Протојереј Рајко Цвјетковић, Рогатица
Вишеград, 12.04.2013.

(Из беседе оца Рајка)

Када је погинуо Андреј, ко год је био у Вишеграду а мого је да дође, дошао је на сахрану. Сахранили смо га по руском обичају… држи свећицу у руци запаљену, крст, икона на прсима… И сви ми плачемо, а сви ми осећамо да вера наша се буди, истинска, православна, Христова вера у нама се пројављује и почињемо да будемо сложнији, слободнији почињемо да будемо вернији Богу, да смо ми под окриљем Божјим.

Замислите као је било, то причају Муслимани после рата, како је било, каже, нама страшно кад смо чули командовање на руском! Сва команда је на руском… Каже – ми смо се толико погубили да нисмо знали штатреба да чинимо него смо само бјежали… Сам тај осјећај да је руска војска ту и да командује неки Рус, то је било страшно. А њих је тада било око 20. Посе тога нам је све ишло набоље… То су једне душице истинске православне хришћанске… То је то. И ми Срби још нисмо достигли ту светост рата. Као што Свети Николај Жички каже – морамо бити свети и у рату!

Ово је претходница када ће Руси доћ. Кад буде трећи светски рат доћи ће Руси и ови простори ће бити обједињени. Све православне земље ће бити обједињене, не због тога што то ми јарко желимо! Да ми то желимо, ми би радили на томе, него ће непријатељ овога света, поготову запад нас натерати да се ми ујединимо. И онда, како је говорио Радован Караџић наш први Председник – каже, Руско звоно је велико, и њега је тешко замлатити, заклатити, али кад почне да звони, оно дуго звони. Е ми чекамо то звоно руско.

Наше очи су данас уперене у Русију… Mи и Руси смо једно!

Извор: YouTube

facebookreporter.org/2016/04/12/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82-%D1%81%D0%B5-%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%B6%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4-%D1%81%D0%B5-%D1%81%D0%BF%D1%80/

12 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ