Без реда у глави, Александар Вучић заводи ред у Србији. На најзначајније државне функције поставио је компромитоване и безначајне полтроне попут Небојше др Стефановића, Александра Вулина и Маје Гојковић, медијску сцену је препустио Жељку Митровићу и Драгану Ј. Вучићевићу, а једнако сабласним ликовима поверио је све крупне послове. Подржао је неке контроверзне бизнисмене из мрачне прошлости, али водеће улоге је доделио новој екипи тајкуна, међу којима је много са подебљим криминалним досијеима, тврди Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде, дугогодишњи близак Вучићев сарадник.

Вучићеви рођаци, кумови и пријатељи контролишу све уносне послове, од градње инфраструктуре до медијског маркетинга. Где год су паре, ту су они.

– Никада више нећу се бавити криминалом, асфалтирањем зарађујем неупоредиво више него шверцом дроге, отмицама и сличним незаконитим радњама – говорио је Љубиша Буха Чуме у време власти ДОС-а, кад је његов „Дифенс роуд“ имао монопол у изградњи путева.

Чуме сада може само да се присећа тог времена и бизниса. Асфалтирање Србије Вучић је уступио Звонку Веселиновићу. То је толико сраман избор да је засметао и „последњем српском дону“, Кристијану Голубовићу, који је на Твитеру написао: „Звонко Веселиновић преузима све инфраструктурне послове у Србији уместо Чумета. Сјаше Курта да узјаше Мурта!“

Да је Кристијан у праву потврђује Веселиновићева биографија. Пажњу јавности је привукао док је бранио мост на Ибру, спречавајући Албанце да прелазе у Северну Митровицу. Организовао је даноноћне страже на пунктовима и сукобио се, како с албанским провокаторима, тако и Кфоровим војницима. Међународну славу стекао је 2011, кад је поставио блокаде административних прелаза, чиме је осујетио намере косовских власти да отворе царинске прелазе. Штитећи колевку српства стекао је огромну имовину. Успут је осумњичен за два убиства, утају пореза, шверц нафте и дроге, отимање 32 камиона и још неколико кривичних дела.

Док се представљао као „бедем српства пред албанском најездом“, Веселиновић је успешно пословао са Хашимом Тачијем, тадашњим премијером албанске непризнате републике Косово, и његовим најближим сарадницима. Веселиновићеви камиони су превозили камен из каменолома „Арене инвест“ на северу Косова. Власници те фирме су били бивши косовски амбасадор у Вашингтону Акан Исмаили, затим Бујар Муса, у чијем стану у Приштини је живео Тачи, као и Фадил Демири, истакнути припадник УЧК. Један од акционара „Арене инвест“ је и Александар Михајловић, бивши директор јавних служби у општини Грачаница и представник „Српске листе“. Роба је продавана америчкој компанији „Бектел“ и турском „Енкију“, главним извођачима на изградњи аутопута Приштина – Тирана, највећег инфраструктурног пројекта на Косову. У тај посао Веселиновић је ушао преко фирме „Еуро-коп“ из Рашке, с којом је сарађивао у још неким спорним акцијама.

-Био сам у директном контакту са Ацом из каменолома (сувласником „Арене инвест“ Александром Михајловићем) и с власником „Еуро-копа“ Драганом Ћурчићем, ради организовања камиона за превоз камена „Бектел-Енки“. Зовем Драгана и кажем: „Колико камиона можеш да ми даш?“ Почели смо да радимо, па смо једном имали пет, а једном седам камиона. Радили смо неких двадесетак, можда месец дана, а онда су почеле барикаде и сви проблеми – рекао је Веселиновић на једном суђењу у Београду.

Документација из „Бектела“ открива нешто другачије податке, према којима је материјал из „Арена инвеста“ испоручиван најмање четири месеца.

Камионе „Еуро-копа“ Веселиновић је користио за блокаду прелаза код Јариња, у јулу 2011. године. У обрачуну са шверцерима, који су неконтролисано увозили робу из Србије на Косово, не плаћајући порез ни на једној страни, а продавајући је по пуној цени, Еулекс и косовска полиција покушале су да поставе царинске пунктове на административној линији.Интереси београдске власти и српских патриота с Косова су се преклопили, па су браћа Звонко и Жарко Веселиновић, као и још неки криминогени појединци, добили подршку да поставе блокаде на прелазе и отворе тзв. алтернативне правце.

– Све је почело кад је РОСУ (специјална јединица косовске полиције) дошла на север Косова, што је довело до нереда. Ја сам био у Будви с породицом. Позвао ме пријатељ, па сам оставио супругу и децу и вратио се на север Косова. Десет камиона „Еуро-копа“ било је у лошем стању, па смо их користили за барикаде. Сви моји камиони, све сам их ставио на располагање за одбрану северног Косова, а у то време фалили су ми камиони за мој посао – признао је Звонко Веселиновић, додајући да је све радио у „тесној сарадњи“ с владом коју су предводили људи из Демократске странке.

Веселиновић је тврдио да се с Борком Стефановићем договарао о постављању барикада, али да је касније одбио његов захтев да их уклони.

-Чуо сам да је Стефановић причао да ће ми направити пакао од живота због тога, што је и успео – говорио је Веселиновић, представљајући се као жртва политичког прогона.

Већ тада је добио подршку Александра Вучића, који је рекао да „ако Веселиновић буде ухапшен, пред судом треба да се нађу и главни преговарач у разговорима Приштине и Београда Борислав Стефановић и министар за Косово Горан Богдановић“.

– Криминализација Веселиновића једнака је криминализацији свих Срба на Косову – тврдио је Вучић у октобру 2011.

Нашла крпа закрпу. Од тада Вучић и Веселиновић успешно сарађују. Против косовског јунака тренутно се води судски процес у Пироту због „омогућавања злоупотребе положаја“ под оптужбом да је обезбеђивао новац, камионе и механизацију за незакониту експлоатацију и транспорт шљунка који је коришћен у изградњи Коридора 10, који повезује Ниш с бугарском границом. У другом поступку, који је вођен у Београду, Веселиновић је био оптужен да је учествовао у противправном присвајању 32 камиона које је Хипо Алпе Адриа лизинг изнајмила компанији „Еуро-коп“. Специјално тужилаштво је тврдило да је Драган Ћурчић, власник „Еуро-копа“, после раскида уговора са Хипо Алпе Адријом одбио да врати камионе и дао их Веселиновићу на име дуга. Управо те камионе, вредне око 2,2 милиона евра, Веселиновић је користио за превоз материјала за изградњу ауто-пута Приштина-Тирана и за блокаду Јариња. На крају, Веселиновић је ослобођен оптужбе, а Ћурчић је осуђен на две године затвора.

Веселиновићу је у Србији суђено и за шверц три килограма хероина, међутим и та оптужба је одбачена. Осумњичен је, али не и оптужен за два убиства. На Косову је за њим расписан налог за хапшење због сумње да је учествовао у више кривичних дела, међу којима су угрожавање сигурности особља УН-а, шверц робе и тешко убиство. Косовске власти га третирају као шефа организоване криминалне групе, која је њихов буџет оштетила за око 400 милиона евра. Иако потерница није повучена, Веселиновић наводно често борави на северу Косова и несметано пролази преко граничних прелаза. Косовска полиција трага и за његовим братом Жарком, који је осуђен на годину дана затвора због ометања полицајца који је покушао да заустави цистерну са шверцованим горивом, на прилазу њховој бензинској пумпи.

Без обзира на такву биографију, Звонко Веселиновић је добио посао изградње дела ауто-пута на Коридору 11, вредан 75 милиона долара. Рад на деоници Лајковац-Љиг, дугој 24 километра, финансира се кредитом Увозно-извозне банке Кине („Ексим банке“), а поверен је кинеској фирми „Шандонг“, која је као подизвођача изабрала „Енергопројект-Нискоградњу“. „Нискоградња“, у којој Влада Србије има 33 одсто власништва, део посла препустила је конзорцијуму фирми „Ц&ЦЛ“, „Нуклеус“ и „Инкоп“. Међународним уговором с кинеским партнером није предвиђено раписивање тендера, али остаје спорно што је посао додељен фирмама с минималним или никаквим искуством у тој области. У време потписа уговора, за изградњу путева била је регистрована само фирма „Ц&ЦЛ“, а и она се до тада бавила само превозом робом. „Нуклеус“ се бавио „трговином на велико“, а „Инкоп“ „друмским превозом робе“. Тек четири месеца по добијању посла вредног 75 милиона долара, те фирме су се регистровале и за изградњу путева.

Званични власник „Инкопа“ је Душица Максимовић, сестра Звонка Веселиновића, који је ту запослен као „менаџер“. Крајем фебруара 2013, кад је Максимовићева преузела „Инкоп“ од извесне Лазаревчанке Катарине Милановић, та фирма је имала годишњи приход мањи од хиљаду евра. Годину дана касније приходи су скочили чак на 500.000 евра.

Звонко Веселиновић је пословну империју заокружио пре неколико месеци, када је од Срђана Ђоковића купио земљиште на Копаонику на коме ће изградити хотел са пет звездица. На парцели од 900 квадрата сада се налази кафић „Новак“, који ће бити срушен и на његовом месту подигнут хотел „Доли Бел“ са 14 суперлуксузних апартмана, три собе и подземне гараже, с базеном и спа центром. Плац и идејни пројекат, који је урадио Саобраћајни институт ЦИП, Веселиновић је платио око 600.000 евра. Срђан Ђоковић је набавио све дозволе, а, кад је одустао од градње, понудио је Веселиновићу да то откупи, пошто се знају деценијама, обојица су из Звечана.

Огромну имовину породица Веселиновић је стекла захваљујући везама с политичарима из власти. Влада Србије је 2005. донела одлуку о укидању наплате ПДВ-а на сву робу која је транспортована на север Косова, чиме су српске енклаве практично добиле статус бесцаринске зоне. Такву прилику Веселиновићи нису пропустили, о чему сведоче истраге Еулекса о њиховом шверцу горива, цигарета и алкохола.

На исти начин, сарадњом с режимом, данас бране имовину. Као некада Албанцима, сада се жестоко супротстављају противницима Александра Вучића. Звонко Веселиновић је у кампањи за локалне изборе у Врбасу металним боксером утеривао гласачима памет у главу. У Мионици је „Инкоповим“ камионима градио путеве и испуњавао предизборна обећања Српске напредне странке.

Инвестиција у Вучића му се исплатила. Поред титуле „краља друмова“, Веселиновић има статус недодирљивог тајкуна. Вози се под ротационим светлима, прате га, наводно, два припадника Безбедносно-информативне агенције, а на сплаву „Ласта“ и у ресторану „Романтика“, где се опушта од напорног рада и избегавања оптужница, нико не сме да му приђе.

Као што је Звонко постао „нови Чуме“, тако је Горан Веселиновић стекао имиџ „новог Ђиласа“.

Горан је имао много дужи, али једноставнији пут до успеха. С Александром Вучићем се спријатељио још у ђачким данима. Од тада се не раздвајају. Као верна пратиља, Веселиновић је своју судбину везао за Вучићеву. У почетку му је био шофер, а касније и параван за пословне акције.

Чим је Војислав Шешељ отишао у Хаг, Вучићу су порасли пословни апетити. Схватио је да нема смисла плаћати страначке рекламе преко туђе агенције, кад може преко своје. На Веселиновићево име основао је „Профајлер Тим“. Посао је лепо кренуо, поред СРС, с порастом утицаја, Вучић је успевао да нађе и праве коминтенте, попут „Комтрејда“ Веселина Јевросимовића.

Уз то, „Профајлер Тим“ је послужио за удомљавање најближих сарадника, па је у њему једно време био запослен и Небојша др Стефановић. Кад је одлучио да се не кандидује за посланика, и Вучић се, да би му текао стаж, пријавио у својој агенцији.

Доласком на власти Српске напредне странке у Вождовцу и Земуну, те општине су за пропагандне услуге ангажовале „Профајлер Тим“. Преузимањем власти на републичком нивоу, Вучић је почео да прикрива трагове, па је своју агенцију преименовао у „Блок и конект“, а затим и у „Рајт“. Новац за кампању СНС-а 2012. ишао је преко „Рајта“, па су се приходи увећали за 50 пута. Иако је Вучић годинама јавно прозивао и вређао „фамозну Џеси“, Јасмину Стојанов, називајући је најцрњим медијским цензором, кад је остала без функције шефа информативне службе Председништва Србије, дао јој је сувласнички део и директорску функцију у „Рајту“!

Најкрупније послове Вучићева агенција добила је прошле године, кад су је ангажовали „Дењуб фудс груп“ Џорџа Сороша, у чијем саставу се, између осталих фирми, налазе „Бамби“ и „Имлек“, затим „Салфорд“ Милана Бека, Београдски сајам и многи други моћни комитентни. Уз „Рајт“, за Веселиновића, дакле Вучића, веже се и агенција „Секонд“, која је регистрована на истој адреси, у пословном центру „Ерпорт сити“. Обе агенције заступа адвокатска канцеларија Горанове супруге Невене.

Иначе, канцеларија „Веселиновић“ налази се у згради бившег хрватског конзулата, која је у власништву ДИПОС-а. Да би демантовала информацију о томе да се као закупац те некретнине води Министарство одбране, Невена Веселиновић је медијима проследила копију уговора о закупу државне виле. Месечну кирију од бруто 2.400 евра, каже, уредно плаћа. То јој није проблем, пошто има богате клијенте: „Интеза банку“, „Фриком“, „Вода Врњци“, „Инвеј“ Предрага Ранковића Пецонија“ и „Меркатор“ највећег хрватског тајкуна Ивице Тодорића.

С обзиром да српско маркетиншко тржиште тренутно вреди око 170 милиона долара, јасно је да је Вучић направио одличан посао преко агенција регистрованих на име Горана Веселиновића. Међутим, поред пара, Вучић је посебно заинтересован за притисак на медије који се врши преко огласа. Преко „Рајта“ успео је да истисне Ђиласову „Дајрект Медију“ и створи услове који се оправдано могу сматрати монополским. А, све уз помоћ бившег шофера, данас утицајног члана Главног одбора Српске напредне странке Горана Веселиновића.

Адвокатска канцеларија Невене Веселиновић заступа и компанију „Енерготехника Јужна Бачка“. И, има пуне руке посла. Драгољуб Збиљић, власник „Јужне Бачке“, због утаје пореза, којом је оштетио државу за око 600.000 евра, ухапшен је 2011, Тужилаштво у Крагујевцу подигло је оптужницу, а судски поступак је почео тек крајем 2014. године. Против њега је и у Новом Саду Пореска управа 2009. поднела кривичну пријаву због утаје пореза, али још се води истражни поступак.

Ипак, то му не смета да на спорним тендерима добија уносне послове, какав је испумпавање воде из рудника „Колубара“. Тендерска комисија је посао дала предузећима који, по неколико основа, нису испуњавали захтеве.Конзорцијум „Јужна Бачка“ – „Неш“ прекршио је тендерска правила изнајмљивањем пумпи од холанске компаније „Ван Хек“, пошто закон забрањује ангажовање као подизвођача фирме која је учествовала на тендеру. А, „Ван Хек“ је у сарадњи с једном немачком компанијом дао понуду, која је одбијена из „административних разлога“. Ни „Јужна Бачка“, ни „Неш“ нису испуњавали главни услов – искуство у пословима дренаже и испумпавања воде. Драгољуб Збиљић ипак је проценио да тај услов није битан.

Сви ови приговори не би изазвали бурну реакцију председника Владе да медији нису осветлили и фирму „Хидро-тан“, фирму која је „повезана“ с Николом Петровићем, а која је ангажована на заваривању цеви.

Званични власник „Хидро-тана“ је Драган Клисура, механичар који је још док су заједно радили у „Енергопројекту“ стекао изузетно поверење Петровића. Колико су блиски најбоље потврђује чињеница да је Клисура сувласник четири предузећа у којима је Петровић био власник или директор до 2012, док није, као кадар Српске напредне странке, постављен на место директора Електромреже Србије. Од те четири, три фирме се баве производњом и продајом електричне енергије. Као што је Никола Петровић само фиктивно био сувласник издавачког предузећа „Правда Прес“, чији је прави газда био Александар Вучић, тако је и он на Клисуру само пренео власнички удео у својим предузећима, како би избегао одговорност за сукоб интереса, пошто је преузео јавно предузеће које се бави истом врстом пословања.

Податке који указују да је било неправилности приликом додељивања посла испумпавања воде из „Тамнаве“ прво је објавио магазин „Таблоид“. Да би заштитио свог тајкуна Збиљића и кума Петровића, Александар Вучић је ударио и на представнике Европске уније, оптуживши их да плаћају медије како би нападали Владу и државу.

Колико воли Србију и како паметно је води, Вучић је доказао тиме што није предузео адекватне мере да спречи наношење онолике штете од поплава, а санацију је, уместо истог дана кад је вода ушла у рудник, почео четири месеца касније. Штитећи интересе Србије, значајно је допринео да штета пређе цифру од пола милијарде евра и да се, због заустављања рада у „Тамнави“, бруто домаћи производ смањи за 1,2 одсто. Не Србији, али Вучићу је за утеху што су Збиљићева и Петровићева фирма остварила сасвим солидну зараду.

Посебан бисер у Вучићевом тајкунском ђердану представља Милорад Грчић, вођа обреновачких напредњака, тренутно распоређен на место директора Рударског басена „Колубара“. Грчић је задовољио све Вучићеве услове за руковођење јавним предузећем од виталног значаја за енергетски систем државе. Није образован, али има факултетску диплому. Кажу да ју је купио врло повољно. Добро упућени Обреновчани тврде да су му Лимун и Чуме средили диплому универзитета „Сингидунум“, а Грчић прича да га је Јоргованка Табаковић уписала на Фабус – Факултет за услужни менаџмент на Универзитету „Едуцонс“ у Сремској Каменици, где је и сама докторирала.

Какав је био студент, такав је и бизнисмен. У Обреновцу је држао слот-клуб и печењару „Фантазија“. Критизери ће рећи да нема довољно искуства да би аванзовао на место директора „Колубаре“, али греше. У његовој печењари се радило као у руднику, много посла за мале плате. Чим је постао директор, на државне јасле је довео гомилу рођака, пријатеља и страначких колега. И, није бирао. Новинара је запослио на месту ватрогасца-оперативца, медицинског техничара за руководиоца погонске станице, фудбалском тренеру поверио је одељење за прераду и оплемењивање угља… Што да не? Ако може он да буде директор…

Мића Грчић, звани Шериф, има вучићевски таленат за однос према медијима. Туђим парама финансира неколико локалних и београдских медија, преко којих води кампање против злих критичара. За двогодишњег стажа на месту председника општине Обреновац укинуо је дечје додатке, бесплатан превоз болесних грађана до болница и друге мере социјалне заштите. Новинарима ипак недостају његове конференције. Како и не би? Са сетом се сећају његових мудрих изјава, попут: „Потпуно нелегално, незаконито, без дозволе, имамо против да се хаотично стање из дана у дан у свету изградње наставља…“. Па, ни Александар Вулин, кад помеша таблете, не би могао да се сети „противљења свету изградње“.

У Вучићевој свити посебно место заузима „прави рудар“ Благоје Спасковски. За разлику од Грчића, који је студирао „колубарство“, Спасковски је завршио Рударско-геолошки факултет у Београду и специјализацију у Колораду. На директорску функцију у Рудаско-топионичарском басену Бор винуо се 1983. и од тада не пада.

Иако се прича да постоји једна странка у којој Спасковски није био, то није тачно. Док је СПС владао, он је био најближи сарадник Николе Шаиновића. Неко време је подржавао радикале, а касније је био носилац локалне изборне листе Динкићевог УРС-а. Кад је Српска напредна странка преузела власт, придружио јој се и Спасковски. Увек на трансфер-листи, опстајао је на челу РТБ Бор и целе општине.

Као и сви Вучићеви кадрови, стекао је огромну имовину у време пропасти града Бора. Међутим, што је било далеко стигло је близу. Грађани Бора су почели серију протеста против напредњачке власти и Спасковског. То ће морати да ураде и остали грађани Србије пре него што постану обично робље Александра Вучића и свих његових Веселиновића, Збиљића, Грчића и осталих шерифа.

Предраг Поповић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/promoter-nove-klase-mafijasa/

Прочитај без интернета:
5 гласовa