Већ годинама уназад када неко помене „национални значај“ прва асоцијација је национална пропаст, прање прљавог новца и неизбежна пљачка грађана Србије.

Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)

Почев од првог „националног значаја“, после петог октобра, односно безалтернативног окретања Србије ка Европској унији, затим безброј споразума крајње погубних у пракси али врло корисних нашим властодржцима, коридора који се граде дуже него „Скадар на Бојани“, уступака које чинимо нашим отвореним непријатељима и у земљи и у иностранству, предавања привреде, богатих ораница, уништавања сточара, млекара, пољопривредника и свега онога што је заиста вредно и што заиста представља национални значај, па до Београда на води и последњег у јавности презентанованог „националног пројекта“ у виду још једног стадиона за фудбалере.

Ипак, начин на који ће се финасирати овај пројекат вероватно је скандалознији и од саме идеје пројекта… Но, да кренемо по реду.

Сам појам – национални значај – у међувремену је изгубио свој смисао који је имао неку тежину и носио наду. Разлог видимо у свему набројаном.

Безалтернативни пут у који више нико не верује коштао нас је много више него што бисмо уласком у некадашњу Европску унију добили. Данашње стање у овој трагичној унији не само да је критично већ и богате земље траже начин да се извуку. Ипак, овдашња власт и даље чини бројне уступке и потписује погубне споразуме „од националног значаја“ како бисмо што пре ушли негде – где не само да нисмо пожељни, већ на нас гледају као на потрошни материјал који треба искористити и одбацити.

Одрицање од Косова и Метохије путем Бриселског споразума, привилегије дате мањинама, ИПАП, споразум о реадмисији, Споразум о стабилизацији и придруживању, да не набрајамо оне мање а који су толико бројни да би били потребни дани за њихово навођење и образлагање њихове штетности. Све је ово представљено као један велики пројекат од „националног значаја“, односно „ситна жртва коју ће нам будућност дебело и богато платити“.

Што је и истина, сем оног дела о ситној жртви, јер нам будућност која је ето већ стигла дебело узима данак и богато наплаћује нашу лаковерност.

Време пролази а ми посматрамо све више таквих пројеката, све „националних“, значајних и јасно нам је већ одавно да јесу значајни и јесу национални али не нама и не нашој држави.

Победнички пројекат бар протеклог месеца, онај који је променио историју по речима „националног пројектанта“ Александра Вучића, свакако је „Београд на води“.

Непостојећи град, кога ћемо се сећати са макета и билборда, задужења која већ остају иза њега и Арапа које ће и наша деца гледати на једној од најбољих локација, не само Србије, већ читавог Балкана.

Но, тема овог писања чији би увод о „националним пројектима“ могао и да се одужи обзиром да је таквих лажи и превара превише, јесте управо онај последњи – Национални стадион.

Одушевљен спортском победом „Орлова“ у Тирани, при посети србским фудбалерима на питање једног од репрезентативаца када ће добити национални стадион, Вучић је одговорио да ће Влада у наредне три године издвојити 150 милиона евра како би се изградио нови стадион специјално за репрезентативце.

Постојање већ два национална стадиона, Партизана и Звездин, ћемо занемарити да се не би навијачи посвађали:

„Не знам да ли може да се преуреди Звездин или Партизанов стадион, али ту би било свађе. Тих 150 милиона би било добро трошење новца и нису бачене паре,“дословно је казао Вучић.

За почетак одакле Влади 150 милиона евра за иградњу још једног, апсолутно непотребног стадиона. И то у тренуцима економске кризе чији се крај не назире, шта више чини се да се само продубљује. Е па новца има, односно биће га, када Влада прода Телеком, биће новца и за стадион и за болнице.

Изреволтиран наводима појединих медија који су са разлогом критиковали ову будаласту идеју изградње стадиона у општој беспарици, Вучић је свима зачепио уста, следећом изјавом:

„Ако успе приватизација Телекома и концесија за аеродром „Никола Тесла“, Србија ће имати новца и за изградњу стадиона и за реновирање болница!“

Значи, када се прода национално предузеће , једно од ретких које није на грбачи државног буџета, већ напротив које пуни буџет, од добијеног новца изградиће се „преко потребни“ национални стадион и окречити болнице! Па стварно, није ли мало много и за овако лоботомирани народ?

У моментима када је у Србији све више гладног народа, где средња класа не постоји више ни у надуваним статистикама, иако власт тврди да никад боље стање није било (њима вероватно и није).

С тим у вези, верујем да 480 хиљада пензионера чија је пензија испод 15 хиљада динара, 800 хиљада званично незапослених а радно способних људи, око 200 хиљада радника који примају минималац, њих 90 хиљада који су на грбачи социјалних служби и више од 200 хиљада који нису примили плату последњих 6 месеци, се дефинитивно не би сложили да је реално а ни нормално потрошити 150 милиона евра за нешто што већ постоји.

Друга ствар, међу свим спртовима у којима имамо учешће – фудбал је дефинитивно нешто где су резултати наших спортиста најгори. Србија има врхунске резултате у стрељаштву, атлетици, кошарци, ватерполу, одбојци, а ниједан од поменутих спортова нема ни приближан буџет као што је пропали фудбал, такође ниједан од наведених нема ни национални стадион илити место где би спортисти из ових спортова који доносе резултате могли да вежбају онако како то сразмерно резултатима и заслужују.

Такође врло битна ствар, далеко важнија од фудбала а која је неопходна нашој земљи, првенствено ради опстанка и нешто заиста значи „национални значај“ јесте немање националне стратегије за науку и образовање и начин на који би се задржали млади стручњаци из свих области у Србији.

Дакле, уместо да улаже у науку и омладину жељну боље перспективе, Вучић би да улаже у стадион. Додуше, најбоље резултате што се тиче извоза имамо управо у људском ресурсу, а ту спадају и фудбалери којима није циљ остати у националној репрезентацији, не само због новца већ зато што је фудбал и најпрљавији спорт где се највише новца опере, већ одлазак у боље плаћене стране клубове.

Могуће је управо да то и јесте разлог оваквог једног „националног пројекта“ , јер ће кроз изградњу, врло вероватно фантомску, бити опрано ко зна колико новца и опљачкано неколико милиона пореских обвезника.

Следећа ствар која је свакако важнија од стадиона јесте чињеница да смо једна од најгоре развијених и опемљених држава у Европи што се тиче медицине. За тешко оболеле којима су потребне операције неизводиве у Србији, новац се прикупља путем СМС-ова јер власт не сматра довољно битним чак ни дечији живот да би жинансирала скупе операције.

Да не говоримо од тога да су нам болнице у стању распада где се пацијенти лече у невероватним условима, да за било који озбиљнији преглед се чека скоро па на годину дана или се пацијенти шаљу код приватника. Да нам стручњаци из области медицине свакодневно одлазе… Што нам довољно говори о каратеру и пројектима ових људи који воде државу, јер ако није битна једна особа, две особе, није им битан апсолутно нико.

Привреда и пољопривреда вапе за новцем. За следећу годину министарство пољопривреде најавило је да ће субвенције аграру изостати јер нема довољно новца у буџету. Ионако докрајчена захваљујући Трговинском споразуму потписаном са ЕУ, пољопривреда грца у све лошијим условима и све већој конкуренцији из увоза. Уколико у земљи толико богатој плодном земљом и безграничним потенцијалима, а где људи гладују, није прави истински национални значај развој пољопривреде, и уопште индустријске производње, а јесте још један национални стадион, онда шта даље…

Весна Веизовић

www.vaseljenska.com/misljenja/projekti-od-nacionalnog-znacaja-unistavaju-srbiju/

2 гласa