ПАРИЗ, недеља, октобар 2016. године, недалеко од тек изграђене руске православне саборне цркве Свете Тројице.

        Десетине хиљада Француза су у дугачкој поворци прошле западним деловима Париза како би се окупили на великом округлом тргу обасјаном нежном светлошћу јесењег сунца.

        Испред Ајфелове куле, испод добронамерног погледа статуа маршала из Првог светског рата – они су се окупили како би поново потврдили своју приврженост онтолошкој Истини, која је у опасности: дете има само једну биолошку мајку и само једног биолошког оца.

        На тај начин они изражавају неслагање са помодном идеолошком илузијом, која тежи да уништи онтолошку стварност крвних веза човека, прибегавајући и биолошким махинацијама, и законодавној казуистици.

        Какву belle époque (предивну епоху), какав brave new world (врли нови свет) нам обећава западна елита!

        Бирајте, потрошачи: да ли ћете бити мушкарац или жена, да ли ћете имати дете са партнером овог или оног пола!

        Ослањајући се на етнографске податке о полном васпитању првих људских заједница, увешћемо једнакост између мушкараца и жена како на послу, тако и у клозету!

        Мода нам, као звезда водиља, показује те „трендове“: рамена мушкараца се смањују, да би могло да се ускочи у одећу „унисекс“; док жене са својим дијетама губе женске облине.

        Младе жене морају имати право да мазе своје мушкарце као плишане играчке: и тешко оним некултивисаним мушкарцима који добију жељу када његова (по дефиницији) цивилизованија партнерка ту жељу и има и нема!

        Сваки додир је постао ризичан и сумњив.

        Следи се амерички пример: мушкарци избегавају да се возе лифтом у којем је жена сама; француске наставнице не додирују своје ученике, плашећи се да ће њихов гест бити криво протумачен.

        Ако на то додамо опседнутост наших политичких елита мешањем у најситније аспекте нашег приватног живота, како би од нас и наше деце направили здраве и просвећене грађане, намећући нам норме приватног живота и стандарде понашања у нашем личном животу, саветујући нам да се бавимо медитацијом када више немамо снаге да трпимо, добићемо пуританско друштво, лишено већег дела своје животне снаге, чији су беспомоћни чланови одлична оруђа друштва материјалне потрошње, које воде светски моћници.

        Али, тај утопијски пројекат, који покушава да претвори грађане Западне Европе у анђеле-потрошаче, пропада.

        Друштвени протести се ређају, и на сваким изборима бирачи се све више противе светлом сну о претварању нашег континента у једно велико село, које личи на специјалну насеобину из британске серије The Prisoner („Затвореник“).

        Зашто је било потребно да западна елита, дрско самоуверена у способност да моделира бит сваког човека, отвара врата Европе избеглицама, чија култура није спремна да се раствори ни у сулудим елитистичким пројектима, ни у животним моделима обичних људи?

        Покушавајући да нас претвори у створења без рода и племена, са припитомљеним интересовањима, којима је заједничко једино исповедање вере у материјалне вредности – наша елита нас раздваја од остатка човечанства, као и од нас самих.

        Источна Европа се противи „европским вредностима“ и њихови руководиоци се одстрањују од Запада због „популизма“. Русија нас гледа са гађењем.

        Али, наше идеолошке илузије су, изгледа, исувише дивне да бисмо дозволили себи да се опустимо и да их се дрекнемо, јер ако их се одрекнемо, обавезно ћемо треснути о грешну земљу.

        „Човек није ни анђео, ни животиња: и несрећа је што онај који жели да постане анђео постаје животиња“ („Мисли“, Блез Паскал, 1669.).

Кристоф БАГО, психијатар

fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/propada-utopijski-projekat-koji-pretvara-gradjane-zapadne-evrope-u-andjele-potrosace

2 гласa