Београд – Некадашњи гигант „Војин Поповић“ за производњу и прераду рибе, са фабриком за израду ћилима и тепиха, пао је у стечај 2005. године због дуга од 100.000 евра, 6.000 радника остало је без посла, најновија опрема је опљачкана, а стечајни управник ухапшен.

Када је због дуга од само 100.000 евра 2005. године Трговински суд у Краљеву донео невероватну одлуку о стечају новопазарске Холдинг компаније „Војин Поповић“, сви запослени, а у том тренутку их је било више од 1.000, били су у шоку, јер је имовина овог некадашњег гиганта и великог извозника тада вредела око 50 милиона евра.

Председник јединственог синдиката у ХК „Војин Поповић“ Месуд Хасановић тврди да је све унапред испланирано.

„Била је то добро режирана спрега локалних тајкуна, београдске мафије и неких људи из правосуђа који су желели да наше фабрике, мотеле, локале и атрактивно земљиште, вредне 50 милиона евра, добију за само милион евра. Сценарио је био већ виђен широм Србије, нас раднике требало је најурити на улицу, а вредне погоне будзашто и уз добру провизију поклонити новокомпонованим бизнисменима“, каже Месуд Хасановић.

Во за кило меса

„Стечај фирме био је класично подривање економске моћи државе. Замислите да домаћин коље вола за кило меса. Е, код нас се баш то догодило, уништили су ХК ‘Војин Поповић’, вредан 50 милиона евра, за дуг од 100.000 евра. Само у Рашкој области на сличан начин страдало је још двадесетак великих фирми. Не знам како ћемо се као земља опоравити од те катастрофе која нас је под плаштом демократије и европеизације снашла“, наглашава Дејан Тодоровић.

Социјални случајеви

Један од синдикалних активиста и бранилаца предузећа, Дејан Тодоровић, објашњава да радници нису дозволили тадашњем стечајном управнику, који је касније ухапшен, да одмах, како је било планирано, раскрчми фирму.

„Борили смо се колико смо могли, покушали да спречимо отимачину, штрајковали у центру града, ишли у Београд, стотине дана и ноћи провели смо у блокираним погонима бранећи их од мафијаша који су често на нас насртали оружјем или су нам слали полицију, били смо спремни и да сви летимо у ваздух… Није вредело. Кад смо схватили да је општина немоћна, а да Влада Србије неће да брани своју имовину, дигли смо руке и повукли се, потом је кренула општа пљачка. Имали смо највећи рибњак калифорнијске пастрмке у Европи, супермодерну фабрику за прераду и фино паковање рибе, огромну кланицу и једну од највећих хладњача у овом крају, располагали смо и најновијом фабриком за производњу ћилима и тепиха, мотелом на Пазаришту, десетинама локала у Новом Пазару и атрактивним земљиштем… Чак 80 одсто наших производа смо извозили. Фабрика је данас руина и у корову, и зидови су сечени, а најновија опрема завршила је на отпаду као старо гвожђе, остала је још управна зграда, понешто од хладњаче и вредно земљиште. Од државе смо добили неку цркавицу да преживимо и сада смо сви на тржишту рада, неки су у међувремену преминули, ретко ко се снашао, већина запослених су социјални случајеви“, каже Тодоровић.

Режирани суноврат ХК „Војин Поповић“ био је најава пропасти целокупне новопазарске привреде. Сличну судбину доживели су и запослени у Текстилном комбинату Рашка, Савременој конфекцији, Трикотажи Рашка, Фабрици обуће Рас (која је мистериозно запаљена), Фабрици намештаја… Више од 6.000 радника преко ноћи нашло се на улици. Од тада Нови Пазар грца у невољама, а чак 25.000 незапослених тражи неко запослење са малим изгледима да га добије.

Багателна продаја

„Овако је уништавана привреда у целој Србији, када је све покрадено и разнето, кад више не може да се покрене производња. Агенција за приватизацију нуди фабрику „Војин Поповић“ и Текстилни комбинат Рашка на продају. „Војин Поповић“ за само милион евра, али купаца нема, не јављају се ни они који су режирали пропаст бивших гиганата, нису им више интересантни, не могу да их препродају и зараде велике паре. Комбинат Рашка подељен је на 30 целина, свака се нуди по багателној цени, али купаца нема“, истиче Мерсиха Шећовић, бивша радница „Војина Поповића“, и наглашава да се на последњи тендер за приватизацију овог предузећа јавио само Неџад Драголовчанин, бизнисмен из Луксембурга и председник ФК Нови Пазар.

Бивши радник Савремене конфекције Рашка Рамиз Омеровић каже да је раније било заинтересованих купаца, али су они на разне начине терани и одвраћани да уложе новац у новопазарска предузећа.

И Чуме био у игри

Одмах после стечаја као закупац тада још активног рибњака на Пазаришту појавила се фирма Љиљане Бухе, бивше супруге Љубише Бухе, познатијег као Чуме. Нико у Новом Пазару није знао откуд Чуме међу закупцима, претпоставља се да су га у посао увели новопазарски пријатељи. Међутим, и он је брзо одустао.

„Некоме то није одговарало. Да је на време извршена приватизација „Војина Поповића“, текстилног комплекса и Фабрике обуће Рас, Нови Пазар би данас могао да накриви капу. Овако молимо Турке и Италијане да дођу и отворе неки погон, држава им за свако новоотворено радно место нуди по 5.000 евра и опет нико не долази“, каже Омеровић.

Сафет Крлић, власник џинс компаније Касаба, наглашава да је у Текстилном комбинату Рашка могла да се организује производња тексас платна које се свакодневно у огромним количинама увози из Турске, Пакистана, Индије и Италије, али да ни у држави, нити у локалној самоуправи за то није било слуха.

„Да су погони, док су још били витални, по пристојним ценама понуђени овдашњим произвођачима џинса, да се није чекало да пропадну, купили би их многи од нас и на време би у њима организовали производњу. Уместо да се уселимо у готове фабрике и да држава добије лепе паре, ми смо милионе евра улагали у нове хале“, каже Крлић.

„Све је сада руинирано и уништено, машине су зарђале, зграде прокишњавају, држава је изгубила бар 100 милиона евра, а хиљаде радника је остало на улици.“

Држава дужна

Ибрахим Торбић, бивши радник Трикотаже Рашка, нада се да ће се наћи инвеститори да покрену производњу.

„Држава нам је остала дужна још много новца, борићемо се да дуг некако наплатимо, али још више нам је стало да, упркос вишегодишњем уништавању, бар нешто од наших гиганата стане на ноге, проради и да се у новоотвореним погонима запосли један број млађих радника. Оптимисти смо, посебно када су у питању рибњак, фабрика ћилима и тепиха, кланица и хладњача“, наглашава Торбић.

Д. Н. Петровић / Вести

www.vaseljenska.com/ekonomija/propale-firme-nece-ni-za-dzabe/

0 гласовa