АЛЕКСАНДАР ДУГИН

Каин је „ка“, светлост, онај који диже руке, пролећна руна простора. Каин је Исток, Авељ је Запад

1.6. СТАКЛЕНИ ТАЛАСИ

Спор присталица дискретне и таласне теорије изражава двојност исконских гносеолошких ставова. Временска парадигма доводи до тријумфа теоретичара дискретног устројства онтологије. Али, упоредо са тиме, најпроницљивији међу њима морају признати да није природа реалности таква него природа здраворазумског посматрача. Отуда улога мерних уређаја, па дакле и посматрача у теоријама квантне механике. У оквиру временске парадигме све се своди на атомизованост индивидуе и на њен гносеолошки израз – тј. на разум. Када се реалност смешта у атом, онда једина реалност постаје здраворазумска дуално-кодна реконструкција, тј., другим речима, виртуелност.

Прелазак садашњице на превласт дигиталних технологија није случајан. То је последња реч у развоју временске парадигме, то је тријумфални акорд либерализма.

Зашто су присталице таласне теорије изгубиле историјски спор? Зато што смо одавно ушли у појас резонансе Запада, близу левка онтолошких катастрофа везаних за крајњу – али никада и коначну – изнуреност реалности у просторима васељенског опадања. Под знаком Запада све се мери његовим мерилима, и „у праву“ је онај ко је сазвучнији критичком рељефу онтолошке зиме. Ослобођеном времену се чини да је његово кретање истинско. Простор има своје сопствено мишљење о томе.

Таласна теорија се заснива на претпоставци континуалности, нераскидивости онтолошког ткива. То проистиче из просторне парадигме. Таласна природа реалности би подразумевала вишеполарну интерферентност поља. Нешто супротно либералном пројекту „једног света“ и „светске владе“ заснованих на универзалистичкој логици. Таласни пројекат је суперпозиција мноштва истовремених светова, „културних кругова“. Изворишта великих онтолошких маса се локализују и на основу те локализације се исцртава карта реалности. Физички и духовни процеси се размештају у скамењеном анђеоском континууму „краљевског дворца“. У свакој сали је своје време, свој етнос, своја култура. Али овде су таласи – окамењени таласи кристалног апокалиптичног мора. Грудве кварца растопљене палим сунцем.

1.7. WOZU PROPHETEN IN DURFTIGE ZEIT? ***

Парентеза: о пророчанству. Пророчанство је резултат оперативне примене просторне парадигме на гносеолошку процес. Са тачке гледишта прогресивног времена свако предвиђање је фалш, произвољност или делиријум. Школа прорицања била је заснована на сазерцавању свеукупног онтолошког предела. Ту се не ради просто о будућности, него о слици читавог бића виђеног синхроно. Свет пророчанске визије припада општој слици реалности, зато пророчанске визије најчешће описује равномерну геоментријску фигуру, еквивалент кружног или квадратног календара. У тој фигури све сезоне и циклуси сапостоје, истовремено су опажени. Отуда и енигматски карактер пророчанства. Не ради се о тачном опису будућих догађаја него о разоткривању вечне парадигме реалности која се шири и на прошлост, и на садашњост, и на будућност. Зато су пророчки искази увек очито проптерећени смислом и значењем. Они носе у себи тако дививски обим информација о структури реалности да се не могу одговарајуће протумачити само у времендкој парадигми као што то тражи банални разум обичних створова.

Пророк се сили да каже: „видех читаво време као простор, и тај простор бејаше преоптерећен бићем и бљештаво осветљен смислом; залутах и ослепех у тим бескрајним пространствима преплављених блиставилом; видех тако много и тако одједном, да се границе свести моје сурваше као зидине Јерихона; паде град моје индивидуалности; кроз мене зазвучаше хорови и оркестри створова који немаху трајања… Зато не могадох распознати детаље но сазерцавах Целину и схватих превише е да бих могао очувати способност да говорим на једном језику. Потиштен сам и уништен, способан само да мрмљам и испуштам звуке у којима су сливени сви језици и наречја света, прошли, садашњи и будући. Ипак, сви имају заједничку осовину, али она превазилази међе разума. Ако бисте хтели да нешто разумете у мојим пророчанствима, онда вам могу посаветовати само једно – поновите моје искуство. Али не, не, боље остајте тамо где сте сада. Не могу на себе преузети одговорност за ваш скок у сферу простора. Наћи ћу ученике и брижљиво их припремати за тумачење мојих вапаја и стењања. Оградићу их од чудовишне директности искуства, али и прикривено научити тајнама и визијама. Од њих ћете и сазнати о ономе што је било, јесте и биће…“

На томе се заснивају пророчке школе. На крају крајева, и то је струка.

Али циклус пророчанстава се завршава онда када свет улази под црну сенку Запада. Време отровно уједа пророка за рањиво стопало. И вуче доле.

kainiavelj05

1.8. ГДЕ ТИ ЈЕ БРАТ КАИН?

Рене Генон даје занимљиво тумачење сижеа о Адамовој деци. Он говори о исконској двојности седелаштва и номадства. Седелаштво и номадство одговарају двама исконским стањима људског друштва. Зато њихове архетипове налазимо у освит свете историје. Авељ и Каин.

Каин је седелаштво, његово занимање је земљорадња, његова жртва је бескрвна. Његова царства су биљно и минерално.

Авељ је номадство, његово занимање је сточарство, његова жртва крвава. Његово царство је животињски свет.

Обојица су деца првог човека, Адама. Међутим, пре изгнанства из раја Адам је „обрађивао врт“, тј. и он је био надзорник биљног царства. Сам симболизам раја (он је у почетку) је биљни, док је симболизам небеског Јерусалима (он је на крају) минерални.

Каин наслеђује Адама у већој мери неголи Авељ. Зато је назван првенцем. Под Каиновом надлежношћу је и почетак и крај. Каин се сматра за творца првог града. Могуће је да одатле воде порекло јудаистичке концепције о „демонизму градова“, оличене у есхатолошким легендама о Вавилону…

Каин је фиксација, Авељ је покретљивост. Каин је најдревније и будуће. Авељ је оно између, садашње. Бескрвна жртва Каинова је везана за предаврамске култове, за Малхисадека. Авељ је предфигурација Арона и његовог свештенства. Крвава жртва.

Код Генона у Царству квантитета тема добија сложени развој: „седеоци“ (каинити) раде са временом, „номади“ прождиру простор. Каиново убиство Авеља је по Генону прогресирајуће седелаштво цивилизације, фиксације која у свом врхунцу долази до насилног „смештања“ на исто место последњих номадских народа у XX веку – Јевреја и Рома. Даље следи Авељева освета: „изопачено номадство“ подлокава градску цивилизацију, растварајући фиксацију кроз субверзивне распршујуће концепције „лутајућих космополита“.

Овде долази до нејасноће: испада да су „седеоци“, логички повезани са простором, овде одговорни за „ствари које се тичу времена“, а „номади“ – обрнуто. То захтева додатно размишљање. У другом раду.

Једно је несумњиво: Каин је простор у оба његова ипостаса: и академском пољопривредном и у есхатолошком градском. Несхватљива фигура у оквиру јудаистичке етике која уздиже све номадско и крваво, а омаловажава све бескрвно и седелачко. Евроазијац Алексејев је тачно приметио тим поводом да је ортодоксалан јудаизам читаву епоху царства везану за изградњу Храма видео у прилично двосмисленом, да не кажемо негативном светлу. Јудејци су тежили теократији, ка ароновском служењу, ка радикалном аврамизму. Цареви, седелаштво, градови, све то беше туђе, спољашње, сумњиво.

Вагнер о Монсалвату: „Овде време прелази у простор“. Генон поистовећује Монсалват (Планина Спасења из артуровско-гралског циклуса средњевековне поезије; прим. И. Ћ.) са осовинском планином древних традиција на чијем се врху налази „земаљски рај“. „Прелазак времена у простор“ – то је за Генона истовремено ток екстремне фазе есхатолошког процеса. Каин тек данас докрајчује Авеља. Али упоредо са тим то је одгонетка квадратуре круга – „камени цвет“, „окамењена рајска биљка“. Негде у тајном плану бића то је заиста тако, али не као датост него као задатак, не као чињеница него као циљ величанствене револуције…

Авељ је време, сам дух историцистичке парадигме. Та парадигма се родила у аврамизму, у јудаизму, и одатле упузала у савременост, напоравила савременост. Ново Доба је јудејско време. Авељево време. Удаљујући се од Генона изнећемо своју верзију садашњости. Та освета је сама историцистичка парадигма.

Либерали нису проповедници седелаштва. Они су носиоци „новог номадства“. Није случајно што Жак Атали „царство новца“ поистовећује са „царством нових номада“.

У Каину је скривен Монсалват, спој града и села, радног сељаштва и пролетеријата. Пролетеријат је металург, Тубалкаин, метални свет градова, „ковачи и алхемичари“. Сељаштво је пољопривредни рад самог Каина који понавља древно, још од пре првог града, занимање свог оца. (Иако Кабала учи да су Каин и Авељ имали друге очеве, док је првенац Адама и Еве ван брачне невере био Сиф).

Каин је Исток, демонизован од стране жречева Ароновог звања. Као и Сеир, Исав, друге плавокосе протуве, и опет првенац само код Исака. Стална дискриминација првенаца код Јевреја – све до Јефрема и Манасије. То време би да се представи као примарније од простора. Хронос се труди да се изда за првог и јединог… А он је међу титанима најмлађи (и ушкопио је свог оца – Небо, вероватно затекавши га једном пијаног и нагог, као Хам). Римски Сатурн – еквивалент Хроноса – дао је назив празнику „сатурналија“ када највиши и најнижи у хијерархији мењају места, „последњи постају први“.

Време које прелази у простор није оно време које прождире простор.

„О, Каине! Ти си просто несхваћен, као и Хроносов брат Јапет. Титан Јапет…

Деликатни Јафет, плавооки златокоси Нојев син, веран дуги, градитељ великих Империја, вођа четири васељенска царства.

Ти си Каин!

Витеже Грала, ти си Каин! Ако си успешно стигао на циљ, и на светој планини – „брду спасења“ – нашао пламтећи пехар.

Добродушни риђокоси Исаве, велики ловче, ти си Каин! Како ти се радовао прожет духом врхунског насиља племенити Исак, чије се Божанство помињало под именом „Муж Силни“, „Иш“: како је он волео твој живи природни шумски мирис, твоју одважност, твоју једноставност… Али…“

Авељ је родио Окама, Окам је родио Декарта, Декарт је родио Канта, Кант је родио Конта, Конт је родио Попера, Попер је родио Фукујаму… нека се Фукујамом пресахне месечева лоза што се сматраху „изабраном“.

Генон није у праву, Каин још није убио Авеља, тачније, убио га је, али не до краја. „Они укажаху у пећи стотинама, а излажаху хиљадама…“ Чудо са три дечака и небеском росом, не баш пријатно Монсалвату, сасвим недавно се поновило са обрнутим смислом. Засад траје освета Авеља, гргуравог дерача покорних телесина невиних оваца, „тих малих“. Каин није крив, он је вршио дужност – крв за крв, ко је једном испусти невином створу, тај ће у пуној мери одговарати. Хуманије је жртвовати људе него звери. Човек је бар обавезно за нешто крив, а звер? А Звер?

Каин је „ка“, светлост, онај који диже руке, пролећна руна простора. Каин је Исток, Авељ је Запад.

kainiavelj06

1.9. ЈЕХОВИН РАТ

Ако се Запад толико огрешио о онтологију, ако је смео да устане на њу, ако је испало да је он отџбина Времена, временске парадигме и Ренеа Декарта, шта је онда са другим странама света, осталим регионима квалитетног простора?

Југ је акцентовао масу. Север – раскид и врхунац, сектор бића у коме су обе континуалности – време и простор – постављале себи питање о ономе што се налази са оне стране или са супротне стране од центра. Исток је тврђава парадигме простора, узлазна антитеза диверзије која тежи уопштавању. Исток је борбена истина онтологије. Зато је на Истоку мисија да успостави међу западној резонанси катастрофе.

Али, Исток је у ту сврху дужан да сакупи уједно троугао где ће бити осмишљена улога Севера и улога Југа. Немогуће је у стварности превазићи западну саблазан без поновног истраживања садржаја свих онтолошких области.

Зашто је време на Западу измакло контроли? Како су повезани Југ и Запад? Север и Исток?

Резонанса Запада је разумљива. Али шта би могло да буде резонанса Севера? А Југа? И шта мора да постане резонанса Истока?

Простор може да на катастрофу одговори само у случају ако узмогне да схвати њен онтолошки узрок. То значи да стране света морају пуновредно да себи самима испричају о структури својих улога у бити. Све ће оријентације бити доведене Истоку, Истоку ствари, да би стекле моћ говора. И тек тада ће бити могуће да се змају Новог Доба заврне његова клизава шија, здроби његова кобраста ћелава лобања.

Исток мора бити засићен новим знањем, мора са троуглом осталих страна Света разменити особеност расветљавања онтолошких порука. Старо време Истока није прикладно. Криза временске парадигме изазива рађање на Истоку посебне онтолошке модификације. Та модификација је одговор на западну резонансу, али она активира даљински дијалог између Севера и Југа. Све заједно мора у заједничком ткиву бића додати знања о његовој изворној, сеновитој страни, о мрачној страни онтолошког Месеца. Или о кабалистичком значењу имена демона Сунца.

Данас се може описати у каквом је односу парадигма простора са парадигмом времена. Проблем је расветљен кризом савременог света. У тој динамичкој катастрофалној радњи је откривена просторна механика гносеолошког Истока и Запада. Додаћемо, у њиховом подприродном стању. Хипертрофија Новог Доба је, као вапај Запада који болно покушава да се апсолутизује, избацила на површину раније замрачене онтолошке структуре. Али засад још увек не поседујемо оруђе за наредни корак. – Не знамо какав ће бити одговор Истока на тај изазов. Знамо какав је Исток у пасивном трпљењу – као историјски побеђена антитеза Западу. Али засад не знамо његов тријумфални онтолошки ход, његово златно посткритичко самопотврђивање. Има слутњи да је такво потврђивање немогуће без темељног претресања сразмера у општем узроку бића.

Питање Запада – временска парадигма – истакнуто је као аномалија подложна превазилажењу и искорењивању. Какву парадигму у том случају диктирају Југ и Север, и како Исток треба да их узме у обзир да би „смрвио поган“?

Север је изворишни импулс, Југ – маса. Север од идеалних модела онтолошких оријентација прави архетипове. Као Отаџбина и Небо. Југ даје мрачно тле за заодевање фигура масом. На Истоку се оба принципа претварају у јединство духотвореће пути или телесне духовности. Живи простор. Запад дели Север од Југа, „путено од тананог“, suaviter cum magno ingenio ****. Запад претвара Север у простор Минковског, док Југ покорава, атомизује и распршава. Разумљиво је како Исток постоји упоредо са Западом и пре њега. Свитање је пре сутона очигледно и замисливо. Али када Сутон-Запад хоће да прождере све, продревши ван одређених му оквира, шта је на Истоку чинити? Да ли је способан да извуче свет из левка велике поноћи?

Из такве језиве ситуације се не сме извлачити схемом. Може се десити да се резонанса Запада заврши распршивањем света. До тога ће доћи ако онтологија поседује надвременски унапред одређени крај. Поједине верске теорије тако и сматрају. У том случају је временска парадигма алат коначног уништења. Све што она успе да нагризе биће претворено у антибиће преокренуто према споља. Није искључено да су Запад, те вероисповести и антибиће у дослуху. Скоро је сигурно да јесу.

Али ако то ипак није тако, онда ће све једноставно почети испочетка. Запад ће у свом бујању приграбити у своју виртуелну празнину, у негативну ћелију пара („да“-„не“) само смеће бића, и на празном, ослобођеном месту ће се сами по себи наћи Исток и парадима простора. Али, то ће се тицати нових персона, нових таласних пресека. Има и таквих вероисповести, фаталистичких, стабилних, смирених, које стоички доживљавају сопствено уништење.

Међутим, врхунску привлачност поседују сектори мисли смештени на пресецима тих кругова. Парадигма времена је ужасна. То је зло и крај. Парадигма простора је прекрасна. То је истина и перманентност. Но, и овде и тамо је укинута телеологија, питање коначне и промисаоне усмерености корака који не предодређују структурализацију онтолошких слојева него узрок такве структурализације. Другим речима, неодређеност – могуће, у облику посебне дискретности која је под знаком питања – светлуца на унутрашњој граници таласног свепростора, тамо где се, рекло би се, налази Велики Одговор. И у том случају се саме по себи успостављају – не, то није тачно – зграњавају слутњом постојања могуће везе онтолошке дисфункције Запада и треперећи (не чврсто постојећи, не утврђени, не посведочени) раскид у тачки где је центар онтолошке карте.

Сматра се да паре (димови) од тог центра иду нагоре на Север, а талог – надоле, на Југ. Потом се Север меша са Југом и појављује се Исток. Потом Исток даје импулс обртној трајекторији која онтолошки следи за ортогоналним гестом распада пола на Север и Југ. Животни грумен се као резултат кружног скитања распада. То је Запад. Али отпаци живота, иманентни резултати краја се не подударају са путено-духовним предодређеностима Севера и Југа. Тако се остварује потпуни неповратни онтолошки процес са оне стране атомизованих илузија. Персона-маска, ствар или форма пролазе кроз степене бића у разним стадијумима различито о себи говорећи. Потом се временска недељивост развејава, а имена остају. У просторној парадигми се све то, у ствари, не понавља, али јесте једно те исто. Онтолошки и смисаоно. Безначајно је шта о томе мисле потпали под хипнозу треперења магловитих разноликости створови, капљице влажног бића. Све то је непроменљиво.

Неповратност „западног изгнанства“ (Сухраварди) осим указивања на ограниченост онтологије – закључак самог Запада – или тврдње о перманентности простора где једноставно нема било каквих премештања (аксиом Истока), може имати и трећи смисао.

То је пут „рата Јехове“, кира Истока. Раскол у последњим слојевима, узет на штит.

О томе је немогуће рећи, пошто то још није постала чињеница. Шта више, то и не може постати чињеница пошто излази ван оквира чак и просторне парадигме.

Има ли ичега иза међе бића?

И није ли то хипотетично „нешто“ навукло на нас кугу Запада, грозничаву болест картезијанства, да би посредно указало на још даље, опасније и дубље перспективе него што је свечани склад непокретне просторне Васељене прожете Страхом Божјим?

Au-dela de la Lumiere des primordiale de l’Orient des choses et des etres…

И још дрскије: Jenseits des Nordens, des Eises, des heute (Ниче) *****.

______________________

Напомене приређивача:

*** Чему пророци у оскудно време?

**** Реченица из Табуле Смарагдине Хермеса Трисмегистоса (база херметичке традиције): „Separabis terram ab igne, subtile a spisso suaviter, cum magno ingenio“ (Одвојићеш Земљу од Ватре, лако од тешког, постепено с великим знањем).

***** Славна реченица са почетка Ничеовог Антихриста (четврта реченица): „Погледајмо се у лице. Ми смо Хиперборејци – доста добро знамо колико пострани живимо. ‘Ни по земљи ни по води нећеш наћи пут који води Хиперборејцима’: већ је Пиндар то знао о нама. С оне стране Севера, леда, смрти (‘Jenseits des Nordens, des Eises, des heute…‘) – наш живот, наша срећа…“

______________________

Извор: Александар Дугин, Основи геополитике, том II (Мислити просторно)

Превела САВА РОСИЋ

Приредио ИВАН ЋУПИН

(Крај)

www.standard.rs/kultura/31087-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D1%9B%D0%B5-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%86%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0-2

1 глас