АЛЕКСАНДАР ДУГИН

Победа либерализма је филозофска и светоназорна победа. То је победа времена над бићем. Тешко да је то случајно

1.1. БИЋЕ И ВРЕМЕ

Последња столећа живимо у оквиру историцистичке парадигме. Биће замишљамо и разматрамо кроз време, па чак и кад је наша свест окренута другим аксиолошким или онтолошким проблемима, време и његова логика надвладавају све остало, неприметно предодређујући трајекторије нашег интелектуалног погледа. Постојано смо заробљени историцистичком парадигмом, и све што излази (или покушава да изађе) ван њених граница аутоматски се убраја у нонконформистичку субверзивну традицију мишљења које се простире ван граница општеприхваћеног. Историцизам постоји не само у хегелијанској перспективи или другим филозофским моделима који проблем историје експлицитно постављају у центар интелектуалног дискурса. Сам модус савременог мишљења неприметно подразумева историцизам чак и тамо где се ради о разматрању апстрактних или статичних категорија и појава. Прогресивност очито схватамо као основни облик испољавања бића, и то увек остаје у позадини наше мисли – како професионалне тако и свакодневне. Идеја прогреса у области знања која претпоставља еволуцију гносеологије, у пуној мери одаје историцизам.

Сам појам „савремености“, „модерне“ отворено је признање да смо апсолутизовали временски фактор, пошто би у супротном та категорија изгубила свој аксиолошки садржај, изгубила важност пресудног аргумента.

Време узимамо као основну категорију, уз то се за једно од најважнијих обележја тог појма сматра његова истоврсност, његова универзалност. Из тога проистиче представа о јединству историје које се дроби на секундарне одсечке само под утицајем извесних „онтичких“ (у хајдегеријанском смислу) омашки, својеврсних „сила трења“.

Време се замишља као равномерно прогресивно испољавање бића које постојано пребива само у том процесу стварања и које у другим модусима губи конкретну компактност, претварајући се у представу (Шопенхауер). Управо нам категорија времена као постојећег истоврсно прогресивног испољавања диктира и колатералну представу о простору. Такав простор који се изводи из историцистичке парадигме може бити само „простор Минковског“, тј. апстрактан истоврсан простор у коме се без и најмање омашке поштују све геометријске закономерности. Истоврсна представа о времену приморала је Декарта да у категорији простора раздвоји „простирање“ и „масу“. Простирање без масе и јесте основа простора Минковског.

Тако је апсолутизација времена изнедрила посебну идеју простора, изграђену по аналогији са временом. То је – „савремени простор“.

Осмишљавање бића кроз време може дати три верзије неједнаке важности које, са своје стране, предодређују три филозофске (у крајности светоназорне) оријентације.

У једном случају се историја сматра за акумулацију бића, за стално повећање онтологије и гносеологије. То се збирно може назвати „конзервативни историцизам“ чији је сјајни пример садржан у Хегеловој филозофији. У таквој перспективи прошлост не губи сасвим вредност, али се сматра за предходну фазу садашњице. Онтологичност прошлости се брише, али не укида. Да би се образложио такав став „конзервације времена“ неопходно је прибећи постулирању одређене радње која би обезбеђивала непрекидност преласка од онтологије гносеологији. Хегелова Феноменологија духа иВелика Логика детаљно илуструју механизам таквог преласка.

Друга линија је футуролошка. То је апсолутизовање прве верзије, али се у њој сматра да реална онтологичност није у постепеној акумулацији бића иза кога се још и постулира извесна предисторијска форма постојања реалности (у модусу Апсолутне Идеје, на пример), него у тежњи недовољно (зачетно) битносног историјског процеса ка пуној онтологичности у будућности. Сматра се да апсолутно биће у овом случају није у збиру момената, него у финалном превазилажењу историје после чега следи „почетак“ онтологије. Футуролошки утопизам се може сматрати за инваријанту конзервативног историцизма, али је по филозофској и етичкој обојености тај правац пре „леви“, „комунистички“, и репродукује основне црте хилијастичког ишчекивања традиционалног за поједине вере*. Ради конкретности излагања неопходно је приметити да се онтологизам футуролошке, комунистичке утопије не разуме сам по себи. Он се пре наслућује у комунизму неголи експлицитно постулира, с тим што у крајње „левом“ лагеру нема једнозначног консензуса по том питању. Истрчавајући нешто напред може се рећи да међу комунистима истрајно постоји и „ревизионистичка“ струја у вези са проблемом времена која тежи зближавањеу са трећом верзијом историцизма.

Та трећа верзија историцизма је најдоследнија и најрадикалнија. Она биће смешта у измичуће границе садашњег тренутка. За једино реално се признаје ефемерно, тренутно, пролазно. Прошлост и будућност се сасвим дезонтологизују, читава реалност се смешта у тренутак динамично преоменљиве „савремености“. Притом се развој временске модалности поистовећује са активним радом на превазилажењу и анихилацији прошлости. Прошлост се сматра за стално прецртавано, за негативно време, за биће које је прешло у небиће, за вредност која то више није. Овде се, за разлику од конзервативног историцизма, чин гносеологизације историје узима као чисто негативна процедура пошто се представа сматра за антитетичну у односу на биће. Оно што спада у сферу знања или представа, већ због тога не постоји. А постоји искључиво оно што још није постало представа, што је чисто предгносеолошко емергентно, пролазно искуство, еуристичка провала импресије.

Тако радикалан прилаз историцистичкој парадигми није се могао одмах испољити, почев од епохе временског прилаза. Он је резултат развоја историцистичке парадигме од њених „нечистих“ форми, контаминираних другим системима, до најистанчанијих и најапсолутизованијих израза. Историцизам као филозофски прилаз или метаприлаз, као имплицитна оријентација, такође има историју. Та се историја креће од пола онтолошког схватања времена ка полу његовог дезонтологизованог схватања. Ту такође постоји доследност и прогресивност: почетне форме историцизма – и конзерватине и футуролошке – остају повезане са метафизиком и статиком које карактеришу другачије, неисторицистичке модусе мишљења. Превазилажење метафизике и самосталне онтологије узима се само као намера, као циљ, путоказ. Постепено се тај процес интензивира и проблематика филозофије се преноси из супротности историцизма и неисторицизма на опозицију онтолошки оптерећеног историцизма и историцизма са апсолутним дезонтологизовањем.

Тај изразито филозофски пут се непосредно одражава у сфери идеологија. Сама појава историцистичког прилаза, превласт категорије времена над мишљу о бићу, тачно се поклапа са Новим Добом, тј. преласком Запада од традиционалног ка савременом друштву. Концепције прогреса и еволуције се зачињу управо у том раздобљу и чине основ оних идејних струја које ће се убудуће упресовати у основу различитих идеологија и погледа на свет својеврсних Новом Добу.

Даље почиње диференцијација у оквиру „савремених“ светоназора, који су заједнички истисли на периферију остатке мишљења предходних епоха. У првом реду се одваја слој конзервативног историцизма којег је „савременост“ препознала као покушај ретранслације онтолошког прилаза у нове историјске услове. Хегелијанство се раскринкава као „конзервативна револуција“ мисли, а све што је оно дотакло доводи се у сумњу. Касније се то одразило кроз идејни слом „фашизма“, „неохегелијанства“ Ђованија Ђентилеа итд.

У том раздобљу су футуролошки и „ефемеристички“ идејни лагери међусобно још увек солидарни. То је својеврсна алијанса „левих снага“, „Народни Фронт“ у оквиру филозофије.

Онтологизам прошлости сложно одричу и присталице онтологизма будућности и противници било ког онтологизма.

И, најзад, у последњем раздобњу чишћења историцистичког модела сукоб се испољава између футуро-онтолога и антионтолога. У блоку „левице“ се распламсава сукоб између комуниста и либерала. Пошто либерално одрицање онтологије и апсолутизовање ефемерног одговара истанчанијој и савременијој фази развоја историцизма, не чуди што у дотичном спору идеолошки побеђују либерал-демократски светоназор у његови тумачи.

Историцистичка парадигма се у последњем и највишем стадијуму свог развоја подудара са планетарним тријумфом либерализма.

Појам савремености постаје толико тоталан и универзалан да либерали објављују крај историје, потпуно превазилажење садржајног времена, времена „упрљаног бићем“, и почетак парадоксалног циклуса у коме једини садржај времена постаје само време, празно и ефемерно, сачињено од ванразумског снопа импресија.

1.2. АГРЕСИЈА ЕФЕМЕРНОГ

Занимљиво: када покушавамо да избегнемо гвоздену логику историцизма, заобиђемо шокантан закључак о потпуном дезонтологизовању бића, о његовом коначном испаравању у оквиру либералне слике света, нужно почињемо да апелујемо на оно што нам пада у очи – то су другачије историцистичке парадигме које још нису дошле до тако радикалних закључака. Почињемо да диктатури тренутка супротстављамо онтолошке моделе конзервативног историцизма или комунистичку футурологију. Ужас схватања садржајне стране тријумфа либерализма неминовно нас гура у лагер филозофирања у „црвено-смеђим“ тоновима. То је логично, али безизлазно. Тријум ефемерности у либералној мисли, праћен одговарајућом победом тог светоназора на политичком плану у кључним секторима савраменог света, уписан је у механизам временске парадигме са неумољивом суровошћу. Већ први корак усмерен на то да се биће смести у време бременит је тиме да ће на развијенијим етапама време сасвим уништити биће, ма како се та будућност нашим мудрујућим прецима чинила неодређеном и далеком. Конзервативни историцизам је осуђен на то да први падне – због темељне противречности између онтологије и историје. То ниуколико не смањује антикантијански подвиг Хегела, али не укида главни проблем, само га одлаже, удаљава фатални закључак.

Ни футуролошки онтологизам комунизма (и то не до краја схваћен и постулиран, пре би се рекло предосећан, наслућен) не узима у обзир (или бар не до краја) то да је биће будућности функција субјективног чиниоца, израженог у револуционарној вољи пролетеријата. Та комунистичка онтологија није датост већ задатак, и на путу остваривања тог задатка може доћи до непредвиђених сметњи или, што је још важније, мешања друге алтернативне воље. Та воља је способна да осујети пројекат, скрене испољавање времена са његове телеолошке датости (тј. спречи Револуцију или испровоцира њено отуђење од сопствене суштине). Значи, онтологизам у овом случају није гарантован само особеношћу филозофске тежње, и шта више, сам план је заснован на суптилној мешавини чисто временске парадигме (апсолутизоване код либерала) и несвесних остатака „онтологизма“. Управо зато су „црвени“ у одређеном тренутку и били постепено раскринкани као „криптоконзервативци“ (видети критику Попера, Хајека, Арона, касније Бернар-Анри Левија, Андре Гликсмана и других представника „минималног хуманизма“).

За футуролошки онтологизам комуниста се испоставило да је национал-бољшевизам, последња инкарнација онтолошког прилаза реалности апсолутизовања историцистичке парадигме. И коначан идеолошки пораз марксизма проистиче из саме логике схватања бића кроз време. Све то није ни могло да се другачије заврши, али тешко да су мислиоци прошлости били способни да то тачно предвиде, док се што се нас тиче ради о финалном акорду свршене историје мисли.

Време које садржи само себе и које се испољава у истоврсном од њега изнедреном простору без масе – такав је резултат историје. Та датост се најчистије испољава у сфери виртуелног. Ту постоје време и геометријски квантови измерених сензорско-рационалних импресија. Површина екрана постаје све спљоштенија, равнија, геометријски беспрекорнија. Виртуела географија почиње да симулира и саме омашке као атрибут живота. Крај историје. Збиља крај.

kainiavelj03

1.3. ТОЧКОВИ СА ОЧИМА

Победа либерализма је филозофска и светоназорна победа. То је победа времена над бићем. Тешко да је то случајно. Пре ће бити да је закономерно. Онтологија је од искона слутила такав преокрет догађаја. Историцистичка парадигма је отворила Пандорину кутију, скинула тајни печат. Време је у традиционалном друштву било склоњено у тамницу онтологије, над њим је превласт имала тежина мита и верске аскезе. Време је било потчињено границама метафизике, његова сфера је била строго ограничена. Традиционално друштво је концентрациони логор времена, тамо је време било затворено у кружни календар, у затворени круг циклуса. Догађај као такав није постојао, он је био фрагмент митолошког ткива окренутог самоме себи. Мењале су се само династије и облици точкова бића. Биће је зрачило у миту, а мит интерпретирао апостериори време. Отуда типолошка једноличност хроника тако збуњујућа за савремене историјске ревизионисте. Хронике су приповедале – као досадни календари – само о смени сезона. Снежне падавине царстава и лавине туђинских најезди. Све се то понављало у складном ритму, римовало и жречеви га певали. Руски богатири су растезали струне гусала између градова, римујући простор и војне походе, верске обреде и смену годишњих доба. Све беше тако док није дошло Време. Оно је и названо Ново, пошто таквог времена, такве концепције времена не беше никада пре.

Антитеза ефемерности није никаква другачија историцистичка парадигма, па макар она била и најдовитљивија и покушавала да веже чвор са онтологијом. Тај пут је унапред осуђен на пропаст. Антитеза времена је простор. Али не простор Минковског, изнедрен од историцистичке парадигме. Парадигма простора је парадигма неодвојиве спојености масе и простирања. Такав простор није празан, није идеалан, није геометријски. Он је физички, природан, са очуваним јасним траговима генезе Васељене, онога што савремени физичари називају „Де Ситерова васељена“. То је простор који са своје стране изнедрава плуралност времена, сложени мозаик календарских кругова. То су „офаним“, анђеоски точкови из Језекиљеве визије.

Ако се не почне од времена него од простора, биће стиче стабилност и непокретност. Оно више не зависи од времена, оно је равномерно разливено по њему, али не супстанцијално, него као арома, истанчана испарења. Оно се, међутим, не спушта у време, не увлачи у прогресивност. Биће се чува у шари квалитетног простора, неравног и неједнаког себи самоме. То је чаробна маса, подсуштинска пут света.

Ткиво онтологије је заувек затворено у таквом простору, док је време уловљено и кружи у спиралним ковитлацима по шупљикавим левцима и избочинама. Сваки сектор има свој засебни календар, своје припитомљено, укроћено, освојено време. Време може умаћи из циклуса, али само зато да би доспело у нови циклус, у ново орбитално кружење око живе масе недекартовског простора.

Прошлост, будућност и садашњост су у таквој парадигми онтолошки једнаки. Они подједнако постоје. Између њих је само статички напон условљен дељивошћу растојања. Један догађај је даљи од центра циклуса, други ближи. Једно је слева, друго здесна. Редослед је неважан, важна је само диспозиција на вечној карти. Развој је кретање по кругу. Он има смисла али нема ни акумулативног ни трошковног обележја. Биће нити јењава нити надолази. Оно може бити негде очигледније и несумњивије, негде нејасније и скривеније, и то кружном кретању даје истински смисао.

1.4. СУТОНСКА ОТАЏБИНА ВРЕМЕНА

Парадигма простора у њеном посвемашњем прихватању може да обухвати и парадигму времена, да је објасни и кодификује, смирено заобилазећи хипнотички учинак њене претенциозне свеобухватности, пошто се у овом случају интерпретацији не подвргава догађај, него сама интерпретациона методологија. Временска парадигма се узима споља, као чињеница упоредо са другим серијама чињеница, а не као осовински вектор који успоставља нормативне и приоритетне спознаје бића (и основу главне политичке идеологије). У таквом случају се парадигма времена разоткрива као резултат посебног простора, као његова творевина, као продукт једног сектора реалне синхроне васељене.

Какав је тај сектор? Условно се може назвати „западни“.

Одмах све долази на своје место. Сваки простор рађа своје време, условљено јединственошћу шаре распореда масе по простирању. У једном од сектора смештеним „лево од центра“ маса је таква да ствара илузију неометаног клизања. Та илузија се аутономизује и изнедрава хипотезу беспросторног, самосталног хроноса, отргнутог од топоса. И даље се, полазећи од таквог истоврсног бесквалитетног хроноса, ствара вештачка представа о структури топоса. Реални топос Запада рађа апстрактну представу о бесквалитетном времену које са своје стране постулира концепцију фиктивног „топоса“, онога који не постоји. И то није аномалија него израз посебности Запада као места просторне изнурености, испаравања, незадовања, испражњености. Интензитет бића се на „западном“ крају квалитетног простора распршује. Резултат распада се концептуализује и уопштава. Даље, како пролазе спирале времена, и други сектори простора потпадају под утицај Запада. У неким коморама циклуса „западна“ обележја шароликих простора улазе у резонансу. Максимална резонанса „западних“ страна онтологије се изражава у неподељеној надмоћи парадигме времена, то јест привидна аномалија се уграђује у општију структуру просторног поретка.

Чинило се да време прождире биће. У ствари, то је само илузија, изазвана једном од пограничних просторних области самога бића. Дезонтологизовање није изазвано споља парадигмом времена, него се сама та парадигма са претензијом на дезонтологизовање испољила кроз осеку масе бића у једној од засебних, критичних, екстремних области простора.

(Обраћајући се Западу, хришћани у тренутку крштења трипут пљују изговарајући: „одричем се сатане“; Луцифер се, по православном предању, павши са небеса, спустио у Европу).

kainiavelj04

1.5. ЗАВЕРА КВАНТОВА

Временска парадигма је у свом најсавршенијем – „либералном“ – облику заснована на дисконтинуалном, „квантном“, „дискретном“ прилазу реалности. Пошто се биће смешта у садашњи тренутак, онда се по аналогији у обзир узимају само „тренуци“, „фрагменти“, „порције“. Томе одговара индивидуалистичка и рационалистичка позадина временске парадигме, пошто прогресивно време може бити схваћено само кроз „индивидуализовања“ његове садашњости, кроз централну позицију ефемерног угрушка. Континуалност времена као својствено му темељно обележје овде се фактички одриче. То се дешава из разлога што се претходно и наредно дезонтологизује, па према томе не постоји ни оно чиме дотични „тренутак“ могао бити нераскидиво, континуално повезан. Тако настаје атомско квантно време, па према томе и атомски поједнинци и дискретни разумски облици.

Сетимо се одакле потиче дисконтинуалност: она није ништа друго до преклапање две разноврсне континуалности – временске и просторне. Кретање и меру времена меримо само на основу међусобног односа времена и простора, који су континуални сами у себи, али приликом преклапања дају дискретност. Управо је та тачка полазна црта дисконтинуалности. Такав пресек се у радикалној парадигми времена апсолутизује, истиче као центар. Квантови ефемерног времена клизе у равном виртуелном простору Минковског. Такав „туш тренутка“ и чини садржај реалности како је схватају најрадикалнији присталице савременог духа. Изворишта тога треба тражити у рационалистичким конструкцијама и позитивизму.

Просторна парадигма онтологизује обе континуалности – и временску и просторну – а њихов пресек, обратно, узима као предикат, извод и несамосталну категорију. Прошлост, будућност и садашњост континуално сапостоје и у подједнакој мери су онтологични, у подједнакој мери постоје. Постоје и сада и не сада. Постоје и овде и не овде. Атом-сведок који прима импресије и постројава их према моделу замишља се као другостепена, потчињена, пролазна творевина. Све постоји и може бити ван њега и без њега. Или се у случају постојања сведока сасвим другачије природе и онтолошке конституције – Време и простор могу преклапати по жељи и у безбројној разноликости комбинација.

Просторна парадгима предодређује аналошко мишљење и неиндивидуалистички, али персоналистички однос према антропологији. Човек и структуре његове свести не постају „индивидуални“, тј. „неподложни дељењу“, него сасвим „дивидуални“, „крабуљни“ – у етимолошком смислу речи „персона“ (на грчком „маска“) или „личност“. Атомизованост, дискретност, дисконтинуалност, рационална, разборита метода мишљења изједначава се са условним, необезбеђеним самосталном онтологијом чиниоцем, са прагматичним продуктом „договора“.

Квантна индивидуа је за присталице радикалне временске парадигме једина аутономна реалност (отуда „минимални хуманизам“), док је преостала реалност – продукт „договора“.

Све је обрнуто за носиоце просторне парадигме: индивидуа и разум су условности, док је реалност онтологична сама по себи (отуда „антихуманизам“ или „крајњи хуманизам“** ничеанског, натчовечанског типа).

Аналошко мишљење проистиче из просторне парадигме и није засновано на бинарној разумској логици (јесте-није), него на логици рељефа. Она зна за јењавање и надолажење, али су и једно и друго међусобно повезани, никада раскидиви, никада не прелазе у квантно „јесте“ и „није“. „Јесте“ и „није“ су условности. У онтолошком квалитетном простору све истовремено у неком смислу јесте, а у неком смислу није. Преклапање просторних кругова даје сложену шару, изнедрује просторну динамику, ствара разноликост времена и циклуса. Међутим, субјекат рељефа остаје услован. Онтолошки рељеф се сам креће по себи самоме, стварајући сазвежђа „персона“ – непостојећих као аутономизовани субјекти, али „вечних“ у смислу јединства са слојем бића.

Антропологија просторне парадигме је заснована на односу према човеку као променљивој величини, као математичком „x“ способном да преузима значења различитих врста. Под „човеком“ се може подразумевати и животиња, и биљка, и анђео. То је интермедијарна сцена разних врста, осветљена резонансом онтолошких поремећаја. Зато постоји и онолико подврста људи колико и простора. Засебно време, изнедрено посебним (али никада апсолутно посебним) сектором квалитетног простора, преклапајући се опет са истим тим очинским простором, даје псеудоквант, јединицу игре, човеко-улогу, персону-маску. Отуда темељни антрополошки плурализам. Неусклађена хармонија, наонско појање.

Није сама индивидуа континуална, него њени основни конститутивни елементи, њена онтолошка позадина из које је она изаткана и која предодређује њено мишљење. Човек се у онтолошком смислу не појављује ниоткуда и никамо не одлази. Оно што му претходи и што га наслеђује, и строго говорећи оно што је саприсутно са њим, јесу ваниндивидуалне онтолошке модификације, таласи онтолошког рељефа.

Човек се састоји из планина, река, камења, шума, пустиња, ветрова, мочвара, светлости, мисли и звезда. И то у њиховом стању пре него што су уобличене у предмете, ствари. То је музика сфера и глосолалија планова.

______________________

Напомене приређивача:

* Нпр., маздаизам, јудаизам, хришћанство и ислам.

** Боље преко-, тј. над-хуманизам.

______________________

Извор: Александар Дугин, Основи геополитике, том II (Мислити просторно)

Превела САВА РОСИЋ

Приредио ИВАН ЋУПИН

(Наставиће се)

www.standard.rs/kultura/31088-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D1%9B%D0%B5-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%86%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0-1

0 гласовa