• ВУКЕЛИЋ: Да они који воде државу читају књигу коју данас представљамо, земља не би била у таквом стању да годинама нема ни план ни тактику, а камоли стратегију
  • МИТИЋ: Увучени смо у „интегративне процесе” у којима Србија треба помогне да се Русија истера са Балкана, приближи се НАТО и настави да лута по беспућу преговора ЕУ. ИПАП је сарадњу Србије са НАТО проширио и на невојна питања, па ће се НАТО мешати у све и „саветовати” Србију и у правосуђу, економији, унутрашњим пословима и пропаганди – одређивати који су аспекти сарадње Србије и Русије прикладни и прихватљиви за Србију
  • КРГА: Србија мора да дефинише свој геополитички код. Зато треба да сагледа: колике су шансе настанка мултиполарог света,  да ли ће добијати на значају евроазијска идеја и где је ту Србија, да ли ће се и даље одвијати прекрајање граница кроз пројекте попут велике Албаније, шта треба да се уради у Србији да би очувала неутралност и да ли ћемо стварно гледати сукоб цивилизација. Све то треба анализирати да се опет не би тврдило да Београд није добро схватио процесе, као што се сада тврди да није добро схваћен пад Берлинског зида
  • ПРОРОКОВИЋ: Нисам срео ни једног новинара из Македоније који не мисли да је за све крив Груевски, нико не спомиње  територијалне претензије и дуге руке атлантизма коме је у интересу да кризу пренесе у Македонију јер је у Украјини претрпео тежак пораз. Све се своди на дневну политику. Тако је и код нас 2000. речено да је Косово демократско питање, да је довољно сменити Милошевића и онда ће се Косово решити само од себе
  • ПРОРОКОВИЋ: Прво треба да се чвршће повежу Србија, Црна Гора и Македонија и да се – следећи евроазијски смер – отопљавају односи са Сарајевом.  У другој фази треба ићи на приближавање тог блока и Бугарске. Нова целина – од Црног мора до Јадранског мора – би имала и довољно становника и довољне ресурсе да равноправно преговара са Турком и немачким блоком, а то би било и једно од могућих решења српског питања

         ДРУГО измењено и скраћено издање „Геополитике Србије” – већ чувене књиге др Душана Пророковића – представљено је у амфитеатру београског Факултета за дипломатију и безбедност.

         О књизи, чији је пун наслов „Геополитика Србије, положај и перспективе на почетку 21.века” говорили су уредник књиге Јово Вукелић, председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић, редовни професор Факултета и некадашњи начелник Генералштаба др Бранко Крга и аутор.

         Присутне је прва поздравила декан Факултета за дипломатију и безбедност доц. др Виолета Таловић Рашковић и указала на значај ове монографије као најсвеобухватније анализе геополитичког положаја Србије. Језиком који ће разумети и лаик, књига даје изванредан научни преглед односа Србије и суседних земаља, преглед кризних жаришта у Србији и јасно тумачење оне четири геополитичке концепција које су традиционално заинтересоване за Балкан: атлантизма, евроазијатства, средњоевропског континентализма и неоосманизма. Издавач ове монографије је Службени гласник.

         – Значај књиге је у томе што се без оваквих оцена, реалних дијагноза и прогноза које нуди, не може градити одговорна политика једне земље. Ни једна одговорна влада не може да прави своје планове развоја без оваквих стручних студија, али када се ова сазнања не користе, политичари доносе погрешне одлуке и лутају, а снага државе и народа слаби – упозорио је већ на почетку свог обраћања Јово Вукелић, професор филозофије. У Србији, како је оценио, политику воде они који немају појма у одређивању виталних интереса; у управљању јавним пословима влада неодговорност, приоритет имају лични интереси политичара и интереси туђина, власт није сервис грађана већ се ствара систем где држава не постоји због грађана, него грађани због државе.

         Да они који воде државу читају књигу коју данас представљамо, земља не би била у таквом стању да годинама нема ни план ни тактику, а камоли стратегију, указао је Вукелић додајући да је српска нација „једна потпуно несређена нација”. Описујући нашу агонију, истакао је бесперспективност, неморал, јачање шунда у култури, најтежи криминал, корупцију која хара од државног врха, огроман морталитет. Држава, како је казао, ништа не даје грађанину и компликује нам живот до све масовнијих самоубистава и исељавања, а у исељавању предњаче млади јер не могу да се запосле нити да оснују породицу и дословно чекају да им умру родитељи да би имали не од чега него где да живе! Такво деловање које влада од 2000. године до данас –  у коме држава своје грађане оставља у ропском положају – може се назвати злочиначким и убилачким односом, јер држава не даје шансу новим генерацијама да живе и стварају, закључио је Вукелић.

         Александар Митић је истакао да живимо у добу касне модерности у којој влада неизвесност – нестају стара правила и старе границе, и у којој више пажње посвећујемо претњама него шансама. Србија је, како је оценио, пар екселанс пример јер за њу стара правила попут поштовања суверенитета и интегритета не постоје, а нова правила увек иду на нашу штету, па се може рећи да је за нас једини стандард који важи – дупли стандард. Такво стање неизвесности доводи докампања стратешких комуникација које Вашингтон и Брисел користе према нама са циљем да попустимо и прихватимо оно што нам је до тада било неприхватљиво, то прате наративи о нашој кривици за ситуацију у којој смо, наративи о безалтернативности и сужавање сваког простора за раговор о могућим стратешким алтернативама, упозорио је Митић.

         Најмоћније земље већ четврт века држе у неизвесности Србију, излажу је најкреативнијим могућим уценама и од ње су направиле једину земљу у Европи којој ЕУ не признаје право на интегритет, коју је НАТО бомбардовао без одобрења УН, која никада није добила разумевање за национална и етничка питања – од права Срба у Хрватској деведесетих до данашњег питања Срба у Црној Гори и на Косову.

         Срби су, како је оценио, у последњих 20 година били губитници неразумевања пузајућих процеса и зато је Република Српска изгубила велики део самосталности коју је добила Дејтонским споразумом, тако је изгубљена и Источна Славонија, а слично се десило и са Косовом.

         „У том процесу је, нажалост, Београд добровољно учествовао од Тадићеве резолуције у Њујорку 2010. Када је Русија избачена из преговора заменом УН и ЕУ, па до Бриселског споразума којим се Београд административно повукао са севера Косова, а Приштина заокружила правни поредак у замену за невидљиву ЗСО. Бриселски споразум је направљен по моделу Ердутског, а Карл Билт је децембра 2007. тај процес изложио на самиту шефова држава ЕУ: север Косова треба да се по моделу Славоније реинтегрише у независно Косово, а Србија и Косово потпишу споразум о добросуседским односима. Оних једанаест захтева Бундестага је подизање лествице ради притиска који треба да доведе до потписивања споразума и тако његовог признања”, објаснио је Митић.

         Он је упозорио и на „интегративне процесе” у којима Србија треба помогне да се Русија истера са Балкана, приближи се НАТО и настави да лута по беспућу преговора ЕУ. Тако је пре месец и по  потписала ИПАП, који садржи низ контроверзних одредби (интероперабилност која може да српске војнике одведе у учешће у НАТО операцијама, затим транзит који може да буде употребљен у операцијама против Руске Федерације…) ИПАП је сарадњу Србије са НАТО проширио на невојна питања, па ће се НАТО мешати у све и „саветовати” Србију и у правосуђу, економији, унутрашњим пословима и пропаганди – он ће рећи који су аспекти сарадње Србије и Русије прикладни и прихватљиви за Србију, указао је Митић и упозорио да следи свеобухватна кампања у корист промоције НАТО која ће јако смањити простор за било какву критику Алијансе.

         ИПАП, међутим, није прелазак Рубикона. То ће, по Митићу , бити сигнал из Београда или Брисела у вези са израдом плана за чланство у НАТО. Влада може мимо народа и Скупштине да затражи израду те „мапе”, на основу тога би добила позив за чланство, а референдум би био потпуне неважан, јер се сматра да је тај процес – бесповратан.

         Бранко Крга је говорио о кризним жариштима у свету и посебну пажњу скренуо на Украјину као део стратегије да се не дозволи повезивање Русије и Европе.

         – Пророковић је у књизи добро показао колико је сложен савремени свет, а посебно наш део у коме се срећу атлантизам, неоосманизам, евроазијство и континентализам, као и разне локалне геополитичке идеје. Србија мора да дефинише свој геополитички код, односно предности и недостатке у односу на окружење. Зато треба да сагледа: колике су шансе настанка мултиполарог света – а он је све присутнији,  да ли ће добијати на значају евроазијска идеја и где је ту Србија, да ли ће се и даље одвијати прекрајање граница кроз пројекте као велика Албанија, шта треба да се уради у Србији да би очувала декларисану неутралност и да ли ћемо стварно гледати сукоб цивилизација. Све то треба анализирати да се за пар година не би тврдило да Београд није добро схватио процесе, као што се сада тврди да није добро схваћен пад Берлинског зида, казао је Крга и предложио да се одговори на горњих пет питања формулишу у документ националне стратегије Србије за наредних неколико деценија.

         Говорећи о свом делу, Пророковић је подсетио на то да је још као државни секретар за КиМ, у време преговора о будућем статусу Покрајине, тврдио да је косовско и српско питање – геополитичко и да преговоре треба водити на том основу. Међутим, те 2008. је победио концепт да је Косово демократско питање, да ми овде имамо економске и идеолошке проблеме. Мој одговор је био да почнем ову књигу, лета 2008, објављена је 2012, а до 2014. су се појавиле и фантастичне књиге – Политички Преврат (Марко Парезановић), Тајни коридори моћи – књига о конспирологији (Миша Ђурковић) и Дух самопорицања (Моло Ломпар), што показује да се Срби и поред свих тешкоћа још боре за свој интерес.

         Пророковић је, међутим, рекао да је имао велики проблем са тим како се овде третира геополитика, јер влада комунистички став да је она производ буржоаске мисли (идеологије), а не научног рада. Са друге стране, Американци су од 1945. развили геополитику до савршенства, а друге нације обесхрабрују да се тиме баве: резултат је да они остварују своје геополитичке циљеве, а нама је забрањено да се тиме бавимо.

         „Последњи пример је ситуација у Македонији – нисам срео ни једног новинара оданде који не мисли да је за све крив Груевски, нико не спомиње  територијалне претензије и дуге руке атлантизма коме је у интересу да кризу пренесе у Македонију јер је у Украјини претрпео тежак пораз. Све се усмерава на дневну политику. Тако је и код нас 2000. речено да је Косово демократско питање, да је довољно сменити Милошевића и онда ће се Косово решити само од себе. То је био резултат онога што је Митић поменуо-стратешких комуникација и пропаганде и обесхрабривања аутора малих народ да се баве геополитичким истраживањима”, рекао је Пророковић.

         Говорећи о положају Србије, он је казао да постоје континентални и поморски народи, а словенски су изразито континентални што значи да су по бројности, територији и ресурсима преодређени да управљају централним делом Евроазије, али су трагично изложени фрагментацији у последњих 200 година (осипање српског простора и хибридно стварање нових нација на његовом ободу, као и слични процеси у руском, чешком и пољском народу где се много ради на стварању нових народа као што су моравци, шлезијци итд).

         Због геополитичких разлога смо изложени том уситњавању нашег етнопростора, а то ће, према Пророковићу, вероватно узроковати нова сукобљавања.

         После Хладног рата смо имали пуну превласт поморских сила односно америчко британске осовине. Та таласократија има интерес да потпуно овлада приобалним појасом Медитерана и да смањи наш српски,  континенталистички утицај. У том  контексту треба гледати етничко чишћење Крајине, све што се десило у Црној Гори (промовисање вештачки створеног накарадног црногорског идентитета), КиМ и текућу дестабилизацију Македоније.

         Балкан ће вечито остати у фокусу америчких и британских интереса, упозорио је Пророковић.

         Поред англо-америчке, има још неких концепција у последњих 350 година година које су традиционално заинтересоване за наш простор – евроазијство (који је имала царска Рсија, СССР и данашња Русија), неоосманизам (геополитичка концепција Отоманске царевине), и средњоевропски континентализам (артикулише се на немачком простору, а спроводе га Аустрија, Аустроугарска и Немачка).

         Балкан сада привлачи пажњу и помиње се у кинеској концепцији Пута свиле где би требало би да споји ЕУ и Кину, спомиње се и у Зетри (зеленој трансверзали), значајан је за Иран и покушај ширења шиитског утицаја, али се мора поменути и Индија – ромско питање које Индија може потегнути као питање своје националне  мањине у европским државама.

         Прогнозирајући даље догађаје, Пророковић је казао да можемо очекивати дестабилизацију целог Балкана на коме постоје 23 географске целине које могу постати аутономне, односно да се прогласе за нешто ( државе, аутономне области или регионе у својим државама). У Србији је, како сматра, већ активирано пет жаришта – КиМ, бујановачко прешевска област, Рашка и Војводина –  али и топлички крај и Тимочка крајина који су у процесу депопулације и који се већ виде као простор за албанску експанзију, односно за влашко питање.

         Говорећи о албанском фактору, Пророковић је указао да се морамо спремати за време када ће Албанци постати нови хегемони на Балкану, јер ће их 2050. године бити више него Бугара и нешто мање него Срба у свим земљама у којима живе. Албанска нација је млада, Немци кажу закаснела нација – која је тек ушла у просветитељство и има јаку жељу за формирањем нове државе, присаједињавањем простора Македоније, Црне Горе и Србије који наводно „припадају природној Албанији”.

         У закључку књиге, Пророковић предлаже да Срби не одустану од југословенске идеје, али  југосферу не дефинише као атлантисти који од ње праве замку у коју смо упали у две претходне Југославије.

         Формирање такве интегративне целине (минус Словенија, плус Албанија) би се користило  за амортизацију српских циљева.

         Пророковић југословенско питање везује за религијску димензију па предлаже да се у првом кораку чвршће повежу Србија, Црна Гора и Македонија, као и да се – следећи евроазијски смер- отопљавају односи са Сарајевом. Јер, интерес атлантизма је велики цивилизацијски сукоб православних са мухамеданским народима. Предигру за то смо имали деведесетих година у БиХ и морамо се чувати репризе, јер би нас то и једне и друге изнурило, а над нашим етнопростором би успоставио контролу атлантизам.

         У другој фази југословенске идеје, Пророковић тражи приближавање блока православних народа постјугословенског простора и Бугарске. Тако би се, како је оценио, решио и наш спор око македонског питања, а Македонци би се уз српско-бугарску подршку могли супротставити албанском екпанзионизму. Нова целина од Црног мора до Јадранског мора би имала и довољно становника и довољне ресурсе да равноправно преговара са Турком и немачким блоком, а то би било једно од могућих решења српског питања, закључио је Пророковић.

         Диана Милошевић

fakti.org/srpski-duh/prorokovic-moramo-se-spremati-za-vreme-kada-ce-albanci-biti-hegemoni-na-balkanu

Прочитај без интернета:
1 глас