност карактерну? Зар то није главни шеф тренутно водеће „комедијашке“ трупе у Србији? Зар он није прави Арлекин? Где год да крене, и шта год да уради, он је пре свега само Арлекина! Арлекин је био и Динкић, и Ђелић, али је тек са данашњом власти, карактер и лик Арлекина, добио главну улогу у „комедији“ званој Србија! Данас по први пут, наш Арлекин је добио „главну“ комедијашку улогу! А цео народ Србије, тумачи једну те исту улогу: трагичну!

Још један од главних ликова комедија дел арте је и лик Панталонеа (или Величанственог). Он је моћник, али и стари сладострасник, још увек не баш сенилан и импотентан, али је увек у свему упоран и жесток. Па зар Вам се на комедијашкој политичкој сцени Србије, уз овакву средњовековну истакнуту личност комедија, не уклапају и бивши и садашњи председник Србије, и то свак на свој начин.

Потом универзална личност комедија дел арте, отелотворена у лику Изабеле, праве кокете, која увек машта да се уда за богатог времешног мушкарца, непрестано јурећи младиће око себе. Зар цела гомила такозваних „старлета“ не представља баш ту личност „народних комедија“? И зар све те силне старлете већ не раде у разним министарствима државе Србије, при чему нико нема ниједно разумно објашњење, шта раде оне тамо и ко их је поставио на та места? Зар и та сличност „комедијашко-државничке“ сцене Србије данас, није потпуно идентична средњовековној комедији дел арте?

Зар на политичкој сцени државе Србије, као и у њеним органима власти,  немате исто тако већ свима добро познате и шаблонизиране карактере и ликове? Чак и када дође до замене самих глумаца, који тумаче или су носиоци  појединих „типских“ карактера, то нипошто не утиче на сам след догађаја и начин на који се ствари одвијају на јавној државничкој сцени?

Зато смо сви ми сведоци једног невероватног феномена модерне „комедијашко-политичке сцене “ Србије: за кога год да гласаш, и ко год да победи, и шта год да тај победник причао у предизборној кампањи, након избора, сви вам звуче потпуно идентично онима који су били на власти пре њих!

Србија само у неким елементима подсећа на комедију, али је ипак далеко од тога да је чиста комедија, јер као што знате, комедија је увек била озбиљна ствар, јер неки људи, њени прави зналци и професионалци, живе од ње, и издржавају своје породице. Али баш у томе и јесте највећи проблем данашње Србије.

Данас је у Србији дошло време када од комедије више не могу живети ни њени најбољи комичари. Али то уопште не значи да је комедија у Србији нестала и да више нема будућност. Напротив, комедија је у овој земљи постала широко заступљена и готово свеприсутна, те је зато је и престала да буде занимање од којег је могуће живети у Србији! Другим речима, има комедије свуда у Србији, сем у позоришту, књигама, и осталим медијима! Комедија у Србији је живља него икада, али је само променила свој досадашњи амбијент, вративши се својим изворним коренима, својим историјским почецима и најјавнијем могућем простору: трговима, улици, политичкој сцени, медијима!

Зато од комедије у Србији, данас могу да живе, само њени „комедијаши-политичари“, при томе се добро забављајући! А старо је правило да када те твој посао чини срећним и забавља те, онда се то преноси и на све око тебе! То значи да породице и пријатељи наших „политичара-комедијаша“ једино уживају у „комедијашким“ представама данас у Србији! Али, треба запамтити да та велика „божанствена комедија“, коју наши „политичари-лакрдијаши“ у Србији, свакодневно спремају и играју пред својим народом, већ поодавно не изазива ни најмањи осмех на лицима милиона људи. Напротив, само сузе, али оне горке, сузе беса и очаја, лију већ поодавно низ та намучена лица.

Они који су не тако давно били „професионалне патриоте и родољуби Србије“  и који су јој пили крв у великим гутљајима из њених тада широм „отворених вена“ (отворених од стране наших тадашњих највећих архинепријатеља, а данашњих „европских и прекоокенаских“ новопрокламованих пријатеља), и данас јој пију крв, само што то сада чине мање приметно, тако што је сисају заједно са оним истим „европским и прекоокеанским“ пријатељима! Некадашње „професионалне патриоте“, које су Србији пили крв из чаше, сада су постали хумани европејци и „професионални комедијаши“, који нам свима сисају крв као крпељи и вашке! Комедија трагедије, или трагедија комедије, одлучите сами.

Литература:

1. sh.wikipedia.org/wiki/Commedia_dell'arte

2. www.znanje.org/i/i27/07iv10/07iv1031/srednja_i_nova.htm

3.sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BE%D0%BC%D0%

B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%B4%

D0%B5%D0%BB_%D0%B0%D1%80%D1%82

4. Мала енциклопедија,Просвета, Београд, 1959.г.

5. www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html

%3A568113-Smeh-leci-i-srce-i-pluca

www.nspm.rs/politicki-zivot/tragedija-komedije-ili-komedija-tragedije.html

0 гласовa